У понедељак Светле седмице, други дан Васкрсења Христовог, 13. априла 2026. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски служио је Свету Литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у Станову.
Митрополиту су саслуживали: протојереј ставрофор Синиша Марковић, протојереј Горан Ђерковић, протојереј Сретко Петровић, јереј Милош Коцић, протођакон Иван Гашић и ђакон Недељко Дикић.
По прочитаном Јеванђељу, Митрополит се беседом обратио свештенству и сабраном народу:
“Христос васкрсе, браћо и сестре!
Празник над празницима и славље над слављима, како то црквени песник каже. Васкрсење Христово је, у ствари, темељ наше вере, али у исто време и темељ сазнања нашег вечног живота. Да Христос није васкрсао, све би нам било узалудно. Био би нам, верујте, и живот узалудан. Били би нам узалудни и пост, и молитва, и не знам каква добра дела. Јер шта све то значи ако се све завршава смрћу? Али Христос је васкрсао и показао, и казао, браћо и сестре, да постоји живот вечни. И то је наша вера. Наша вера је вера у живот вечни. Не у овај привремени живот, од данас до сутра, него у онај вечни, како управо то исповедамо када читамо Символ вере и кажемо: чекам васкрсење мртвих и живот будућега века. Амин.
И заиста, браћо и сестре, Христос је васкрсао. Нама не требају никакви други сведоци осим оних најближих Његових сведока, а то су апостоли Христови, који су казали: оно што очи наше видеше, оно што руке наше опипаше, то вам о Христу васкрслом ми исповедамо. Али, браћо и сестре, са Васкрсењем Христовим васкрсао је и човек. Јер Господ, као што знамо и у Јеванђељу читамо, беше телом у гробу, а душом у аду, у паклу. Шта је Христос тражио тамо, у паклу? Тражио је праведнике, браћо и сестре, јер до Васкрсења Христовога, односно, боље речено, до Његовог силаска у ад, сви су људи били у паклу — и праведници, и грешници. Али у пакао долази Онај који је победитељ смрти, над ким смрт нема никакву власт. Он силази у пакао и изводи праведнике, и дарује им Царство небеско. Заиста, браћо и сестре, ми смо васкрсли са Христом. А васкрсли смо ако верујемо у Христа. Васкрсли смо ако се, још од самога нашег крштења, у Христа крштавамо и у Христа облачимо, и са Христом умиремо, и са Христом васкрсавамо, браћо и сестре. Дакле, ми са Христом јесмо народ Божији. Сваки човек који носи Христа у себи, али који и живи Христом — не онај који само устима и језиком говори: ја сам Христов, ја носим Христа у себи, а животом се супротставља Христу, Христовом учењу и Јеванђељу — тај није Христов. Христов је онај који верује у Христа Бога, онај који веру, као што често говорим, претвара у дела, и делима, а не језиком, потврђује да верује у Христа. И заиста, сваки човек, због кога је Христос дошао у свет, створен је да васкрсне и да живи вечним животом. Да, Христос је дошао да нас спасе од смрти, да нас васкрсне из нашег ропства греховног, браћо и сестре. И зато, како рече један свети човек Божији, не постоји реч, не постоји мисао, не постоји ништа што је од овога света, што може да искаже ту радост и ту дубоку и вечну истину да смо ми мали људи, да смо ми прах и пепео. Јер јесмо створени од праха земаљскога, али, браћо и сестре, нисмо створени за земљу, него смо створени за живот вечни. Пазите како је Бог свемоћан: од праха земаљскога ствара нас и удахњује у нас душу, да би тај прах, да би та земља од које смо настали, постала мисаони човек, постала духовни човек.
И зато ми на опелу кажемо: земља си и у земљу ћеш отићи. То важи за тело. Али оно што се разликује од тела, оно што разликује земаљско од небескога, то је душа човекова. Она живи у нама. Бог је кроз душу нашу положио у нас дах свога живота, и душа живи у нама док је везана за Христа и док је са Христом. Ако се и душа, која је, браћо и сестре, створена за вечност, одвоји од Христа, онда и душа умире. Тако и човек: одвоји ли се од Христа, он духовно умире. Али неко ће казати: како нисам умро, видиш да ходам? Да, ходаш, али само споља. То вам је оно, знате, као кад погледамо орах — леп споља, лепа она љуска, и мислимо: унутра је добар плод. Разбијемо орах, а оно, што би рекао наш народ, мућак, празан. И заиста, човек је, браћо и сестре, без Бога празан. А кад је човек празан, он само гледа шта да граби, чиме да се напуни, чиме да се испуни. Не гледа ни шта је то, ни да ли је то добро; главно му је само да пуни себе. Али нама је Бог дао разум, да можемо да разликујемо шта је добро, а шта зло, шта је грех, а шта није грех, шта је љубав, а шта мржња. Зато нам је Бог дао разум, да га чувамо у чистоти, да бисмо, управо, браћо и сестре, могли да разликујемо добро од зла. Дакле, браћо и сестре, ми смо мали људи, као што рекох, али смо створени за живот, и то за живот у коме више нема непријатеља. Јер је нашег непријатеља Христос поразио својом смрћу. Нема више непријатеља. Ово што ми говоримо: имам овога непријатеља, имам онога — то се само тиме бранимо, па и измишљамо, тако рећи. Немамо ми више, браћо и сестре, непријатеља, јер нема више смрти. И зато, браћо и сестре, кад нема више смрти, када нам је то најбоље показао Христос својим Васкрсењем, ко може да спречи човека, боголико биће, икону Божију, да учествује у тој васкрсној радости? Зато и кажем: Васкрс је радост над радостима.
Ко може таквом боголиком човеку да забрани да, браћо и сестре, загрли другога, да загрли свога брата, и да се радује Господу нашему? Јер је наша радост у Господу. Зато апостол Павле каже: „Радујте се у Господу, и опет велим: радујте се.“ То је права радост. Наша људска радост је од тренутка до тренутка: сад се зарадујемо, а после пет минута почињемо да тугујемо, да ридамо, да плачемо, јер смо незадовољни. Дакле, да се радујемо у Господу нашем, да се заједно са Њим радујемо, у ствари, једни другима. Јер смо једни другима потребни. Али то треба сваки човек да осети: да је потребан другоме, а не да само мисли да је други потребан њему, а да он није потребан другоме. Да је други тај који треба све да уради, а да ја не треба ништа да радим. Па то је безакоње, браћо и сестре. То је човек, у ствари, без вере. Јер он не осећа другога, него другога само, опростите на изразу, користи. Он треба све да ради, а ја да будем господар и да се надимам, да се гордим. А шта човек има од те гордости? Али онај који ради, он ће добити плату. Ко не ради, не треба ни да једе, како каже апостол Павле. Дакле, браћо и сестре, треба, кажем, да се радујемо једни другима, да и онима који нас мрзе кажемо да смо браћа. Тако је хришћански: да смо браћа, и да треба да се поправљамо, да треба да се исправљамо. Да не чекамо да се други исправи, па ћу ја после њега. У хришћанству је другачије: поправи ти самога себе, како кажу свети оци, па си поправио на хиљаде људи око себе. Јер ако си исправио себе, исправићеш и друге. Ако си научио да саслушаш другога, онда ће и тебе неко саслушати. Ако ниси научио да слушаш, неће нико ни тебе, ни твоју реч, ни твоја дела послушати, јер нису у Господу, како то каже наш дивни српски народ. Дакле, браћо и сестре, да кажемо, рекох, и онима који нас мрзе да смо браћа и да смо сви једни другима потребни. Као што рекох, да једни другима праштамо, али Васкрсењем Христовим. Кад праштамо Васкрсењем Христовим, онда у нама не остаје никаква тама. Јер овако, кад ми кажемо: опростио сам другоме — то смо само рекли језиком и устима, а није се дотакло ни нашег срца, ни наше душе, ни нашег бића.
Дакле, браћо и сестре, Христос је Васкрсењем својим победио и, што је још важније, преобразио смрт у вечни живот. То нам поручује Васкрсење Христово. Смрт је, браћо и сестре, како нас учи Црква и Јеванђеље и сам Христос, плата за грех, или боље речено — последица греха. И зато каже апостол Павле: плата за грех је смрт. Чиниш зло — ти већ уводиш у себе смрт. Ако си учинио зло, ако ниси урадио оно што треба да радиш, ако ниси учинио оно што си дужан, ти си већ унео смрт у себе. А ми смо дужни да радимо на своме спасењу. Ми смо дужни да радимо, браћо и сестре, за заједницу. Ми смо дужни да чинимо добро једни другима. Јер када чинимо добро другоме, можемо и да се надамо добру, да ће и тај други нама учинити добро. Али ако не чинимо добро другоме, како онда можеш да се надаш да ће тај други теби учинити добро? Па то не само да није хришћански, него је и некултурно, ако смем тако да кажем.
Дакле, браћо и сестре, свети оци нам управо говоре да не би требало да имамо очајање у себи ако верујемо у Христа и ако верујемо у Васкрсење Христово. Не би требало да имамо очајање. Свети оци, браћо и сестре, управо то наглашавају: да Васкрсење Христово није само, како бих рекао, објективна истина, него и позив на лични преображај. Све док не будемо радили на своме преображају, немојмо се надати ни спасењу. Дакле, то јесте лични преображај. Зато свети Григорије Богослов каже: васкрснимо заједно са Христом, уздигнимо се заједно са Њим, умримо за грех да бисмо живели за Бога. Онај човек који живи за Бога, живи и за другога. Онај који не живи за Бога, тај ће само да користи другога. Е, тај други треба све да уради, а ја само да се шетам као паун. Дакле, волиш ли Бога, онда ћеш волети и брата. А онда нећеш дозволити да тај брат умире од посла, да се зноји и да у зноју лица свога зарађује хлеб, а да му ти узимаш хлеб са његових леђа. Па како је то хришћанство? То никако није хришћанство, браћо и сестре. Дакле, питање за сваког хришћанина јесте: да ли је, у ствари, Христос васкрсао у мом животу? То је наше право питање које треба да постављамо. Да ли је Христос васкрсао у мом, у твом животу? Да ли сам ја, кроз ту личну Пасху у Господу, прошао тај пролаз, то искуство смрти старога човека и рађања новога човека у Христу? Ако не радимо на своме преображају, ми смо онај стари Адам који умире. А због чега је Адам умро? Због непослушности. Због тога што није хтео да се труди, браћо и сестре. Због тога што није осећао радост у Богу, радост што је са Богом, што гледа лице Божије, што разговара са Богом. Али гордост, та несрећна гордост, преко сатане улази у човека. Човеку говори: ама, човече, немој ти да слушаш никога, ти си најпаметнији. Ако не будеш слушао Бога, ти ћеш постати већи од Бога. Тако ђаво у наше мисли убацује помисао да човек може бити већи од Бога. И то су учинили Адам и Ева. И шта су добили? Изгнанство, браћо и сестре. И повукли су са собом и род људски.
Као што човек, браћо и сестре, како често говорим, када пропада, не пропада сам. Са њим пропадају и они који су око њега. Исто тако, када се човек подиже, не подиже се сам, него подиже и оне око себе. Јер они имају пример у теби и у мени.
Дакле, браћо и сестре, ако није васкрсао Христос у нама, онда ни празник Васкрсења Христовога није за нас прави празник. То је онда празник који сводимо само на обичај, на фолклор и, да не кажем, на друштвену традицију. Али када верујемо у Васкрсење Христово, а Васкрсење нам, рекох, доноси радост, а нама је радост данас, чини ми се, најпотребнија. Када се све мање радујемо, када нас све више обузима туга кроз болести, кроз патње, кроз муке — тада нам је радост најпотребнија. Дакле, браћо и сестре, православна духовност позива човека на умирање себичности, на умирање наших страсти у нама, наше гордости, да би се у нама родио тај нови човек. Који човек? Христолики човек. Јер смо ми лик Божији. Сваки је човек лик Божији. Сваки је човек икона Божија, браћо и сестре. Дакле, христолики човек, али по чему? По љубави, вери и нади. То су те три врлине које морамо стално имати у себи, браћо и сестре. Зато живимо у Христу, живимо и са Христом, да бисмо са Њим васкрсли и тако победили и грех, и смрт, и ђавола. Али ћемо онда тако победити и себе. А победити себе — е, то је победа, браћо и сестре. Није победник онај који се надима над другима и прави се да је нешто већи, него онај који победи себе. А победити себе не можемо док не признамо себи ко смо, браћо и сестре, баш онакви какви јесмо. Па и да смо најгори, али признај, човече, да си најгори, и тражи помоћ од Бога да ти помогне да постанеш бољи, браћо и сестре. Не можемо сами себе исправљати.
Зато треба стално да се молимо Богу да Васкрсење Христово доживљавамо не само сваке године, како то чинимо од године до године, него да Христос стално васкрсава у нама. А када Христос васкрсава у нама, браћо и сестре, онда, као што рекох, у нама васкрсава све оно што је добро. У ствари, васкрсава наше хришћанство. То је хришћанство.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
