У четвртак, треће недеље поста, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију Пређеосвећених дарова у манастиру Тресије.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протосинђел Евстатије Драгојевић, игуман манастира Св Георгија из Ћелија, протопрезвитер Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник космајски, јеромонах Марко (Марковић), манастира Свете Петке из Сибнице, протопрезвитер Горан Лукић, протођакон Иван Гашић и ђакон Бојан Миленовић.
У надахнутој митрополит се обратио верном народу рекавши:
"У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, Дух Свети нас је данас сабрао у овај свештени манастир, у ову свету обитељ, да овде служимо службу Божију, да се овде Богу молимо, да тражимо опроштај од Бога, али да истовремено тражимо истински опроштај једни од других.
Сабрали смо се да се причестимо Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа. А кад год се причешћујемо Телом и Крвљу Господа Исуса Христа, ми Христа, браћо и сестре, примамо у себе. Не примамо никакву симболику. Примамо, браћо и сестре, самога Бога. И тако се ми, у ствари, сједињујемо са Богом и постајемо једно са Њим. Зашто? Зато што је Он постао један од нас.
Данас смо се, кажем, сабрали у овој светој обитељи где се вековима народ Божији сабирао и молио. Свако ово место, свака стопа овог светог места, браћо и сестре, натопљена је знојем градитеља и сузним молитвама. То би требало да сви имамо на уму, посебно они који живе у овој светињи, а и ми који повремено долазимо – да имамо то осећање да је свака стопа овде освећена.
Онај који не осећа да је свака стопа овде освећена, њега ова светиња не може да поднесе. Јер он не прихвата светињу, не прихвата молитвено освећење ове светиње, и зато га светиња није примила. А он, у ствари, није примио светињу. Зато, кад год долазимо у неки храм или манастир, свеједно који, прво треба да се помолимо Богу и да затражимо да нас светиња прими. Да осетимо светлост светиње, да осетимо тај благоухани мирис молитава оних који су се овде вековима молили.
Браћо и сестре, овај манастир је много страдао у својој историји. Око овог манастира, по овој шуми, просто сам убеђен да има много светитеља и светитељских моштију. И зато треба са тим осећањем да прилазимо овој светињи, а не бунтовно, не раскалашно, не разбојнички.
Зашто кажем разбојнички? Зато што је сам Господ рекао онима који су били у храму, који су трговали тамо, а нису дошли да се моле Богу – њих је истерао и казао: „Ви од дома мога начинисте разбојничку пећину“. Ми не можемо од ове светиње да направимо разбојничку пећину, али можемо, нажалост, то начинити од себе самих.
Ја се увек, када дођем у ову светињу, са дужним поштовањем сећам мога сабрата у манастиру Студеници, оца Рафаила и оца Гаврила, који је био први монах који је, пред сам Други светски рат, ову светињу обнављао. Много пута ми је то причао. А причао ми је о томе и блажене успомене патријарх Герман. Хоћу да изнесем пред вас ту радост: како је једном приликом тадашњи владика будимски Герман дошао у посету владици Валеријану, првом епископу шумадијском. Док су разговарали, у просторију упада један калуђер. Напољу врућина, а он носи оне чизме за воду, сав обувен, сав раздрљен, носи секиру, будак и косијер. Владици Валеријану је било непријатно што он такав упада пред госта.
Владика му каже: „Брате, сачекај док завршим разговор“. А он одговара: „Не могу, владико, не могу! Дај ми благослов да оправљам манастир Тресије!“ Збуњен владика Валеријан, а збуњен и патријарх Герман. И онда му Герман каже: „Слушај, чим видиш да он овако носи будак, секиру и косијер – дошао је радник. Дај му благослов одмах!“
Он је заиста био први који је ову светињу обновио. Шта тиме хоћу да кажем? Хоћу да кажем да од нас Бог тражи раднике, а не лењуге. Бог од нас тражи молитвенике, а не оне који не могу да затворе своја уста и свој језик. Онај који не уме да затвори свој језик, тај не уме ни да се моли. „Како се молиш, кад ти је језик дужи од памети?“ Браћо и сестре, ми се налазимо у благословеном периоду Васкршњег поста. Пост нам се даје да њиме, удруженим са молитвом, чистимо и душу и тело.
Пост нас подстиче на молитву и смирење. Онај који нема смирења, тај нема ни послушности. Тај је бунтовник; прво у себи бунтује, а онда то кроз уста и језик испољи. Ми смо у Великом посту и данас смо на Литургији певали: „Да се исправи молитва моја као кадило пред Тобом, Господе“. Како да се исправи моја молитва ако сам пун гнева, пун сукоба са собом и другима, пун злобе? Не може се исправити та молитва и Господ је не прима, јер не можеш ни да се молиш у таквом стању.
Пост нам неће бити примљен ако у смирењу не прилазимо Господу. Зашто певамо: „Уздржи мој језик, Господе, да не говори празне речи“? Човек који само прича и пун је празних речи, код њега нема богоугодних речи. То су речи на које се Бог гади. Не можемо ми, кад нас нађе нека невоља, мало да се молимо, а после да „сипамо отров“. Свети оци кажу: „Онај који не сагреши језиком, тај је свети човек“.
Наш народ има дивну изреку: „Језик нема костију, али све кости поломи“. Прво таквим језиком поломим своје кости, а да и не осећам, а онда ломим кости другоме. Речи знају бити теже и опасније од оруђа и оружја. Човек када нешто носи на леђима, он ће то спустити да се одмори. Али онај ко носи другога на души кроз осуду и лоше речи, тај се никад неће одморити.
Зато нас пост подстиче да се уклањамо од зла. Али није довољно само уклонити се од зла, него је потребно чинити добро. Свако треба да размисли: када хоће да учини зло, да ли може да издржи суд сопствене савести? Нажалост, ми ту своју савест стално потискујемо, хоћемо да је успавамо. А зашто? Зато што нас савест опомиње: „Еј, човече, Божији си човек. И тај други је Божији човек“.
Гледај на њега као на икону, а не да га осуђујеш. Не користи тај језик који ти је Бог дао да славиш Бога и да прослављаш другог човека, да њиме псујеш. Онај ко то чини, није хришћанин, па макар носио триста митри на глави. Псујеш некоме мајку? Па зар мајка није светиња? Тиме узнемираваш и своју рођену мајку. А има ли веће светиње од мајке на земљи? Зато се треба уздржавати и „скратити језик“.
Као што су моји Студеничани говорили: када неко хоће да каже неко зло о другоме, он заћути. Питао сам једног доброг чику, Доку: „Заћутао си сада када је требало нешто да кажеш, да осудиш?“ А он каже: „Препео сам језик за зубе“. Да ли ми то чинимо? Онај који не уме да влада својим језиком, не може да влада собом. Са њим владају нечастиве силе. Зато човек који само прича, који хоће стално да се наметне и не води рачуна ко је поред њега, тај хоће само да се докаже, а не уме. Нема чиме да се докаже осим празнословља.
Нама је потребно да бар током овог поста језик више употребљавамо на молитву и на љубав, а не на осуду. Јер, пазите, језик је огањ – тако кажу Свети оци. Језик је огањ који се распали, а његова је побожно слажена. То су речи Светог апостола Павла, браћо и сестре. Не моје.
Зато, паметан каже – ћути. А будала прича. Зато, да не бих ја више причао, да се заједно са вама помолимо Богу, да нам, као што рекох, Бог благослови да нам овај пост буде лак. Да га постимо са љубављу, да га постимо у смирењу, браћо и сестре. Да што више изгладнимо – не мислим само на телесну страну, већ да изгладнимо да што више осећамо глад за Богом, како бисмо управо могли да осетимо радост, највећу радост, дана Васкрсења Христовог.
Нека сте срећни, нека сте Богом благословени, и нека је благословено наше сабрање овде данас. Бог вас благословио."
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави која је трудом игумана Сионија са братијом била уприличена за госте.
