Чтецирали су Павле Гашић, Марко Нешић Михаило Дамјановић, Лазар Коларевић, Ђурђе Ђоковић, Сава Николић и Јован Младеновић.

Литургију је својим појањем улепшао збор „Србских Православних Појаца“ из Београда.

Благословом Високопреосвећеног Митрополита Јована, беседом се верном народу обратио ректор крагујевачке богословије Светог Јована Златоуста протојереј-ставрофор др Зоран Крстић рекавши да: „Пред почетак Великог поста чули смо Јеванђеље о Закхеју како је текло његово покајање и шта је већ све обећао Господу. Оно чиме се ми руководимо у све ове дане је жеља која се претвара у жудњу, глад и жеђ за Господом. Створени смо икони и подобију Божијем и природно нам је да тежимо ка Господу. Сваку пут када било шта учинимо када се Господу обећамо ми кажемо да смо гладни и жедни Господа. Често се поредимо са другим људима где живимо у такмичарском друштву што оставља лоше психолошке последице јер нису други људи наша мера. Наша мера је Христос. Он је тај за ким тежимо да будемо као богови, да будемо и живимо у близини Божијој.

Циљеви из свакодневнице које желимо да остваримо нам не дају осећај задовољства али на крају ми тежимо за заједништво са Христом иако нам се то чини недостижним. У односу љубави постоје 2 субјекта: човек и Господ. Можемо да говоримо о човечијој жељи и жудњи за Богом. Бог нас никада неће препустити и ми нећемо изаћи његовог фокуса јер је то Његова жудња, жеља да ступи у однос са својим створењем. Од Христовог рођења до данас и наредних седам дана Његово смирење се манифестује као апсолутно: Његово смирење и Његова љубав према нама је апсолутна и кроз то ће проћи, кроз све фазе човековог живота (патња, болест, умирање, смрт) и у најдубљу таму Ада ће узићи не би ли тамо пронашао своје створење и даровао му живот вечни.

У данашњем Јеванђелском зачалу видимо да људи кличу Христу због свега онога што је чинио. Помислили су да је он можда тај Месија који ће их избавити из римског ропства. Исти ти људи су само кроз неколико дана викали распни га, распни га. Да ли можда и ми исто то радимо? Сви ми замишљамо Бога и како би он требало да изгледа. Онда када не испуни наша очекивања, ми би смо хтели Бога по нашој мери како би требало Он да изгледа и ако није тако онда мислимо да нема Бога. Заиста таквих богова и нема, по нашој мери и жељи. Када запалимо пожар онда би бог требао на наш позив дође и угаси га. Онда ако не дође, зашто би био Бог. Шта ће нам такав бог?

У недељи страдања би требали да схватимо дубину нашег пада и нашег греха: да разумемо ко је Бог који нас је створио и у кога верујемо, какво је Његово царство и чега је он Цар, дакле шта је Божија воља. Из нашег аскетског предања постоји једно правило да се наше напредовање и наша духовност не састоји у томе да ли смо имали узвишена виђења анђела већ да ли смо сагледали нашу палост и нашу грешност. Врло често се дешава да човек није свестан свог греха и то је нулта тачка да човек нити види нити разуме да је пао и да је грешан. Када пустимо светлост у нашу душу она нам покаже колика је тама у њој. У овој седмици страдања Господњег главну реч у нашем животу треба да има Господ. Његово искупитељско дело и на том путу треба да га пратимо и да се клањамо Његовим делима на начин где Богородица арханђелу Гаврилу каже: „Ево слушкиње Господње“. С тим ставом треба да отпочнемо Велику недељу која је пред нама и да се поклонимо Његовом славном васкрсењу.

Бог вас благословио.“

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу

Након одслужене Литургије, Митрополит Јован је наследном дому династије Обреновића преломио Славски Колач. Потом је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице. Празновање Цвети је у Старој Цркви настављено послужењем и заједничком трпезом љубави верног народа са својим Архијерејом у просторијама парохијског дома.

протођакон Мирослав Василијевић