У уторак, 7. априла 2026. године, на празник Благовести Пресвете Богородице, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски служио је Свету Литургију у манастиру Дивостину поводом храмовне славе.
Митрополиту је саслуживало свештенство, монаштво и ђакони града Крагујевца, док су за певницом појали ученици Богословије Светог Јована Златоустог.
Након прочитаног јеванђељског зачала, др Зоран Крстић се обратио беседом:
“Браћо и сестре, срећан празник и нека је срећна и благословена слава овој светој обитељи, овом манастиру у који сви већ деценијама и годинама волимо да долазимо и који је, будући тако близу града, просто оаза мира и молитве.
Браћо и сестре, у ове дане Христовог страдања, када нам изгледа као да се зло све више и више згушњава, не би ли врхунац свој достигло на Велики петак, и као да сада, у овим данима, ако довољно добро расуђујемо и довољно добро можемо да проценимо и нашу веру и наше хришћанско предање, можемо да видимо, заправо, те основне црте греха и пада. Оно што је суштина сваког греха јесте да он устаје на Бога. Дакле, грех и демон устају на Бога. И то видимо у овим данима, како ће полако, корак по корак, доћи до тога да дефинитивно устану и поразе Бога.
Али, са друге стране, ми хришћани, расуђујући о свим тим догађајима, али исто тако и расуђујући о нашем животу, често упадамо у грешку да помислимо како је зло огромно, како је оно непобедиво. Како ми људи ништа не можемо да урадимо против њега, па понекад у ту замку увучемо и самога Бога – да кажемо да ни Бог не може ништа да уради. И зато, баш у овим данима, треба да се подсетимо у каквог то Бога ми верујемо.
Дакле, ако је наш Бог Творац неба и земље, ако је створио све што видимо својом речју, својом вољом, и у свако створење утиснуо своју вољу, или, како то кажемо у теологији, у свој творевини видимо логосе Божије. Ако само помислите на било које створење, ви ћете пронаћи ту вољу Божију, или логос Божији, у том смислу да, рецимо, вук увек мора да буде вук, не може да буде ништа друго. Воља Божија је исто тако да сада у пролеће видимо разно цвеће које јесте то што јесте, и ништа друго не може да буде – и то је воља Божија. Али са човеком је мало другачије. То видимо и у Књизи Постања, да човек није створен као остала створења речју, директно: рече Бог – и би. Код стварања човека имамо описан савет Свете Тројице и жељу, заправо вољу Божију да се створи једно биће које ће бити икона Божија. И то биће је човек. Од све творевине ми смо издвојени, нисмо исти као сва остала жива бића.
Икона Божија подразумева да живимо на начин на који живи Бог. Да ту, у овоме свету, у творевини, на тај начин будемо слика или икона Божија. Господ жели да спасе целу творевину. Другим речима, да цела творевина, укључујући човека, буде са њим у заједници, да дели његов божански живот. Али сва друга створења не могу да се супротставе вољи Божијој. Дакле, она су то што јесу, али човек може, зато што има слободу и зато што је икона Божија.
Дакле, човек може, али исто то и Господ жели: да му човек својом вољом, добровољно, из љубави, буде сарадник. Не онако као остала бића, него да човек изјави да хоће да буде сарадник. По томе смо, браћо и сестре, ми људи посебни, зато што се у тим преломним тренуцима нашег живота, посебно у том питању – хоћемо ли да будемо сарадници Божији или не – тражи од нас да донесемо неку одлуку. То не може да буде мимо слободе, не може да буде на силу, нити Бог то жели.
Замислимо за тренутак како се ми понашамо. Ако се испред нас нађе неко несравњиво слабији, хоћемо ли га питати било шта, или ћемо само доносити одлуке у његово име? Најбољи пример за то јесу светски догађаји хиљадама и хиљадама година иза нас. Да ли велике силе питају некога за било шта? Кад одлуче, дакле, уништавају и не остављају ни трага. Сад замислите кад бисмо ми веровали у таквог Бога, који немилосрдно гази и једноставно остварује своју вољу мимо воље човека. То није Бог у кога ми верујемо.
Данашњи празник нам то говори. Чули смо како нам јеванђелист Лука саопштава целу причу, али Архангел Гаврило не преноси одлуку Богородици, него јој износи предлог. И опет то питање одлуке: хоћеш или нећеш. Хоћеш ли да будеш мој сарадник или нећеш да будеш мој сарадник? Дакле, та величина људске слободе, коју Господ поштује, манифестује се тиме што Богородица у име целога људског рода каже управо ове речи које смо чули: Ево слушкиње Господње. То је прави човеков став, став целокупног људског рода – да хоће да буде сарадник Божији, да у тој заједници са Богом иде кроз историју и да досегне до спасења или, како бисмо то рекли, да уђе у Царство Божије. То је онај пут на који се ми крштењем опредељујемо.
Да ли је то увек једноставно, браћо и сестре? Није. Поново можемо да узмемо за пример Пресвету Богородицу. Замислите једну младу девојку и данас, а камоли пре двадесет векова у јеврејском друштву, да добије један такав чудан предлог и да уз то треба да изнесе то дете девет месеци. Као што знате, трудноћа се после неколико месеци види, не може да се сакрије. Дакле, треба таква, као девојка и неудата, да буде виђена у јеврејском друштву и да, по свој прилици, буде одбачена, по свој прилици буде презрена... Јер наговештај свега тога имамо и у даљој причи, кад Јосиф, њен старатељ, поче да је тајно отпусти, јер је то срамота.
Да ли Пресвета Богородица прихвата такав ризик? Да ли уопште размишља о томе? Не. И то је оно што је велико код сарадника Божијих. Управо је то оно што сви ми треба да имамо – поверење. Није исто веровати да Бог постоји и имати поверења у Господа, јер то да Бог постоји знају и демони. Изађете у ову лепу природу која се буди, погледате у небо и врло лако је доћи до тога да кажете: па заиста постоји Бог који је створио овакву лепоту. Али имати поверења у Бога је мало теже, јер то носи и одређене ризике, а човек, посебно данашњи човек, неће ризике, хоће сигурност. Јер за свако размишљање и сваки предлог ми хоћемо да знамо: како, шта, шта ја добијам, а шта губим, па како ће све то да се заврши.
Управо то немамо код Пресвете Богородице. Са једне стране, да увек будемо спремни да кажемо: ево слуге Господњег, ево слушкиње Господње, а онда, шта год да нам се у животу деси и дешава да кажемо: нека ми буде по речи твојој. То је поверење у Господа, и то је суштински део наше вере, и то је оно због чега прослављамо Пресвету Богородицу. Амин.”
