Велика радост потресла је Јагодину и Архијерејско намесништво Беличко на Васкрс, 12. априла 2026. године. Повод за овај духовни потрес у најпозитивнијем смислу била је традиционална посета Његовог високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског Господина Јована Јагодини.
Митрополит Јован је служио Пасхално вечерње у цркви Светих апостола Петра и Павла уз учешће великог броја верника међу којима је било много најмлађих. Испред градске управе Града Јагодине у богослужбеној радости учестоваво је г. Ратко Стевановић, а било је много истакнутих чланова заједнице – приложника и добротвора који су за своје заслуге одликовани одговарајућим ордењем у годинама за нама.
Високопреосвештеном Архијереју саслуживало је часно свештенство и преподобно монаштво Архијерејског намесништва Беличког: архијерејски намесник белички протојереј Александар Гајић, протосинђел Пајсије Илић, старешина цркве Светих апостола Петра и Павла протојереј Милан Ђорђевић, протојереј Малиша Миловановић, јереји Милош Ћирић и Младен Алексић, протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић.
Чтецирао је благочестиви вероучитељ Никола Ралевић, а појао је хор цркве Светих апостола Петра и Павла под руководством гђе Љиљане Милеуснић-Марковић, као и Свештенички хор Архијерејског намесништва Беличког.
Свето Јеванђеље је овом прилком прочитано на 5 језика: српском, црквенословенском, грчком, енглеском и латинском.
Митрополит Јован је благословио све присутне својом архијерејском десницом путем целивања крста, Јеванђеља и иконе Васкрсења Христовог, а изговорио је и празничну беседу:
“Христос васкресе! – Ваистину васкресе!
Драга браћо и сестре, након поста и подвига које смо у претходном периоду носили, Богу хвала, дошли смо до Васкрсења Христовога да прославимо Вакрсење Христово. Васкрсењем Христовим побеђена је смрт, али није само Христос васкрсао, васкрсао је и Човек. И као што смо чули у малопре прочитаном Јеванђељу, да када је Христос васкрсао, дошао је код апостола који су се били затворили у једну просторију „страха ради јудејскаго“ како каже Јеванђеље, Христос је ушао кроз затворена врата, а они уплашени. А уплашеном човеку шта треба највише? – Треба му мир. Треба да му неко каже: „Не бој се, имај мир“. Е то је Христос рекао апостолима: „Мир вам!“ И заиста човек има више непријатеља, али уствари три су човекова непријатеља. То је грех, смрт и ђаво, а ту бисмо могли да додамо да смо и ми сами себи уствари тај грех. Јер човек када чини зло, он је непрестано у страху. Јер он бар у подсвести види да није добро али нема снаге, нема храбрости да се одупре злу, него прихвата зло. Прихвата га дотле док заиста човек не дође у такво стање да више није способан да разлучује шта је добро, шта је зло. И заиста много што-шта у животу ми грешимо из страха. А да бисмо се ослободили страха, треба да верујемо. Јер сам Христос каже: „Верујте у мене и верујте у Јеванђеље“. А ко верује у Бога, ко верује у Јеванђеље, ко живи у Богу, ко живи Јеванђеље, заиста код тог човека нема страха. Јер живи јеванђелским животом, живи животом како би требало да живи хришћанин. И зато се ми радујемо овом празнику који се назива Радост над радостима, Празник над празницима. И ми у Христовом Васкрсењу треба да видимо своје васкрсење. А свак осећа Христово Васкрсење уколико он са Христом састрадава у свом животу и као што у крштењу кажемо да се ми крштавамо са Христом, са Христом се сахрањујемо али са Христом и устајемо. Што значи да нам Христос – то име – треба да нам буде стално на устима, на срцу, у нашим мислима, да стално призивамо Христа који је победитељ смрти. Јер заиста Васкрсењем Христовим побеђено је достојанство – грех човеков. Зато треба да се радујемо Васкрсењу: радујући се Васкрсењу Христовом ми се радујемо и свом васкрсењу. Када ће то бити то није до нас. Али ако Христос како каже Апостол Павле није устао, онда узалуд је и вера ваша али узалуд је и проповед наша. Све је узалуд у животу човековом ако Христос није васкрсао. А Христос је васкрсао. Победио је. И нама заиста даровао живот вечни. Даровао нам је тако што ми бар православни не верујемо да се све завршило на Голготи као што имају поједини који верују тако. Не! Ми преко Голготе идемо у смрт да бисмо смрт победили. И шта је човеку у свако време најпотребније па и у овом нашем тешком времену него мир. А живимо у једном узнемиреном времену. У једном времену које нас хвата страх од сутрашњице. А онај који има веру у Христа он нема шта да се плаши сутрашњег дана. Зашто? – Зато што он зна да је овај дан који му је дат – мени, теби, свакоме од нас – да га проведемо у миру са Богом, једни са другима. Јер како каже Јеванђеље: „Доста је сваком дану зла свога“. Кад ми овај данашњи дан, сутрашњи ако доживимо, неко не доживи нажалост, ако ми овај дан проводимо у миру са Богом, са собом и једни са другима, онда ћемо се радовати да видимо лице другога. У супротном нећемо се радовати да видимо лице другога. А опет Свети Оци кажу: „Видех лице брата – видех лице Бога“. А да бисмо видели лице брата треба тог брата да волимо, треба о њему да кажемо све најбоље, а не да га осуђујемо, не да га окривљујемо, не да му измишљамо оно и што јесте и што није. А ко то ради? – Онај који није сигуран у себе. Он ће увек наћи кривицу у другоме. Зашто тражи кривицу у другоме? – Боји се да не погледа своју кривицу. Боји се да ми други не каже: „Јоване, то ти није добро!“ Е зато тај човек напада другу особу. Треба нам мир. Видите да живимо не само ми, него живи цео род људски у једном немиру, живи у једној неизвесности. Живимо у времену када просто ишчекујемо само оно што није добро. А ко тако ишчекује? - Онај који не верује. А онај који верује у Бога, он верује у победу. Јер је Христос рекао: „Ево ја сам са вама и ко може против вас?“ Али Христа када имамо у себи треба да имамо Јеванђеље његово, треба да имамо његов живот. Није само имати Христа на устима и на језику, треба га имати у срцу. Ако је Христос у мом и твом срцу и ако је то срце, тај мали орган – он постаје већи од васељене. Како ? – Па зато када волим, али оном љубављу Христовом, онда моје срце се шири, онда ја имам места не само за себе у срцу своме, него имам места за Бога. А кад има места за Бога у мом срцу, онда имам места за целу васељену. Јер чим можемо да сместимо Бога у себи, који је несместив, који је већи од целе васељене, од неба и од земље, али видите, Бог све чини из смирења. Из смирења је дошао на крст да страда. Из смирења се толико спустио да се господар спуста пред слугом. Имамо ли ми тог смирења у себи? Имамо ли ми тог смирења да кажемо: „Овај је човек заиста бољи од мене“'? – Мало теже. Јер „све мислим – ја сам најбољи, ја сам најпаметнији, ја сам најздравији“. А ко каже да је нјаздравији? – Онај који је духовно болестан. Тај не признаје да је болестан. Али када човек призна себи, кад призна своје стање греховно – а сви смо грешни – па онда се уз то помоли Богу па верује у Бога да је покајање веће од свакога греха, е онда ће човек гледати више у себе како он живи а не како други живе. А не само да гледамо како други живи, него још измишљамо о тој особи што никад нам на памет не би пало. Значи да почнемо да се бавимо собом у смислу свога препорода, у смислу своје исправке. Јер то што ми окривљујемо другога, то значи „нећу да се ја исправљам, нећу, зато ми је лакше да осуђујемо другога“. А шта каже Господ? – „Не судите да вам се не суди.“ „Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити.“ И још нешто: „Каквом мером мерите, онако ће вам се мерити“. Нека нам Господ помогне да Господ измери наша добра дела и да молимо Господа да нам умножи добра дела у нама. Да нам умножи љубав. Али ону љубав жртвовану, не ону љубав коју данас сводимо више на љубакање. Љубав значи жртва. А „кад се жртвујем за другога, онда значи ја га волим; а онда и кад тај други направи грех, ја нећу да се осврћем на његов грех“. Зашто? – Зато што љубав покрива мноштво грехова. А ми најчешће разоткривамо грехе другога а прикривамо своје. Још смо убеђени да смо бољи од другога. Ето овај празник кога прослављамо данас, кога ћемо прослављати целих 40 дана, па и сваке недеље, јер свака је недеља Васкрс у маломе, да молимо Господа да не заспимо у својим безакоњима, да не заспимо у својим гресима, него да заспимо са радошћу, да са радошћу устанемо, да са радошћу идемо у цркву, да са радошћу се молимо, да са радошћу видимо лице другога. Кад будемо видели лице другога као икону Божију, онда ће и нас Бог погледати. А како видемо лице другога, тако ће и нас Бог погледати. Нека је срећан данашњи дан, нека сте срећни, нека мир завлада у нашим срцима, у твом, у мом срцу, нека мир, слога и љубав завлада у нашим породицама, мир, слога и љубав да завлада у свему – у држави, у цркви, у целоме свету, јер док год не пожелимо добро другоме немој да се надамо доброме од другога. Како? „Хоћу да будем срећан а нећу никог да учиним срећним.“
Е учини добро другоме па ће ти се добро и вратити.
Христос васкрсе! – Ваистину васкрсе!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након богослужења Владика Јован је поделио иконице вернима, а онда је уследио традиционални избор за најлепша васкршња јаја. И овог пута су јагодински основци, али и неки предшколци, шарали васкршња јаја уткавши молитве својих малених бића у ова мала уметничка дела. Митрополит Јован и г. Стевановић су препознали њихову креативност и изабрали 22 рада која су затим награђена пригодним поклонима. Уследио је свечани наступ јагодинског КУД-а „Филигран“ на одушевљење свих присутних.
Празнична атмосфера је настављена за богатом трпезом коју су усрдно припремили о. Милан Ђорђевић са својом братијом, њиховим супругама, црквеним одборницима и другим парохијанима цркве Светих Апостола. О. Милан се захвалио шумадијско-поморавском првојерарху за још једну његову посету јер свака оваква посета изнова обнавља благодат Божију која се обилно излива на све верне, као и све људе добре воље нашег града и намесништва.
Вероучитељ Угљеша Урошевић
