Дана 14. новембра 2025. године, на празник Светих Козме и Дамјана, у Аранђеловцу у храму посвећеном Светом Јоаникију митрополиту црногорско-приморском, који се налази у комплексу Опште болнице Аранђеловац, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски, Господин Јован је служио Свету Архијерејску Литургију.
Његовом Високопреосвештенству су саслуживали Архијерејси намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, протојереј Љубиша Ђураш, јереји Петар Грујић и Дејан Обрадовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Александар Бабић.
Свето сабрање су увеличали својим појањем чланови певачког друштва „Србско Православни појци“ из Београда.
По читању Светога Јеванђеља, митрополит Јован је честитао лекарску славу свим запосленима у Општој болници Аранђеловац и окупљене поучио својом беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре.
Радујем се данас што смо се овде сабрали у овоме храму да служимо Божанствену Литургију. Кад кажем служимо, значи говоримо у множини. Јер сви заједно служимо Литургију, браћо и сестре. И Литургија је центар, Литургија је срж и сам срце Цркве. И Литургија је, браћо и сестре, прослављање православне духовности. Литургија везује небо са земљом. Литургија сабира нас и повезује са свима Светима. Тако да, када ми служимо Литургију, браћо и сестре, са нама, као ми у једној молитви, овде свештеници читамо; са нама саслужују и Свети анђели. И заиста, браћо и сестре, Литургијски живот је срж и центар хришћанскога живота. И то би требали увек да имамо на уму, када долазимо на Божанствену Литургију. Да то није обичан скуп, него да је то скуп и сабрање Бога, људи и анђела. И само је довољно да човек, браћо и сестре, има то на уму: да на Литургију саслужују анђели и Светитељи, да се зарадује, да каже: „Идем на Литургију да се сретнем са Богом, да се сретнем са Светима, али у исто време да се сретнемо и једни са другима.” Јер хришћани су сви позвани да буду свети, браћо и сестре. И сви смо ми, ако могу тако да кажем, потенцијални светитељи. А бићемо потенцијални светитељи и јесмо, ако живимо Христом, ако живимо Литургијом и ако живимо Јеванђеље. То јесте, ако је Јеванђеље центар нашег живота, онда благо нама. Јер у Јеванђељу ћемо најбоље видети себе, најбоље ћемо сагледати себе. Онда ћемо заиста себе видети много боље него што се чак можемо погледати и видети у огледалу у којем се свакодневно огледамо. Јер Јеванђеље, браћо и сестре, биографија је Бога, како кажу Свети оци. Јеванђеље у Јеванђељу има више одговора него што цело човечанство може да постави питања.
Зато један мудар човек, кад је реч о питањима, један мудар човек је рекао: „Нема глупих питања, али зато могу да буду глупи одговори“. Али када питамо Бога, а њега ћемо најбоље питати кроз Јеванђеље, све ће нам то Бог открити. И ово што рекох да саслужују анђели, Светитељи, са нама ми људи, овако, још док смо у телу, може и да се запитате: па где су ти анђели, где су ти Светитељи, у цркви сам, а нисам их видео. Е, у томе и јесте: врхунац. Ниси их видео, а они су ту. А видећеш их, ако их осећаш. Ако их осећаш, онда ће ти се отворити тај духовни вид. Па ће ти Бог открити да видимо и светитеље и самога Бога, али само онолико колико нам је потребно за наше спасење. Још у Старом Завету је речено: „Не може човек видети лице Божије и остати жив“. Дакле, браћо и сестре, опет кажем, враћам се на Јеванђеље. Јеванђеље треба да нам буде путоказ. Јеванђеље нам говори којим путем треба да идемо, а то је пут Христов. А једино је Христос могао да каже за себе: „Ја сам пут, истина и живот.” И ко је на том путу Христовом он је на путу вечности, он је на путу спасења, он је на путу вере, он је на путу љубави, он је на путу наде. Он је на путу који води у светлост или, како би смо ми рекли, који води у Рај. Сваки други пут је мрачан пут, таман пут, и заиста човек не може да разликује светли пут — боље речено, од тамног пута ако то не гледа кроз Јеванђеље. И ето данашње Јеванђеље које смо сада чули. Оно нам казује како је Господ Христос позвао своје ученике и послао их да проповедају управо Јеванђеље, то јест да проповедају Њега, и дао им је сву своју божанску моћ, дао им је божанску силу, браћо и сестре, дао им је божанску власт, пазите, власт то јест дао им је моћ, дао дар да изгоне из људи демоне. Како рече данашње Јеванђеље, да из људи изгоње демоне и да људе исцељују од сваке болести и сваке недаће и сваке муке. И Господ Исус Христос, браћо и сестре, дајући апостолима ту моћ, ту силу, те дарове, а апостоли су људи, они су били људи као и ми и светитељи су били људи као и ми, и они су носили тело као и ми што носимо, и они нису безгрешни били, али су живели ка циљу светости. И ето нам најбољи доказ да баш ти људи Свети који су исто носили тело као и ти и ја, брате и сестро, да можемо да постанемо Свети и да добијемо чак и ту моћ божанску и ту силу: да исцељујемо и оздрављујемо људе, али не собом него благодаћу Божијом и благодаћу Духа Светога. И кажем и апостоли су људи, а људима је својствено, браћо и сестре, да благодаре Богу. То је својствено људима да благодаре Богу. Али исто тако људи знају, нажалост, да злоупотребе и злоупотребљавају дарове Божије. И, уместо да им ти дарови служе за благодарење, за благодарност, појединима исти ти дарови, браћо и сестре, служе за гордост, на сујету. Чиме да се гордиш? Тим даром? Па то није ни мој, ни твој. Дар је Божији, браћо и сестре. Хоћемо ли се горити својим животом? Јер смо ми сами себи дали живот? Значи, све је дар Божији. Човек учествује у том дару, и човек задобија дарове Божије по мери вере његове. И заиста, браћо и сестре, Господ да би спасио и саме апостоле, као што је рекао, јер они су били људи од те гордости, Он им ставља до знања да то нису њихови дарови, него су добили те дарове. А човек кад добије дар на пример, добијемо дар од пријатеља, оца, брата шта радимо с тим даром? Да ли га бацамо у запећак? Не. Стављамо га на видљиво место да би могли да видимо тај дар и да би се подсетили на ту особу која ми је дар дала и онда значи да са том особом успостављам контакт. Другим речима, ја му благодарим што ми је дао тај дар да одржимо јединство и заједништво једни са другима. И заиста, браћо и сестре, Христос, завршавајући ово данашње Јеванђеље, управо каже: „На дар сте добили, на дар и дајте.” И ми славимо једне такве данас, управо људе Свете људе, Свете лекаре, Свете безсребренике, Козму и Дамјана. Они су добили тај исцелитељски дар, браћо и сестре, од Бога, али нису те дарове задржали за себе, него управо давали другима. И све нам ово говори, браћо и сестре, да је Бог дародавац свих добара и да је сваки дар Божији је савршен. То је оно што разликујемо од људског дара. Божији дар је савршен и човеков дар је савршен само колико је човек савршен. Али ми нисмо савршени, али смо ми позвани да се усавршавамо. Ми се усавршавамо кроз веру, кроз наду, кроз доброчинства, кроз Хришћански и Јеванђелски живот. Апостол Павле каже: „Усавршавајте се до пуноће висине раста Христова“, а то је огормно, високо, али зато и јесте свето што је високо, јер ако ми себи поставимо неки животни циљ који је овде предамном, њега остваримо и ту се задовољимо и смиримо се и не напредујемо даље ништа. Када је циљ постављен далеко е до тог циља и пада се и устаје се и трчи се и ослаби се, али стално имамо у глави циљ до кога треба доћи. Наш је циљ спасење. А то спасење, браћо и сестре, овде започиње. Овде на земљи. Није оно спасење тамо негде на небу, овамо. Не, овде. Како овде живимо, тако ћемо награду добити горе, браћо и сестре. Ако овде живимо у љубави, онда ћемо тамо живети у љубави са Богом, са Светима. Ако овде живимо у мржњи, онда ћемо бити не у Царству Оца Небескога, него у царству таме, муке. Тамо где је мрак. Тамо где је мржња. А мржња је тамо где је ђаво. Ђаво нам подмеће мржњу. Дакле, браћо и сестре, сваки дар од Бога је савршен и сваки дар изазива чудење. Знате, изазива чудење, и чудо није ништа друго до дар Божији коме се у ствари људи чуде. А где је чудо? Где се налази чудо? Тамо где је вера. Где нема вере, тамо нема ни чуда.
Чим немам веру, ја немам чиме да се чудим, браћо и сестре. Дакле, људи се чуде даровима Божијим због савршенства тих дарова Божијих. Зато се и каже у једној молитви литургијској коју ми свештеници читамо: „Сваки добри и савршени дар одозго је, силази од тебе, Оца светлости.“ Од нас зависи хоћемо ли те дарове прихватити или нећемо. Ако не прихватамо дар Божији, оно што нам Бог даје, онда прихватамо оно што нам даје онај нечастиви.То нам је исто и у нашем свакодневном животу, када добар човек даје дар, ми гледамо да тај дар чувамо, а ако нећу од тог доброг човека да примим дар, примићу од онога лошега, а шта ми је то на спасење? Треба да знамо да људи чине добре дарове само по благодати Божијој. Све ово нам говори да дарове које смо добили нису наша заслуга, већ милост и љубав Божија према нама. Бог толико воли човека, н је пре заволео нас, него ми Њега. Он је толико заволео нас да је себе дао за нас. А жртва не може да буде без љубави. Тамо где је љубав, тамо је и жртва. А жртва значи давање. Жртва значи подвиг. Жртва значи труд. Дакле, браћо и сестре, сваким својим даром Бог жели… шта жели Бог кад нам даје дарове? Прво, да опомене људе. Да опомене човека. Да Бог будно прати нас. Он је свезнајући. Он је свевидећи. Он је свуда присутан. И ако смо верници, морамо стално да имамо на уму. А не да мислимо: „Е, кад нешто грешим, није Бог то видео.“ Или: „Важно је мени да кад сам учинио неко зло, да ме није видео човек.“ То је важно. Да ја сакријем од човека. Шта ти то на крају крајева користи што ћеш сакрити од човека, кад не можеш да сакријеш од Онога свезнајућега? Од Онога који даје дарове за твој добар дар или ти одузима и тај дар који си задобио. Дакле, браћо и сестре, зато Бог у својој свемоћној вољи и мудрости, Он даје свакоме дарове, понављам, као што мало пре рекох, о мери вере. Зато и Христос каже: „Све је могуће ономе ко има вере“. Ко има вере, њему је све могуће. Ко нема вере, браћо и сестре, њему ништа није могуће. Нема вере да устане из кревета. И неће ни да устане. Онда те леност обхрва, онда те слабост ухвати, и ти више и не покушаваш. И ово друго што је Господ рекао јесте да ми схватимо, браћо и сестре да без Бога не можемо чинити ништа добро. Без Бога само можемо да чинимо зло. А без Бога не можемо чинити добро. Зато апостол Павле каже: „Добро чините да вам се не досади.“ Ту је проблем код човека, човек кад учини једно добро, он се тиме задовољи, чинио сам једно добро, не треба више. Добра никада много, а зла нажалост и један кап, није да је много, него превише. Зато и никакав руд без Божије помоћи не успева. Нама вера открива Бога, вера усељава Бога у нас и ми са Богом постижемо све. Без Бога и без Божије помоћи и усев који сејемо, не мора да значи да ћемо пожњети. Људи се труде, ору, дрљају, сеју, чувају семе, али наиђе невоља, град и од теуда нема ништа. Зато наш труд увек треба везивати за Божије име, браћо и сестре. Али, нажалост, занесен човек собом, занесен гордошћу, понекад помисли да може да чини све. А наша мудра изрека нашег српског народа каже: „Можеш како хоћеш, а не можеш докле хоћеш.“
Дакле, браћо и сестре, ми без Бога не можемо чинити добро. Чак и насупрот Богу и Божијем закону не бисмо смели да чинимо ништа, браћо и сестре. Учини се човеку понекад да може сам од себе да постане добар. Сам од себе. Да се не труди да постане богат, да постане ово или оно, и зато не може само од себе не може ништа да буде, браћо и сестре. Та занесеност таквог човека брзо разочара, те га умудрује и уствари, ако још очувао своју савест и трезвеност и кад дође у такво стање, она га враћа. Враћа га извору, враћа га Богу да не лута у својој замисли. Браћо и сестре, кад се човек врати са погрешног пута, он, браћо и сестре, осећа радост. То је као кад човек залута па нађе онда прави пут он је сав радостан. Али докле год лута, значи, није са собом. Не господари са собом. Господари онај други који га води лево и десно, тамо где и нећеш да идеш тамо ћеш ићи. Дакле, браћо и сестре, све само зависи на шта човек употребљава дарове Божије. А, например, велики је Божији дар слобода. Па то је највећи дар. И ми највише и личимо на Бога управо по слободи. Слободно ми је, како каже апостол Павле, „Све ми је слободно, али ми није све на корист“. Све ми је слободно, али нећу да какво зло овлада мноме. Човеку је слободно да буде са Богом и да буде против Бога. Човеку је слободно да буде у добрим односима са ближњима својим и да не буде. Све му је то слободно, али у чему? Где је корист? У чему? У одговорности. Ја често говорим без одговорности није достојно ни Бога ни човека. Например, имамо дар Божији дао нам је Бог језик. Да славимо Бога, да хвалимо Бога, да славимо другога, да славимо човека, да хвалимо човека. А ево зашто често употребљавамо језик и да хулимо на Бога и да хулимо на човека. Уместо да о човеку говоримо добро, тај језик наш почиње да о човеку говори зло. Е зато ћу се опет послужити народном изреком која каже: „Језик нема кости, а све кости поломи.“ Реч може да буде благотворна, а може да буде и мач. И то још гора од мача. Мач те посече, па идеш код доктора, па ти то превије. Али кад те посече реч. А реч је Бог. У почетку каже: „Беше реч.“ Тако почиње Јеванђеље Јованово, браћо и сестре. „Реч је у Богу. И Бог је реч“. И ко слуша ту Божију реч, он заиста влада собом. Јер влада речју Божијом.
Дакле, браћо и сестре, треба да размишљамо на шта употребљавамо наше речи и наш језик. Да ли да славимо Бога и човека или да грдимо Бога и човека. И на крају, Шта је тај дар Христов, што сам већ говорио, то је све што је Христос као Богочовек донео у свет са собом, а Он је донео и веру и наду и љубав и милосрђе и доброту, донео нам је и показао како је дивно када се жртвујемо за другога. А не видимо на пример болесника и пролазимо, нека се он мучи у својој муци, ама човече, ако не можеш да му ничим помогнеш, приђи бар, дај му руку, па ће се он осетити упола здравим. Зато браћо и сестре да чувамо дарове Божије, да их не расипамо тамо где не треба, јер су нам они дати заспасење, а не да се гордимо.
Данашње Јеванђеље се завршава речима: „На дар сте добили, на дар и дајте“. Живот је дар Божији и зато не бисмо смели да злоупотребљавамо дар Божији, не смемо да преспавамо живот. Не треба да будемо стално будни, а бићемо будни ако стално благодаримо Богу. Који већи дар смо добили од тога да данас устанемо живи, човек пре сваке молитве својетреба на првом месту да заблагодари Богу што је жив данас. Да није не би могао да благодари. И нека за то, браћо и сестре, нека Господ помогне молитвама Светих Безсребреника и Чудотвораца, Козме и Дамјана, да се и ови људи који се лече у овој овде установи оздраве, а наше је да се молимо за њихово оздрављење. Да Бог и свети врачеви помогну и лекарима који су и они, имају своје дарове, да те дарове употребе на добро онима којима је потребно у овом случају болесницима. Па ће онда бити двострука радост и болесника и лекара.
Али зато се сетимо ових данашњих светитеља који су имали тај дар и исцељења да мртве васкрсавају, да болеснике лече. Али зашто се зову Безсребреници? Нису ништа узимали, а ништа им није недостајало. Зашто? Зато што су имали дар Божији, што имају дарове Божије и што имају Бога у себи. Зато цар Давид каже: „Не видех праведника остављеног, нити децу његову да просе.“ Трудимо се да будемо, колико је то могуће нама, праведни. Ако смо праведни, све ће се друго исправити све криве дрине, што бисмо рекли. Ако смо праведни, а кад смо праведни, онда знајте да нас Бог воли и да ће нам Бог надокнадити све оно што не можемо у свом земаљском животу да остваримо. А добро треба да остварујемо.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Верни народ и запослени Опште болнице Аранђеловац су приступили Светој Чаши, а потом је митрополит пререзао славски колач данашњим свечарима и пожелео срећан празник свим запосленима и корисницима ове установе.
протонамесник Немања Искић
