У четвртак 13. новембра 2025. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши:
„Свети Апостол Павле, у мало пре прочитаном Апостолу, даје нам такве дивне савете, даје нам такво дивне поуке и каже да моли вас као своју децу и преклиње вас да се владате достојно Бога који вас призва у своје Царство Небеско. Заиста бити човек, то је огромно достојанство. Али који човек? Божији човек. Онај човек који носи Бога у себи, који живи са Богом, а онај који носи Бога у себи, он носи све оно што је божанско. Носи све оно што је у овоме свету, али носи и све оно што је у ономе свету. И зато на основу ове реченице Св. Апостола Павла, видимо да је живот ван Бога човека недостојан. Ми се хришћани зовемо по томе што смо Христови, што смо се у Христа крстили, што смо се у Христа обукли, што верујемо у Христа као Бога, јер у човеку владају и видљиве и невидљиве силе. И то које силе? Добра и зла. Само живот по Богочовеку и у Богочовеку. и ради Богочовека, јер такав је живот достојан човека. Само такав живо у Богочовеку и са Богочовеком даје човеку, како бих рекао, ту вечну божанску истину. Даје ту вечну правду, љубав, даје му у свари оно што је најважније, вечни божански живот. И Царство Небеско није ништа друго до сам Господ наш Исус Христос. Царство небеско није ништа друго него света Литургија, која је у свари срце Цркве. И зато Свети Оци кажу, све док се буде служила Литургија, дотле ће свет постојати. Што значи да нас Литургија носи, да нас Литургија оживљава, да нас Литургија преноси са овога света на онај вечни и непролазни свет.
Због тога је за хришћанина правило, како би рекао над правилима и закон над законима, живети достојно Бога. Достојно Бога, а достојанство то је заиста нешто што само може да Богочовек да човеку. А то значи хранити вас, цело, своје биће, својим светим божанским тајнама и врлинама, хранити себе Јеванђелским врлинама. Једном речју, доживљавати Господа Исуса Христа Богочовека, као душу своје душе и срце свога, као срце божије. И доживљавати савест, своју као савест Божију. Зато, за сваку своју мисао, за свако своје дело, за сваки свој поступак, за свако своје осећање, Свети Оци кажу, питај себе, је ли оно достојно Христа Бога? Да ли би то могло бити оно што ми јесмо, што чинимо, што радимо, што мислимо, да ли би то могло бити и у исто време Божије? Ако није Божије, онда је наш живот промашен. А ако је Божије, онда смо ми у Богу. А кад смо у Богу, онда смо и са ближњима. А кад смо са ближњима, онда смо у Цркви, као заједница. А кад смо са Богом и са ближњима, ми смо у исто време и са светима. Дакле, такав живот треба да се трудимо, да такав живот водимо. Истина, људи смо, слаби смо, посрћемо, падамо. Али, ако смо са Христом Богом, он ће нас увек подићи. Али ће нас подићи, онда кад ми управо сватимо да смо пали. Ако не сватимо да смо пали, па ми нећемо ни тражити помоћ од никога, од другога, од Бога на првом месту, него мислим, нисам пао и немам право да тражим помоћ. Ма како ниси пао, човече? Кад си зло помислио, ти си већ пао. Ка си било шта ружно помислио, па ти си већ пао. А палом човеку шта треба? Прићи и подићи га. И оно што често говорим без обзира што смо ми слаби, што падамо често, што пониремо у поноре дубоке, нема тога понора у који човек може да упадне и да падне, а да се Господ неће сагнути да га подигне. Али треба зато да завабимо, па да кажемо Господе, то не, оно ако као што је Апостол Петар, кад је почео да тоне, кад му је Господ реко да дође до њега водом, и он је ишао све док је гледао у Христа, кад је Христос био центар. Он је и осећао да иде по води као да иде по Земљи. Али чим је поглед скинуо са Христа, онда су га обузеле оне буре, обузела га она бура, они валови морски, и он је почео да тоне. Али он је у исто време одмах казао, Господе спаси ме, погибох. А шта му Господ каже, маловерни, зашто си посумњао. Е, то је оно важно да увек правимо разлику између вере и маловерја. Све док имамо вере, ми онда имамо и Бога у себи, јер у ствари, као што стално говорим, вером усељавамо Бога. Кад нестане вере у нама, све нас несреће у животу сналазе, верујте ми, и све нас невоље сналазе, управо што нам је ослабила вера. Онда нас хвата и разочарење, хвата нас све оно што нас одваја од Бога. А вера, вера нас везује за Бога. Зато такав живот треба да водимо, а такав се живот води, управо у Богочовечанском телу Христовом, а то је Црква. И зато ван Цркве немамо спасења.
Ако смо већ у Цркви, а јесмо јер смо крштени у Цркви, она заиста треба Цркву да волимо, треба Цркву да поштујемо, треба Цркву да живимо. Да умујемо умом Цркве, а не да свој ум стављам изнад Цркве. А ставити свој ум изнад Цркве, значи ставити свој ум изнад Бога.
Одвојити Бога од Цркве, Он није Бог. И зато и ми ако се одвојимо од Цркве, нисмо у Цркви, а то значи нисмо у заједници спасења Бога и људи. Зато је тај благодатни Богоживот, како кажу Свети Оци, и лак у Цркви, лак је у ствари благодаћу Божијом која је у Цркви, а то је Христос. Лак је и молитвама свих светих, свакога од нас, ти сви свети нас помажу својим молитвама, али коме помажу? Ономе ко се обраћа светима, а молитва праведника је велика. Такав живот одводи људско биће из царства греха, како кажу Свети Оци, и срама у царство Божије. Грех је срам, срам, али срам долази ако знамо да се стидимо. Како је то лепо, рекао наш народ, ко се Бога не боји и људи не стиди, њему је све слободно. И да буде горе, и да буде сујетан, и да буде нарцисоидан, и да не знам, све да не набрајам.
Царство Божије почиње још овде на Земљи. И данас је за нас почело царство небеско, са овом Литургијом, браћо и сестре. Је ли Литургија Царство Небеско? Дакле, почиње још овде на Земљи, зашто? Зато што то почиње у Цркви Христовој. У Цркви Христовој, јер где је Бог, ту је управо браћо и сестре и царство Божије. Где нема Бога, нема Царства Божијега, нема раја. Ако човек нема Бога у себи, он не може да осети шта је то сласт и радост раја, браћо и сестре. Ако има то, он и овде и сада већ почиње да предокушава то Царство Небеско, као што је и Литургија предукус Царства Небескога, браћо и сестре. Зато, живот на Земљи нама се даје, како бих рекао, као основна школа да се припремимо за живот вечни у ономе свету. Овај живот наш у овоме свету, на овој Земљи је само припрема. Да ли знамо да се припрема? Да ли знамо да се припрема? Да ли користимо благодатне дарове који су у Цркви за тај вечни живот, браћо и сестре? На пример, човек иде данас да копа на њиву, да оре, да копа. Ако он изађе на њиву неприпремљен, није наоштрио ни будак, ни ово, ни овај раоник, неће ништа урадити на њиви, неће узорати. Ако не узореш и не подрљаш, нећеш ни посејати. А ако не посејеш, шта ћеш да жањеш? Шта ћеш да жањеш? Нећеш пожњети ништа, него оно што сејемо овде на земљи, то ћемо пожњети горе, браћо и сестре, у Царству Небескоме. Дакле, човек је биће Божије којима је Бог дао ту благодат: Молитву, љубав, веру, милосрђе, смирење, што је најважније. И зато, живот хришћанина није друго него непрекидно богаћење Богом и служење Богу кроз све то Јеванђеље. Јеванђеље треба да буде наш оријентир. Јеванђеље треба да буде кодекс нашег живота. Јеванђеље треба да буде центар нашег живота. А шта значи живети достојно Јеванђеља, браћо и сестре? И то Јеванђеља, говорим Христовог Јеванђеља. Људи измишљају чак и Јеванђеље, измишљали су и раније. И хоће Јеванђеље да прилагоде себи, а себе никако да прилагоде Јеванђељу. Зато се јављају они да говоре и тумаче Јеванђеље које нема ни ј од Јеванђеља. А Јеванђеље је књига над књигама, наука над наукама. Њу никад не можемо у целини, браћо и сестре, схватити. То је наш, како бих рекао, буквар. Ако буквар не савладамо, нећемо знати ништа друго да читамо, браћо и сестре. Дакле, живети и по Јеванђељу Христовом то значи сав живот свој. Живети и по Јеванђељу то је сводити свој живот како је Јеванђеље нас учи. Значи, руководити се Јеванђељем. Ако се човек не руководи у Јеванђељем, он се руководи оним другим књигама који га одводите. Не само од Бога, него да га разводе и од себе, разводи га од свога другога себе. Све га разводњи, од свега га разводњи, браћо и сестре. Све мисли и помисли и осећања и расположења и намере и дела, истину и правду и дане и ноћи и целокупно своје јавно и тајно живљење, до краја живота, треба да нам буде Јеванђеље. Е, у њему ћемо се огледати, у њему ћемо једино могуће да видимо себе. Али за то треба Јеванђељем живети. Јеванђеље треба побожно ишчитавати. Треба се молити Богу да нам Бог открије тајност светог Јеванђеља. Да не сватимо Јеванђеље као обичну књигу коју читамо, браћо и сестре. А све то значи радити на себи и свом преображењу. Ако се не преображавамо, онда ћемо све терати по своме. Онда се значи не мењам. Онда значи ја мислим да немам потребу да се мењам. Или ако кажем треба да се промени, треба да се преобразим, а на делу ништа не учиним. Дакле, браћо и сестре, и тако ћемо ми се владати достојно Бога и Он ће нас спасити. Он ће нас, браћо и сестре, увести у Царство Небеско. Затим Он и каже, дођите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Браћо и сестре, нико нас не може тако одморити као Бог. Зашто? Па зато што Он једини може да нас одмори од греха. А највећи умор човеков јесте грех. А овај други умор физички, уморим се сада, седнем, легнем, одспавам што би се рекло и устајем. Али, да би устао од греха, треба да се покаје. А покајање, то је у ствари, браћо и сестре, осећање, гриже, савести. Што сам повредио Бога који ме воли. Значи, огрешио сам се о љубав Божју. А човек кад се огреши о љубав Божју, он се греши о свачију љубав. Зато нека нам Господ помогне и сви свети, да заиста, браћо и сестре, молимо достојно Бога који нас је управо увео у Царство Небеско.
Амин.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је и присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
