Библиотека

ЈОШ ДВЕ КЊИГЕ ИЗ СЕРИЈЕ ХРИСТОС – НОВА ПАСХА

Епископ Атанасије Јевтић, Божанствена Литургија, свештенослужење, причешће, заједница богочовечанског Тела Христовог, књига II, књига  III, Београд-Требиње 2007. и 2008.

Колико је велико прегнуће Епископа Атанасије, бившег захумскохерцеговачког, да на нашем језику добијемо озбиљан, а рекли би и насушно неопходан Литургијски Саборник, говори попис текстова објављених у другој и трећој књизи.

Како су протекле последње године живота Пресвете Богородице

После Вазнесења Господњег о Мајци Божјој се старао апостол Јован Богослов, а у његовом одсуству Пресвета је живела у кући његових родитеља, у близини горе Елеонске. За све Апостоле и верујуће, Она је била прва утеха и поука. Беседеци с њима, Мајка Божја је говорила о чудесним догађајима Благовести, бесеменог зачећа Христа Спаситеља и рођења Христовог, Његовог детињства, младости и уопште земаљског живота.

Као и Апостоли, Она је Својим присуством, речју и молитвама градила и утврђивала Христову Цркву. После силаска Светог Духа на дан Педесетнице, Свети Апостоли су неких десетак година боравили у Јерусалиму, служећи спасењу Јудејаца, са жељом да Пресвету Богородицу што чешће виђају и од Ње чују божанске речи. Многи новопросвећени вером хришћанском долазили су, чак, у Јерусалим да би чули и видели Пресвету Богородицу.

Јеромонах Атанасије (Јевтић): ОСАМ ПРЕДАВАЊА О СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИПре двадесет година, тада јеромонах Атанасије (Јевтић), професор Богословског факултета Српске Православне Цркве у Београду и свештенослужитељ у Манастиру Ваведење у Београду, држао је верујућима, махом младима, у сали Српске Патријаршије, неколико циклуса Предавања о сржи Хришћанства, а теме су биле: Свето Писмо, Христос и Црква, Цркве у свету и историји, О Светој Литургији.

ЖИВОТ И МОЛИТВА СУ ЈЕДНО
 
Митрополит Антоније Блум НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИЖивот и молитва су потпуно неодвојиви. Живот без молитве је живот којем недостаје његова најважнија димензија. То је живот "површни", без дубине, живот у две димензије простора и времена. То је живот који се задовољава видљивим, који се задовољава нашим ближњим, али ближњим као појавом у физичком смислу, ближњим у којем не откривамо сву неизмерност и вечност његове судбине. Значај молитве је у томе да се самим животом открије и утврди чињеница да све има димензију вечности и да све има меру бесконачности. Свет у којем живимо није безбожни свет. Ми га сами чинимо профаним, али је он у својој суштини изашао из руку Божијих, њега Бог воли. Његова цена у Божјим очима је живот и смрт Његовог Јединородног Сина и молитва сведочи да ми то знамо, да знамо да су сваки човек и свака ствар око нас узвишени у очима Божјим: да их Он воли и да нам они тиме постају драгоцени. Не молити се значи остављати Бога изван граница свега што постоји, и не само Њега, него и све оно што Он значи за свет који је створио, за овај свет у којем живимо.

ВИДОВДАНСКА ЕТИКА (О.Јустин Поповић)

Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода српскога. Загрлили видовданским загљајем. На данашњи дан пре 550 година, наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са не-беском правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском. И ми смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје.

- У манастиру Раваници -

(Видовдански говор, одржан на 550. Видовдан у ман. Раваници, 1939., св. Николај Жички)

Душа моја испуњена је великим узбуђењем на овоме месту и у овај дан када излазим пред вас да искажем оно што се речима исказати не може.
Кад ме је као дете водила моја мајка цркви, па кад би се с брда угледала црква, опомињала ме мајка да ћутим: »Пред светињом треба ћутати!« А ова царска црква и овај велики дан тако су узвишене светиње пред лицем Бога и народа, да је заиста побожно ћутање већа утеха души од сваке речи. Но позват да говорим, и не смејући изневерити ваше очекивање, ја се молим Богу да мој говор буде колико толико на утеху и радост свима који ме слушате.
Из богате ризнице предмета, што нам данашњи дан пружа, ја сам изабрао један сасвим обичан предмет, једну сасвим просту тему која гласи: Чији си ти, мали?

 

Манастир Раваница, 1389–1939. ,

св. Николај Жички

Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат. 10, 29).

Тајанствена књига из Јерусалима подноси се на потпис свакоме од нас, драга браћо, свакога дана кроз цело земно време. При том нам се стављају увек два листа на избор. На једноме листу исписано је небесно царство Христово; на другоме је исписано земаљско царство Ирода, Пилата, и осталих чије је име Легион.
Свако има да се определи слободно и свесно. Или поћи кроз дуг и загушљив тунел цветном пољу, где сунце не заходи; или пак кроз кратки перивој у сумпорни тунел, где вековни сунчеви зраци не називају добро јутро. Кратковиди и малодушни лакомо потписују овај други лист, приволевајући се царству земаљскоме. Они се боје царства небескога јер не могу да му догледају почетак, а хватају се царства земаљскога, јер не могу да му догледају крај.

Правда, бр. 12454, 1939. г.

О задужбинарству нашег народа, његовом свечарству, преданости вољи Божјој, витештву, милосрђу и нежности

св. Николај Жички

Долазимо вам као поклоници, о богаташи моравски, чувени по богатству вере, поштења и родољубља.
Да се поклонимо заједно с вама јединоме живоме Богу, коме су се клањали и оци наши, и свецима божјим, које су они свечарски славили као и ми.
Да се поклонимо светим витезовима косовским, који на позив честитога кнеза журише кроз овај град на освећење Раванице, као што после неколико година журише на позив истог честитог кнеза на Косово Поље Овде да се радују светлости крста и слободе, тамо да погину за крст и слободу. У Раваници да се науче путу бесмртности, на Косову да плате цену бесмртности.
Као поклоници желимо да у светој кнежевој задужбини нађемо ублажење и оснажење душама нашим. Јер живимо у великом времену, које је као и свако велико време испуњено горчином због слабости људских, које сметају да се сви људи покажу достојним овог великог времена Две су врсте горчине и две су врсте слабости, једна горчина долази нам са стране, од рођака, а друга изнутра, од браће; и ова друга нам је горчија. И две су врсте раслабљења. Једно је од страха рођачког споља а друго је од нејединства браће изнутра; и ово друго је опасније.

Протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић

Пред читаоцима Каленића је предавање протојереја старврофора др Зорана Крстића, професора на богословском факултету СПЦ у Београду и ректора богословије Свети Јован Златоусти у Крагујевцу, одржано на дан Светог Архангела Михаила 2007. год. на Коларчевом народном универзитету у Београду у оквиру серије од четири предавања на тему улоге Цркве у процесу европских интеграција. Остали предавачи били су др Сима Аврамовић, професор на Правном факултету у Београду и протојереји ставрофори др Владан Перишић и др Радован Биговић, професор на Богословском факултету у Београду.

Празник је опет и опет је славље, и многодетна и чадољубива Црква опет се мноштвом чада својих украси! Каква јој је међутим корист од њеног чадољубља, када она жељена лица своје деце види само празником а не и у друго време? Ово је као када би имао неку лепу хаљину, али не би смео да је свакога дана носиш, јер по речима Пророка: "њима ћеш се, света, као накитом оденути и као невеста ћеш се украсити" (Ис. 49, 18). Народ који у Цркву долази одећа је њена. Као што је нека честита и племенита жена много лепша и привлачнија када се од главе до пете украси хаљином, тако се данас и Црква приказује много велелепнијом, јер се заогрнула мноштвом ваших личности, и тако вас има као дугу хаљину, да се ни један део тела њезиног не види наг, као што се протеклих дана могао видети. А за ту ранију голотињу њену, криви су они који овде дођоше само данас, и који неће да матер своју свакога дана заодену.

Име Цркве је име не поделе него уједињења и слоге. Црква подвојене сабира у једно, пошто име Цркве јесте име слоге и једнодушности... Црква је установљена не зато да се они који не сабирају у њој деле међусобно, већ да се подвојени сједине. Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлини.

Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је црвенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот; ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом одвајати и много. Тако тело, задобије ли и малу рану од мача, квари се; грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало од чокота, постаје неродна. на тај начин; то мало већ је не мало него скоро све. Зато, када погрешимо ма у чему мало, или осетимо лењост, немој мо превиђати то мало јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а мије је не закрпимо, она ће се сва подерати; исто и кров, падне ли са њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа. Стога, имајући то пред очима, будимо увек будни према малим гресима, да не би смо упали у велике.

Изашла је из штампе нова књига

Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије (Мидић) - Биће као есхатолошка заједница

Биће као есхатолошка заједница - епископ Игњатије (Мидић)"Стварање света и човека, оваплоћење Христово и заједница с њим у Евхаристији, јесу типови и иконе будућег Царства Божијег. То још увек није истинито постојање створених бића, зато што још увек није остварено васкрсење мртвих у Христу. Свети Максим Исповедник пише да се све креће ка последњем циљу, ка сједињењу с Богом у есхатолошком Христу. То је будуће стање створених бића, тј. то је будуће васкрсење мртвих у Христу и живот вечни, што се још увек није догодило. У овој студији смо покушали да дамо одговор на питање шта је есхатон и у каквом су односу хришћанска есхатологија и хришћанска онтологија, као и у каквом односу стоје ове две теме са еклисиологијом, са садашњим начином постојања Цркве. Црква постоји у свету да би спасла свет, не толико оним што чини и говори, колико оним што она јесте, а њено биће извире из есхатона. Ту онтолошку поруку, која је уско повезана са есхатоном, носи целокупно учење Цркве, а посебно њен литургијски догађај."

Трећи део зборника Владике Атанасија Јевтића о Божанственој Литургији 

Епископ Атанасије (Јевтић):

ХРИСТОС НОВА ПАСХА БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА III

Свештеносужење, Причешће, Заједница Богочовечанског Тела Христовог

Atanasije JevticБлагословенe 2007. годинe, у Цркви с правом назване јубиларном годином Светог Јована Златоуста, чија је Света Литургија у најширој употреби на Православном Истоку, навршило се 1600 година од упокојења овог великог Светитеља и цариградског Архиепископа. Наша помесна Црква се укључила у обележавање овог јубилеја трудом Његовог Преосвештенства богољубивог г. Атанасија Јевтића, бившег Епископа Захумско-херцеговачког, нашег дугогодишњег професора патрологије и, својевремено, декана Богословског Факултета у Београду.

НОВА КЊИГА У ИЗДАЊУ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ
СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА: ТРИЈАДЕ

Увод

TRIJADEДуховни и умни див православне Византије - Свети Григорије Палама - монах, архиепископ и истакнути богослов, већину свога живота посветио је богословској расправи о основној истини: Живога Бога је могуће познати кроз лично искуство, јер је и Он Сам проживео Свој живот са човеком.

Девет расправа које је Палама написао између 1338. и 1341. године -- У одбрану свештено-тиховатеља -- Паламини савременици, али и касније генерације, сматрају његовим најзначајнијим делом. Будући да су оне штампане у три групе од по три књиге (беседе), како би најпре побиле усмено учење, а затим и писмене полемике калабријског философа Варлаама, често се називају Тријадама. Грчки термин исихија („тиховање") се може наћи у монашкој литератури четвртога века, где он упућује на начин живота отшелника, посвећених созерцању и непрекидној молитви. Такви монаси су вековима били познати као исихасти. Варлаам је оповргавао исправност њихових духовних подвига и исказа о доживљавању божанског присуства. Палама је устао у њихову одбрану.

Подужи одломци из Тријада, преведених и објављених у овој књизи, уводе читаоца у саму суштину религијског искуства хришћанског Истока.

СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ, АРХИЕПИСКОПА КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ,
БЕСЕДА 63. НА ЈЕВАНЂЕЉЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ ЈОВАНА БОГОСЛОВА[1]

Јер Исус још не бјеше дошао у село,
него бијаше на ономе мјесшу гдје га среше Марша.
A Јудејци, који бијаху са њом... u даље (Јн 11, 30 – 31).
 

Велико је благо мудрољубље - мислим на мудрољубље које имамо (ми хришћани). Код незнабожаца су све само речи и приче, a и саме те приче не садрже никакво мудрољубље, јер се све у њима чини. ради славе. Дакле, велико је благо мудрољубље; оно нас и овде већ богато награђује. Тако ће онај који презире богатство већ овде задобити корист, јер ће се ослободити непотребних и бескорисних брига. Ко гази славу, већ овде ће примити награду, јер никоме није роб, него је слободан имајући истинску слободу Ко жели небеска блага, већ овде прима плату, јер мењајући све постојеће ни за шта, лако побеђује сваку тугу. Тако је, ето, и та жена (Марија) овде примила награду за своје мудрољубље. У то време, кад су сви седели око ње - тужни и плачни, она није очекивала да ће joj доћи Учитељ и није обраћала пажњу на своје достојанство, нити је потискивала тугу. Ожалошћене (жене), поред других слабости, имају још и ту болест да желе да уживају поштовање присутних. Али она није имала ништа од тога, и оног часа кад је чула (да је Господ дошао), одмах је отишла Њему. Јер Исус још нв бјеше дошао у ceлo. Он није журио - како би било очигледно да Он сам не жуди (да учини) чудо; већ је ишао по њиховом позиву.

БECEДA 1. ПРИ НАСТУПАЊУ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ [1]

1.) Радујем се и веселим видећи данас Цркву Божију украшену бројним својим чедима - сви сте се ви овде сабрали са великом радошћу. Јер, када погледам ваша радосна лица, налазим велики показатељ вашег душевног задовољства [της κατά ψυχήν υμών ηδονής], као што рече неко премудар: "Весело срце весели лице" (Приче Сол. 15,13). Ради тога сам и ја данас устао са великом спремношћу, да би заједничарио са вама у тој духовној радости [[ευφροσύνη] и да би постао весником наступања Свете Четрдесетнице која је, кажем [вам], лек наших душа [тј. за наше душе]. A свима нама заједнички Владика, као чедољубиви Отац, желећи да нас очисти од грехова у свако време, даде нам излечење [θεραπείαν] кроз свети пост.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ 

БЕСЕДА о крсту, разбојнику, другом доласку и о молитви за непријатеље

Распеће

На данашњи дан висио је на крсту Господ наш Исус Христос и ми тај дан посветисмо познању да је крст празник и торжество духовно.

Пре тога, крст беше име казне а сада је ствар поштовања; пре беше знак осуде а сада основа спасења. Јер он нам је безбројна добра учинио, од заблуде нас избавио, оне који се у тами налазе просветио, омражене с Богом измирио, отуђене присвојио и удаљене ближим учинио. Он је онај што заваде руши, што мир одржава и толика нам премнога блага даје. Његовим дејством не блудимо више по горама, јер истинити пут спознасмо, ван царских одаја не стојимо, јер врата нађосмо; ражежених ђаволових стрела се не бојимо, јер источник видимо. А нисмо више ни сироти јер Женика добисмо; вука се не бојимо јер имамо доброг пастира, који сам о себи каже: “Ја сам пастир добри” (Јн. 10, 11). Заклоњени Њиме ни од ког се не ужасавамо, пошто се у царској служби налазимо. Па зато и оно што је написано: “Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине” и што је “и Пасха наша Христос, жртвова се за нас” (1. Кор. 5, 7-8) празнујемо ми спомен крста, јер где је жртва, тамо је и потирање грехова, тамо измирење с Богом; тамо, и велико празновање.