У среду, треће недеље Великог поста, 11. марта 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит епархије шумадијски Господин Јован, служио је Свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Св. Георгија у Поповићу, уз саслужење свештенства и монаштва Архијерејског намесништва космајског.
Литургијском сабрању претходила је Света тајна исповести свештенства космајског намесништва, а исповедник је, по благослову Митрополита, био архимандрит Јефтимије (Јутрша), настојатељ манастира Јошаница.
Надахнутим и поучним речима речима архипастирске беседе, Митрополит је поучио свој верни народ и свештенство рекавши:
"У Име Оца и Сина и Светога Духа!
Ево нас у трећој недељи Васкршњег поста. Две и по недеље већ постимо и требало би да осетимо дејство самога поста. То дејство ћемо заиста осетити ако смо постили разумно, ако смо постили са духовним расположењем, ако смо постили уз молитву и добра дела, а пре свега ако смо постили у смирењу.
Сваки други вид поста није на спасење. Ако смо постили у гордости, од таквог поста немамо никакве користи, браћо и сестре. Пост нас управо уводи у смирење. А када уђемо у ту најважнију врлину хришћанску – смирење – онда постајемо другачији. Тада више не гледамо толико на себе да бисмо себе показивали и истицали, него почињемо да улазимо у себе, да загледамо у своју душу и да видимо какав је наш унутрашњи човек.
Ако то нисмо учинили у ове две и по недеље поста, онда смо пост свели само на уздржање од одређене врсте хране. Али пост није само у томе. Потребно је да се уздржавамо и од греха, од злобе, од пакости, од мржње и од гордости.
Треба да се запитамо да ли смо господарили својим језиком. Свети апостол Павле каже да онај који мисли да је побожан, а не уздржава се од језика свога, узалудна је његова побожност. Ако човек не влада својим језиком, онда не влада ни собом.
Пост, браћо и сестре, чисти и душу и тело. Пост нас приводи Богу. Цар Давид каже: „Рече безуман у срцу своме: нема Бога.“ Човек без Бога остаје без правог разума.
Зато треба да се запитамо: каква је наша вера? Вера није само реч коју изговарамо. Ако живимо по вери, онда вером усељавамо Бога у себе. Каква нам је вера – такав нам је и живот. Зато уз пост треба да појачамо и молитву. Треба да се запитамо: да ли смо више читали Свето Јеванђеље? Да ли смо читали житија светих? Ако нисмо, онда ћемо из поста изаћи духовно осиромашени.
Постоје две мудрости: људска и Божија. Људска мудрост човека често удаљава од Бога, а Божија мудрост га приводи Богу. Премудри Соломон каже: „Почетак мудрости је страх Божији.“ Чули смо и дивну поуку Соломонову: „Сине, ако будеш мудар за себе, бићеш мудар и ближњима; а ако постанеш зао, сам ћеш поднети зло.“ Човек често сам себи ствара зло својим поступцима. Наш народ каже: зло рађање – готово суђење. Тамо где је зло, нема добра. Али зло не можемо победити само својом снагом, него помоћу Божијом и благодаћу Божијом.
Свети оци кажу: када кренеш да учиниш зло, прво добро размисли да ли имаш снаге да поднесеш прекор своје савести. Савест можемо на кратко утишати, али је не можемо угасити. Када она проговори, човек мора да утихне. Зато треба да чувамо своју савест вером, постом, молитвом и чињењем добрих дела.
Када учинимо зло другоме, често мислимо да то није ништа. Али ранили смо човека. Уместо да лечимо рану, ми понекад још сипамо со на њу. Рана другога човека боли исто као и наша. Зато да замолимо Господа да нам да снаге да постимо из љубави према Богу. Бог је још у рају установио пост када је рекао Адаму и Еви да једу са сваког дрвета у рају, осим са једног. Није то било зато што је Бог хтео нешто да ускрати човеку, него да га сачува у послушности. Када човек наруши послушност, нарушава свој однос са Богом. Али Бог нам је дао слободу и разум да бирамо добро.
Бог је свевидећи и свезнајући. Људе можемо обманути, али Бога не можемо.
Зато треба да се чувамо искушења. Нарочито у посту, јер се тада човек труди да обузда своје страсти. Зато непријатељ људског спасења тада највише напада.
Господ је рекао да се постом и молитвом и демони изгоне. Али најпре треба да истерамо гордост из свога срца. Да се смиримо пред Богом и пред људима.
Када се човек смири, онда почиње да осећа благодат Божију у своме бићу. Ако ту благодат не осетимо ни на Литургији ни у Светом Причешћу, онда значи да смо дошли само да присуствујемо, а не да истински учествујемо. Зато молимо Господа да нам дарује мир у срцу. Али не можемо имати мир ако се не трудимо да и други буду у миру.
Сви желимо срећу. Али не можемо задобити срећу ако се не потрудимо да и другога учинимо срећним. Причешћујући се, ми не примамо нешто симболично, него примамо самога Христа. Да би се Бог уселио у нас, потребно је да очистимо своје срце и свој ум.
Човек је сасуд Божији. Ако не чистимо тај сасуд, Бог неће ући у њега.
Зато нас пост уводи у покајање. Покајање није један тренутак, него процес који траје читав живот – од рођења па до смрти.
Када се човек истински покаје, почиње да види своје слабости и више се бави исправљањем себе него осуђивањем других.
Нека нам Господ помогне да овај пост проведемо у смирењу, молитви и љубави, како бисмо духовно обновљени дочекали радост светлог Васкрсења Христовог. Амин."
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије уследиоло је читање реферата, који је на тему “У Христу Васкрслом једно постају небо и земља, анђели и људи, преци и потомци”, припремио и прочитао јереј Милош Кузмановић из Стојника, након чега је отворен разговор на задату тему у коме је поред Митрополита, учествовало и свештенство подручног намесништва. Као и увек, Високопреосвећени Владика искористио је прилику да са свештеницима поразговара и очински их посаветује како да правилно и што квалитетније обављају своју пастирску службу.
После плодоносне дискусује заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је за ову прилику уприличио старешина храма, протојереј Марко Стевановић са својом породицом.
Долазак Његовог Високопреосвештенства био је и ове године повод да ученици Веронауке Основне школе у Малој Иванчи и Поповићу припреме драмски програм под називом “Васкршњи час”.
ђакон Бојан Миленовић
