На Велики понедељак, 6. априла 2026. године, када наша Света Црква прославља преподобног Захарија и претпразништво Благовести, Његово Високопреосвештенство архиепископ крагујевачки и митрополит шумадијски, господин Јован, служио је Свету архијерејску литургију у храму Светог великомученика Лазара Косовског у крагујевачком насељу Белошевац.
Високопреосвећеном митрополиту саслуживао је архијерејски намесник лепенички, протојереј Срећко Зечевић, протођакон Иван Гашић, као и братство овог светог храма.
Након прочитаног зачала Светог јеванђеља по Матеју, архијереј се обратио окупљеним верницима, између осталог рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре и драга децо Божија, данас смо ушли у први дан Велике и страдалне недеље овога поста. Ова недеља, ова седмица, издваја се од свих недеља досадашњег поста, ових шест недеља колико смо их имали, а она се издваја пре свега по поруци које нам ова недеља пружа, по смислу, по значају, јер нам говори ова седмица да је Господ све што је претрпео, и рађање, и распеће, и васкрсење, да је то учинио ради нас и ради нашег спасења, тако да све химне, све песме које певамо ове седмице указују нам да мало дубље размишљамо о страдањима Христовим, и зато, због тога, и ова седмица и по начину поста другачија треба да буде, јер она је просто издвојена из ових шест недеља по начину строгости поста. Зашто? Зато да постећи дамо превагу духу, а не телу. Размишљајући о страдањима Христовим, ми, у ствари, у исто време треба да размишљамо о тој љубави Божијој. Љубави која је Бога свела на земљу, љубав Божија која га је и на крст одвела и у васкрсење, а све ради нас и ради нашег спасења. И тиме је управо Господ нам рекао, драга децо, колико нас Бог воли. Колико нас Бог воли и овакве какви јесмо. И зато је та љубав његова велика. И зато, када имамо ту праву љубав Божију, ми имамо љубав и према Богу, али имамо и љубав према ближњима. А љубав, она опрашта мноштво грехова. Зар ми, кад волимо једну особу, нећемо јој и опростити? У правом смислу да опростимо, без обзира какав је грех учинила та особа, зато што је волимо. Али ако почнемо да осуђујемо ту особу због овога, због онога, какав је, овакав је, онда значи да немамо праву љубав. То је љубав која је сведена само на ону плотску, телесну љубав, а не на ону љубав праштања, како Бог, као што рекох, воли и грли сваког човека, без обзира да ли је он био праведан или грешан. И заиста, овом седмицом почињу сва та страдања Господа нашег Исуса Христа. Данас нас Јеванђеље опомиње и говори нам о Јосифу праведном, који је праобраз Господа нашег Исуса Христа, у чему браћа Јосифова из зависти продаше свога рођеног брата другима. Али Бог, који промишља о свакоме од нас, промишљао је и о Јосифу. Али, Јосиф се на много начина упоређује са Христом. Опет кажем, браћа су његова продала њега из зависти, а Јуда је из зависти продао Господа. И што је најинтересантније, за исту цену, за 30 сребреника, Христос је продан, за 30 сребреника продали су и Јосифа. А све нам ово говори да је завист тешка болест, духовна болест. Јер, чим завидиш некоме, ти си онда спреман да њему сва зла учиниш. Чим завидиш некоме, ти ниси спреман да другоме опростиш. А завист, понављам и себи и вама, предала је Господа на смрт, и зато и завидљиви људи предају и друге људе на смрт. Но, Божији промисао био је и у поступку браће и Јосифа, а Божији промисао је тај који промишља о свакоме од нас. Зависи од тога колико ми промисао Божији прихватамо. Да ли схватамо да све што нам се догађа, да се догађа по промислу Божијем? И заиста, тако бива, све по промислу Божијем, а онај који не верује у промисао Божији, он верује у свој промисао. И он живи искључиво по свом промислу, и тако се влада, и тако се и понаша. Дакле, још једна дивна поука из данашњег Јеванђеља јесте та да Јосиф, који је продат у ропство, али га Господ учини владарем, Господ га учини господарем те земље, тако да је он могао да прехрани и своје родитеље и своју браћу, која су поново дошла, да тако кажем, на плећа, на рамена свога брата. Биле су страшне године, седам гладних година, нигде хране, нигде ничега, а у Египту свега, где је Јосиф продат. И ето, да никад не помислимо: ја могу сам, све, да живим како хоћу. И можеш. И то је Божије давање нама, кроз слободну вољу нашу, да живимо како хоћемо, да се понашамо како хоћемо, али једног дана никад не знамо шта нас чека. Браћа, која су омрзла свог брата Јосифа, нису размишљала да ће их управо тај брат исхранити, да ће их тај брат довести у земљу која има изобиље. Али и ми треба да размишљамо, нама је Бог све дао у изобиљу. Само је питање како располажемо тим даровима Божијим и свим оним што нам Бог даје. Да ли дарове Божије, а нема човека без дара Божијега, злоупотребљавамо или их употребљавамо на добро. А кад човек употребљава дар Божији на добро, то значи да тај дар Божији умножава, а не умножава га само ради себе. То је оно хришћанско, да мислимо о другоме. Него да умножавамо тај дар Божији и да делимо, да дајемо другима који немају. То је хришћански, да дајемо другима, да осетимо другога као себе самога. Нека би нам Господ помогао да ове дане, ових седам дана колико нам је још остало до Васкрсења Христовога, заиста проводимо у молитви, у љубави, у смирењу, у праштању, али и на подстрек да будемо бољи. Да размишљамо и да видимо да ли нам је данашњи дан, за једну, тако рећи, јоту, бољи од јучерашњег дана. Да ли сам данас учинио неко добро више него што сам учинио у јучерашњем дану. Наше је да стално преиспитујемо себе. А онај који преиспитује себе, неће да се бави да пропитује другога. Него ће ући у себе, у свој клијет, у своје срце, како каже Христос у Јеванђељу, па онда, кад уђемо у своје срце, онда ћемо видети какви смо. Неће нам помоћи што ћемо себе оправдавати, кад видимо истински какви смо у срцу, нећемо онда себе оправдавати, него ћемо видети да је тај други, у ствари, бољи од мене, па без обзира какав је, јер не знамо шта носи дан, шта носи ноћ. Нека нам ових седам дана буду да у њима појачамо молитву, да се молимо, да нам Бог да да нам ових седам дана поста буду благословена, да се радујемо што можемо да постимо, а пост значи уздржавање. Где нема уздржавања, ту нема поста. А где нема поста, ту нема ни молитве. Где нема поста и молитве, ту нема ни праштања. Где нема поста и молитве, онда човек не зна шта му је смисао живота. А смисао живота је да будемо бољи људи, да будемо хришћани.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По завршетку Свете литургије, Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ као и децу са веронауке са њиховом вероучитељицом Иреном, поделивши им иконице.
ђакон Немања Стојковић
