“Драга браћо и сестре!

Будући да се налазимо на половини васкршњег поста, јер се ова недеља поред тога још назива средопосном недељом, црква пред своје вернике износи часни крст, као што видимо овде на средини овога храма, износи часни крст како би се верни народ поклонио часноме крсту. Како би га целивао, како би од њега задобио и силу и моћ, јер је управо у крсту сила и моћ, зато се и каже да је крст похвала васелење, да је крст украс цркве, да је крст у ствари украс свакога човека, који на себи носи часни крст, и зато кажем да га црква износи да би целивајући и поклањајући се часноме крсту задобили управо моћ крста, а она је огромно велика.

Јер од те моћи у крсту, највише се плаше и демони браћо и сестре. Зато је диван наш српски народ говорио без крста ни преко прага. И заиста, часни крст је најсветији знак, и симбол наше вере, јер све свете тајне, браћо и сестре, свршавају се призивом Светога Духа и печатом крста. И све у човековом животу бива у знаку крста, јер и сам човек је, у ствари, кад рашири руке крст. Значи, има вертикалу и има хоризонталу. Једно без другог не може. Без вертикале немамо ослонац за ту хоризонталу, на шта бисмо могли да се ослонимо. Али та вертикала, то је оно што човека уздиже, што човека подиже, што човеку даје на помисао да, у ствари, човек није само хоризонтала. Првенствено вертикала, а то значи на његово усавршавање, онако како Христос и каже у Јеванђељу: “Усавршавајте се до пуноће раста Христовог”.

Можемо ли ми да узрастемо у пуноћу раста Христовога? У потпуности не можемо. Јер идеал Христов је висок, али то нам исто говори да човек у свом животу не сме да постави идеал ту близу њега. Не сме да постави мету, да тако кажем, близу њега, него треба да стави тамо далеко и да иде и узбрдо и низбрдо, и кроз трње и кроз лепо дрвеће, кроз воду, али зна где му је циљ. Ако циљ живота поставимо тако близу, ми ћемо брзо до њега стићи и тиме ћемо се задовољити, а нећемо уложити свога труда да до циља дођемо. Зато циљ човек треба да постави, и ако не зна да постави циљ, он ће се изгубити у овом животу. Али ако зна шта му је циљ, онда он заиста све улаже и даје од себе да дође до циља, а наш циљ, браћо и сестре, нас хришћана, јесте спасење.

Наш циљ јесте Христос, а до Христа управо долазимо преко крста. Јер Христос нас ничим тако, и никада тако, чини ми се, није загрлио, као што нас је управо загрлио крсном жртвом, дајући себе за нас. За откуп, за нас. Приковавши себе на крсту, али приковао је и грехе наше. И ето нам радости, браћо и сестре, ако дођемо у такво стање да кажемо: “Ја сам грешан” - јесмо грешни, јесмо грешни. Нема човека без греха. Али ми знамо, да је Христос победио грех, да је победио смрт својим распећем и својим Васкрсењем. И зато ми долазимо до Христа најбоље преко крста. Односно ношењем нашег животног крста у овоме свету. И зато, браћо и сестре, крст је знак наше припадности. Ако не носимо крст на себи и у себи, боље речено, онда се ми изгубимо. Ми онда не знамо коме припадамо. Али кад носимо крст, ми знамо коме припадамо – припадамо Победиоцу. Победиоцу и греха и смрти и свих наших невоља, браћо и сестре.

И крст је, много би се могло говорити, крст је највернији сапутник сваког православног хришћанина. И зато је немогуће, браћо и сестре, урадити ни једно добро дело, нити се спасити без крста. Но кад говорим о крсту, не треба да само мислимо да је крст оруђе страдања, као што је то био у Старом Завету. На крсту су разапињани највећи злочинци. Крст није само симбол страдања. Крст је симбол победе. И човек не може да дође до победе, док управо не дође до врхунца, управо до свог распећа, управо док целог себе не разапне. Јер ако не разапнемо себе Христу, нећемо ни васкрснути. Док не разапнемо себе, нећемо видети шта је у нама, ко је у нама, какав живот водимо, да ли је у нашем срцу Бог или онај други.

А неко мора да буде у нашем срцу. Љубав или мржња. Рај или пакао. И Бог је човеку дао потпуну слободу да се опредељује хоће ли у Рај или ће у Пакао. Хоће ли да буде човек љубави или да буде човек мржње? Све је то нама слободно, али како каже Апостол Павле: “Све ми је слободно, али ми није све на корист”. Да, човеку је све слободно да уради. Човеку је слободно да узме, опростите на оваквом поређењу, да узме пиштољ и да убија, као што смо нажалост и сведоци у овом времену у коме живимо. А то му је слобода, али да ли му је на корист? И човек када убија другог човека, он у ствари, прво убије себе. Како? Па чим си кренуо да убијеш другога, значи убио си тог другога у себи. А без тог другога, нема нам спасења. Чим си помислио да нанесеш зло другоме, не можеш њему нанети зло док прво себи ниси нанео зло тиме што хоћеш да учиниш зло другоме. Зато опет, лепи наш добри српски народ каже: “Добро чини, добро ради и добро се надај”. Неко ће казати: “Па ја се трудим да чиним добро, али не добијам добро”. Провери себе. Да ли је то добро што си чинио на добар начин? Јер како нас уче Свети оци: “И добро кад се не учини на добар начин, није добро”. Провери. Ако си на пример, другоме дао кору хлеба, кошуљу, да ли си то дао из љубави према његовом сиромаштву и немаштини његовој или си му то дао да би се хвалио? Па да кажеш: “Е теби сам дао кошуљу, а теби сам дао кору хлеба, е сад ти мораш мене да слушаш, мораш да будеш покоран”. Ако из тих разлога чинимо добро другоме, немамо користи пред Богом. Зато опет кажу Свети оци: “Гледајте кад чините добро да то што пре заборавите”. Опет некако по људској логици то није нормално. А зашто да заборавимо? Па да заборавимо да се не хвалимо што смо дали него да би поново давали, и човек је највећи онда када се даје, када се даје другоме, а не када од другога хоће да узме. Дакле браћо и сестре, зато и кажем немогуће је било шта учинити добро без Христа, без Јеванђеља и наш крст и наше крстоношење да тако кажем, су све што нас у животу сналази.

Све! То су наши падови. То су, браћо и сестре, наши промашаји у животу, а сваки од нас има промашаје своје. То су наше патње које имамо на пример у породици, у друштву. То је управо и љубав ако хоћете према живима и жалост за умрлим сродницима. Све је то наш крст, браћо и сестре. Волети некога на пример, па то је крст, волети некога, а да он тебе не воли. Е, то је крст. Волети, браћо и сестре, прво треба да проверимо у себи да ли заиста волимо другога и да ли заиста кад волим другога, да ли се дајем другоме? Бог није човека створио као јединку и зато се човек као јединка не спасава. Да ли се дајем другоме онако као што је Господ дао себе за нас, када су га приковали на крст? Дакле, опет понављам, волети некога, а не бити вољен. Пазите, волети некога, а не бити вољен, то је све крст. Зато Христос и каже љубите и непријатеље своје. Није лако, како да љубим онога који ме гађа каменом? Е, у томе је хришћанство. У томе је јеванђељски живот. Како да волим, понављам, онога који ме гађа каменом? А опет, простите што се служим примерима српскога народа, а наш народ је то најлепше рекао. Ко тебе каменом ти њега хлебом. Верујте, то је цело Јеванђеље. Јер ако почнемо он мене каменом ја њега каменом, где ћемо се зауставити? Убиће он мене, убићу ја њега. Али ће се још више и проширити. Значи зло се злим не брани. Него зло се брани добрим браћо и сестре. И још је крст, браћо и сестре, живети са онима који те не воле. Да, и њима треба показати да имамо љубав. Ми смо људи па се замеримо једни са другима. Немогуће је живети, једни поред других, а да се не замериш, да не дође до свађе, да тако кажем, до размерица. Све је то људско, али је хришћанско да се сетимо управо крста Господњег, да се сетимо крста и Христа, да је он управо као Бог волео непријатеље своје. И није осуђивао. Напротив, и онима који су га прикивали на крст, није их осудио. Него је казао: “Оче, опрости им јер не знају шта раде”. Е то може само љубав. Љубав једино може да покрије мноштво грехова, а мржња, она разоткрива и своје и туђе грехе. Дакле, крст је још подносити неправду. А ко од нас не подноси неправду? Али је важно да размишљамо да ли ми некоме не чинимо неправду? Ако нам други чини неправду, а ми то подносимо, добићемо награду, од Бога.

Дакле, подносити неправду, подносити лаж, а видите много је лажи у свету. Много је лажи и у нашем народу. Дакле, крст је такође сведочити истину међу лажљивцима, како то рече један мудри учитељ цркве. Волети оне који вас мрзе и благосиљати, каже, оне које вас куну. Чинити добро онима који нам пакосте. Е по томе ми треба као крштени људи да се разликујемо од не крштених људи. Крст и крстоношење је свуда где постоји икономија спасења, где постоји план Божији за спасење. Где постоји домострој Божији за спасење. Крст је у ствари браћо и сестре, за хришћанина у ствари цео свет. Цео свет. Он је смисао хришћанског живота, оружје, како певамо у једној црквеној песми, оружје нашег војевања и слава нашег понижења и нада нашег Васкрсења. Зато се и износи крст, рекох на почетку, у овом васкршњем посту, она даје наду да ћемо кроз невољу или боље речено како каже апостол Павле: “Кроз невоље вам ваља ући у Рај”. А то је опет српски народ рекао. Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи. Дакле, на крсту је увек истина. То треба да знамо. А под крстом је нажалост лаж. На крсту је увек љубав, јер је Бог из љубави пристао да страда за нас и зато је на крсту љубав, а под крстом мржња. А мржња измени ум човеков, разум човеков мења. И измени га толико да човек, како каже Јеванђеље: “Да човек и кад зло чини, мисли да чини добро”. Толико мржња зна, да кад овлада човеком да у ствари човека направи не човеком. Дакле, на крсту је стално Господ наш, Исус Христ син Божији, а под крстом је онај разбојник Варава.

Сећате се јеванђеља када су тражили да Вараву ослободе, а Христоса да осуде. Живимо у времену када се добро најчешће осуђује. Али ту не смемо да малакшемо, да кажемо нећу више добро да чиним. Напротив. Још га више умножи, то добро. Тамо где управо постоји мржња шири љубав. Није лако то чинити. Али у томе ћемо побрати плодове добра. Дакле, стаза поштења, драги моји је, како бих рекао много трновитија од пута лажи и заблуде. Зато је и речено да узак пут води у Царство Небеско, у добро, а широк води у царство зла и царство таме. Носити крст, много је напорније од не ношења и не идења за крстом. Нећу да носим свој свакодневни крст, нећеш да га носиш, па шта ће бити од тебе? Ти ћеш се онда предати. Ти ћеш онда пропасти. А наше је да носимо наш крст. Нашу свакодневницу која нас налази, браћо и сестре. Али и поред свега овога што рекох, Свети апостол Павле нам каже: “Да се ничим другим не бих хвалио, осим крстом Господа нашега Исуса Христа кога ради разапе се и Он свету”. И зато драги моји, налазећи се у овим данима Васкршњег поста, када са великом надом очекујемо празник над празницима, Васкрсење Христово, као што смо чули и малопре у току литургије, певајмо, чинимо и говоримо, поклонимо се крсту Господњем и њиме се утешимо и оснажимо и охрабримо. Крст, само се носи у смирењу. Јер ако крст свој свакодневни носимо у смирењу све што ми донесе данашњи дан, онда ће крст узети, па ће носити нас. Јер ја рекох, у крсту је сила, у крсту је моћ. Дакле, носимо са стрпљењем крст Христов кроз живот овоземаљски, да би нас крст довео тамо где треба, до Царства Небеског, до Раја. Нека је срећно наше данашње сабрање у овом свештеном манастиру. Нека је на здравље и спасење ова божанствена литургија коју данас служимо и причешће, којим ћемо се причестити. Да кажемо да носимо крст и да знамо коме припадамо. А крст је победа. Без крста нема победе браћо и сестре. Нека сте срећни, нека сте Богом благословени и нека да Бог да остале дане овог Васкршњег поста проведемо у миру. Видите све више немира. Све више се говори и пише о миру, а њега све мање има. А зашто? Зато што је у човеку немир, а човек шири од себе оно што је у њему. Ако је мир, он ће да шири мир међу завађеном браћом. Ако је немир, он ће да завади рођену браћу. Немир, а нама треба мир. Нама треба мир у овом времену у којем живимо. Времена су озбиљна. Немој да се заваравамо. Нама треба мир, као што рекох, како би превазишли оне који стварају немир.

Нека сте срећни и нека вас Бог благослови!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

После Свете Литургије, уприличена је трпеза љубави, трудом и љубављу мати Аквилине.