У петак 3. седмице Васкршњег поста, 13. марта 2026. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован богослужио је у цркви Светих Архангела Михаила и Гаврила у Јагодини.
Литургија пређеосвећених дарова била је веома свечана како и приличи, а верни народ Јагодине и околине испунио је цркву да се помоли са својим Првојерархом. Уочи овог свечаног дана, архимандрит Онуфрије Вранић извршио је Свету тајну исповести над свештенством Архијерејског намесништва Беличког по благослову надлежног Архијереја.
Високопреосвећеном Архијереју саслуживали су: Архимандрит Онуфрије (Вранић), протосинђел Пајсије (Илић), протојереј Александар Гајић - архијерејски намесник белички и протојереј Милан Радовић, са протођаконом Иваном Гашићем и ђаконом Далибором Нићифоровићем.
Чтецирали су вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, те Лука Станимировић.
Појао је Свештенички хор Архијерејског намесништва Беличког и Мушки појачки састав "Парусија" из Јагодине.
Након причешћа клира Митрополит Јован је произнео великопосну беседу:
„У Име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, ево нас на крају треће седмице Васкршњег поста. Постили смо, ево, три недеље. А да ли сумирамо ове посне дане? Да ли размишљамо какви су нам били ови посни дани? У чему су се они састојали? Да ли су се они само састојали у томе што нам је неко наредио да постимо или смо осетили благодатно дејство поста? А благодатно дејство не може се осетити без вере, без потпуног предавања Господу, без потпуног предавања посту и молитви. И да ли смо ових дана размишљали шта је то уствари пост? Да ли је пост само то што не једемо једну врсту хране? – Јесте и то. Али и то кад се чини, а не чини се у славу Божију и за спасење своје, и то нам ништа не помаже. Ако бисмо питали шта је пост, одговор би био – уздржање. То је најбоља дефиниција о посту. А о посту можемо много говорити. Значи пост је уздржање. „Као што се уздржавам од неке врсте хране, тако треба да се уздржавам од свега онога што ме одваја од Бога, што ме одваја од љубави Божије, што ме одваја од ближњега свога.“ Уздржање на првом месту од греха. Јер грех толико учини човека удаљеним од Бога да уствари човек и не осећа тај терет. Јер свако наше удаљавање од Бога јесте огроман терет. Зато нас пост са молитвом враћа, просто нас усељава у себе. Да уђемо у себе, да уђемо у своје срце, да уђемо у своје мисли, да уђемо у своје речи, да уђемо у своја дела. И ако заиста искрено уђемо у своје срце, онда ћемо себе тако најбоље изнутра из себе видети, а онда кад сагледамо себе и кад видимо да смо грешни и кад признамо да смо грешни, онда нећемо осуђивати другога за неке грехове, нећемо другога осуђивати за ова или за она недела, јер „кад сам видео себе, онда сам стварно видео да сам ја гори од свакога другога“. И све док не дођемо до тог сазнања да смо грешнији од других, неће у нама прорадити оно благодатно дејство покајања. А коме човеку не треба покајање? Не треба ономе који каже: „Ја нисам грешан“, или каже: „Јесам мало грешан“ и на томе се све његово покајање састоји. „Јесам мало грешан“ али шта си предузео и на то мало што си казао да си грешан? Јеси предузео нешто да се исправљаш, да се поправљаш или си наставио по старом? И тако и пост наш – ако није пост да нас дубински протресе, а пост ће нас протрести кад схватимо да треба да се кајемо. Али постити само од неједења није пост који је благоугодан Богу. То могу да раде и они који држе дијету и тд. И пост јесте дијета, али не она дијета како нас уче шта је дијета, него духовна дијета: „да духовно постим не зато да бих ја смршао, него зато да бих се духовно поправио“. А с друге стране кад се човек духовно поправља, онда ће он да се уздржава и од хране па ће онда и тело мало да ослаби. Јер како кажу Свети Оци: „Пун стомак – празна душа“. Зато је Господ и установио пост да управо више обратимо пажњу на душу своју, да више обратимо пажњу на спасење своје неголи „шта ћу данас јести, или што нећу да једем ово данас што сам могао да једем јуче“ и тд. И у таквом стању човек проведе цео пост – мучи се а нема користи. Оптеретио себе тиме само „што не једем ову или ону врсту хране?“ и у томе му се састоји цео пост. А пост нас уводи на првом месту у смирење. Али и на будност. Пост нас буди од наше учмалости греховне. Пост нас крепи. Пост нас уводи у смирење јер кад се смиравамо онда се молимо искрено. А кад се молимо како треба онда нам Бог и прашта. Молимо се и постимо, али у исто време чинимо и више добрих дела. Хајде да кажем данас – данас је пост – па ћу да кажем: „Е, данас ћу мало да затворим своја уста да не причају свашта“. „Данас ћу да ограничим свој језик и да језик схватим као дар Божији“, да нам је Бог дао да разговарамо са Богом кроз молитву. Дао нам Бог језик да разговарамо једни са другима. Дао нам Бог језик да на добро језик употребимо, а не да га злоупотребљавамо. А сваки човек чим почнемо да осуђујемо другога, нисмо ми осудили другога, него смо осудили себе. Себе смо осудили и зато пост нам стално говори: „Еј, човече, Јоване, кај се!“ Е сад ту треба човек да има оно изоштрено уво, изоштрени тај слух да чује ту реч „кај се“, да чујемо оне речи Христове: „Покајте се јер се приближило Царство Небеско!“ Али човек кад је заглушен самим собом, кад мисли „немам потребу да чујем било кога или било за шта; немам потребу да питам никога за савет“, е онда пости колико год хоћеш, ништа ти неће имати користи. Зато Господ од нас мало тражи, а даје нам много. И све што нам Господ даје прави хришћанин који има смирења и вере, он сматра да није достојан тога што му Бог даје. А Господ нам даје. Шта нам је Господ дао? – Себе. Али хоће ли Господ да уђе у мене ако у мени нема Бога, ако у мени само постојим ја? А у мом срцу нема онда места за другога. А чим у нашем срцу нема места за другога, верујте ми, немојте да се заваравамо, нема места ни за Бога. Немојмо да живимо у заблуди па да говоримо: „Ц, па ја волим Бога, ја ћу Њега сместити целога у моје срце, у моју душу, али не могу тог другога“. А тај други шта је? Па икона Божија, слика Божија, прилика Божија. И чим другога не можеш да сместиш у себи, не можеш ни Бога. А зашто не можемо другога да сместимо у себи? – Од своје гордости, од своје пуноће, а не од пуноће Духа Светога. Зато ми се Богу молимо, а Бог на прашта. Само човек – да ли има снаге да опрашта другоме? Дакле, ми се молимо и Бог нам прашта; ми се кајемо, а шта Бог тада чини кад се ми кајемо? – Бог се радује. Сећате се оних речи Спаситељевих из Јеванђеља када чобан чува овце па му једна овца залута, оде, и шта ради – оставља оних 99 и иде да тражи залуталу и њој се више радује него оних 99, јер оне нису залутале, оне су ту, оне су под окриљем Божијим, а ова се овца издвојила, неће заједницу. А чим се издвојила из заједнице онда је себе изложила опасностима да је зверови растргну. Зашто? - Па зато што није тамо пастир где се она издвојила. А пастир шта чини? - Чува своје стадо. То је наша одговорност – да чувамо себе али да чувамо и другога. Пост нас уводи у покајање, а покајање је први корак ка спасењу. Без покајања нема ни спасења, јер греси су оно што оптерећује душу човекову, што оптерећује човека. И греси су ти који нас одвајају и од Бога, и од нас самих, и једне од других. Свети Оци кажу: „Лакше је два-три товара носити на плећима својим, него носити зло у себи“. А човек кад носи зло у себи он и не осећа. И онда што је најгоре, човек уместо да се сети и да схвати да носи зло у себи, и да се каје, да се поправља, он се још нажалост и усавршава у злу. А чим почнемо да се усавршавамо у злу или да не бринемо о том злу које је у нама, онда јесмо ли достојни да примимо Христа у себе? – Нисмо. Пост нас уводи у једно унутрашње стање, као што рекох да сагледамо себе изнутра и да добро размислимо кад хоћемо неко зло да учинимо другоме да ли можемо поднети доживотни прекор своје савести кад нас савест опомене. Зато треба да водимо рачуна да нам се савест не успава. Кад се успава савест онда све што је духовно у човеку успављује се. Кад се успава савест, онда се успава и човек, онда он заиста и нема ни жеље да се раздрма и нема жеље да се исправља, да се поправља. А савест једног дана ће проговорити у нама – кад, тад. Онај који има прљаву савест, нечисту савест, код њега је све прљаво и нечисто кад је у питању други. Онда ће он са својом нечистом савешћу другоме лепити и лепити ове и оне грехе, а зашто? – Зато што хоће да каже: „Ја сам чист, ја сам чиста; други је прљав, други није чист“. Нек је други не знам колико нечист, и у тој његовој највећој нечистоћи постоји и чистота, један део чистоте. Па зашто онда не видиш тај мали део чистоте па да ти тај мали део просто распали у теби жељу за чистотом? Јер човек види оно што жели да види. Ако не види, он измишља. Човек чује оно што хоће да чује, ако не чује, он ће да измисли. Не само него ће да пита оне који сарађују са њиме и у сваком делу, он ће да измишља. А шта је то уствари? – Значи мисли човекове се не хране Богом, него мисли човекове се хране собом. Ко може да једе своје тело? Не може. Али видите, Господ нам је дао своје Тело и Он је Бог, Он је Чистота, Он је Мир, Он је Љубав, Он је све. Да ли, понављам, кад кренемо да чинимо неко зло и о злу да говоримо према другоме, да ли можемо поднети прекор своје савести? Чија је савест успавана неће ни обратити пажњу. Учиниће зло као да је учинио добро. Савест се успавала. Али Свети Оци кажу: „Ако никада, онда ће се савест човекова пробудити у оном времену када човек изађе пред Лице Божије“. И тај тренутак савести биће дужи него твојих 300 или 500 живота које имаш. Зато чувајмо своју савест, не прљајмо се нечистоћом. Мисли о чистоти и моли се за чистоту па ће ти Бог помоћи – и теби и мени – да се очистимо и да будемо чисти. Хоће ли лопов да говори о поштењу? - Па никако. Он ће само да се усавршава у лоповлуку. Е то ђаво од нас хоће. Да нас усаврши у ономе што није Божије. А ето Бог нам је дао себе, дао нам Бог да Бога носимо у себи, а онај који носи Бога у себи, он неће да учини зло другоме. Зато треба да призивамо Бога, да Он буде нама наш сапутник. А кад призивамо Бога и кад је Бог нама сапутник, онда заиста не само да нећемо чинити зло другоме, него нећемо ни помислити зло. Зато треба да у свако време позивамо Бога у помоћ. Слаби смо људи, грешни смо људи, падамо, али да ли осетимо свој пад? Или „учинио сам све, Боже сачувај, што не треба, а ништа – као да сам попио чашу воде“. Дакле човек мора да буде свестан свих својих поступака. Да чува своје мисли јер ако не сачувамо своје мисли од зла, брзо ће мисли да пређу у речи, а онда кад мисли пређу у речи, е онда немамо границе кад треба о другоме зло да говоримо или да га карактеришемо – он је овакав или он је онакав. Пост без молитве није потпун. Пост и молитва – то су та два крила како нас уче Свети Оци који нам кажу: „Е, човече, мало подигни се са земље.“ Не подигни се у смислу гордости, него кажи: „Чекај, ја морам да се усправим, пао сам“. Да ли ми признајемо да смо пали? – Како ко. Када почнемо да се молимо и да постимо, онда проблеми нестају. Онда си себе заокупио постом и молитвом, онда себе не расплињујеш на нешто што није важно, што није вредно. Молитва и пост чисти не само душу и тело, него молитва и пост чисти и простор око нас који је загађен овим или оним. Зато да се помолимо Господу да нам Господ благослови овај благословени период поста, да га лако постимо, да осетимо радост од поста да бисмо дочекали Васкрсење Христово. Ево у недељу ће Црква изнети крст пред свој народ да га целива. Зашто? – Па зато шта нам треба сила крста. А ђаво се највише плаши силе крста. Црква нам износи тај крст да нас укрепи да овај други део поста носимо и носићемо га лако ако заиста на себи применимо оне Христове речи: „Узми крст свој и хајде за мном“. А човек ако не носи крст свој, он носи уствари туђи. И под туђим клеца. Али неће никакве користи од тога имати. „Свој сам бацио или затурио тамо, узео сам други крст, крст другога.“ Лепо је кад узмемо крст другога у смислу да га помогнемо, да му помогнемо онако као што је и онај Симон помогао Христу да носи Његов крст на Голготу. То је лепо – узети тај крст. Али ако носимо свој крст, ми ћемо примером показати да уствари носимо и крст другога.
Зато нека је благословено наше данашње сабрање, нека служба ова Божија коју служимо буде нам на спасење, а посебно Причешће којим ћемо се сада причестити. А Причешће нас укрепљује, Причешће нас оснажује, Причешће нас сједињује са Богом, али сједињује и са самим собом, и сједињује једне са другима.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
После причешћа верног народа и благодарствених молитава, уледило је послужење и читање реферата "Христово васкрсење је граница светова" јереја Јована Кушића, пароха багрданског. У наставку је организована душекорисна расправа предвођена Архијерејем Јованом.
Протојереј- ставрофор Лазар Илић, старешина Старе цркве у Јагодини, захвалио се испред храмовног братства Високопреосвећеном Архијереју за његове снажне благослове које је овом приликом излио на присутно свештенство, монаштво и верни народ.
Вероучитељ Угљеша Урошевић
