Одштампајте ову страницу

ИСПОВЕСТ АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА БЕЛИЧКОГ

ИСПОВЕСТ АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА БЕЛИЧКОГ

У петак треће седмице Васкршњег поста, 12/25. марта 2022. године, Његово преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Литургију пређеосвећених дарова у Старој Милошевој цркви у Јагодини, посвећеној Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу.

Свештенство Архијерејског намесништва беличког је уочи овог дана приступило Светој тајни исповести, и то под епитрахиљ архимандрита манастира Драче, Онуфрија Вранића. Осим високопреподобног архимандрита, Епископу су на литургији саслуживали пречасни протојереји Александар Гајић, Милан Радовић и Славиша Илић, затим протођакон Нинослав Дирак и јерођакон Василије Старовлах, уз помоћ вероучитеља Архијерејског намесништва беличког који су чтецирали: господе Бојана Тодоровића, Стефана Васиљевића, Николе Љубисављевића и Николе Ралевића.

Певницу је држао Свештенички хор Архијерејског намесништва беличког под руководством протојереја Зорана Симоновића.

Пре него што је велики број верног народа приступио Светој чаши пуној пређеосвећеним даровима, Преосвећени владика се обратио надахнутом и поучном беседом:

“Драга браћо и сестре, окупили смо се данас да се молимо Богу, да умилостивимо Бога својим молитвама, да молимо Бога да нам буде Спаситељ, да нам буде Избавитељ. Да молимо Бога да нам помогне да будемо и да останемо хришћани. Да будемо и останемо, како је то говорио Свети патријарх Павле, људи. Али људи Божији. Не по имену, него по животу, браћо и сестре. Ми смо, кажем, зато дошли да се данас овде Богу молимо, да нам Бог помогне, да нас сачува од искушења, од невоља, од патњи, од туге, од бола... Али на првом месту, браћо и сестре, да се молимо да нас Бог сачува од нас самих. Невоље на човека долазе са много страна. Али најпре оне полазе од њега. Зашто? Зато што је човек најчешће испунио себе собом. А у таквом човеку, браћо и сестре, нема места за другога. А чим нема места за другога, онда нема места ни за Бога. Зато је заиста у праву Свети владика Николај који се често молио и говорио: 'Господе, испразни мене од мене самога. Испразни ме...'Човек је пун себе и пун собом. На првом месту својом гордошћу, својом сујетом, својим самољубљем, својим славољубљем. Пун је себе тиме што сматра да је бољи од другога. То није хришћанско схватање, браћо и сестре. Ми ако видимо и најгорег човека, или не знам ни ја, злочинца, не треба да се запитамо и не смемо да се замислимо да је он гори од нас. Јер он и ако је злочинац, можда дође у покајање, и да се он пре спасе него ја што сам њега осудио. И ми, кажем, зато смо дошли у овај храм да се молимо Богу, браћо и сестре. Да служимо службу Божију. Да се причестимо Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа. Браћо и сестре, молитва и живот – то су нераздвојни. Човек без молитве у ствари је празан човек. Човек који се не моли, он не разговара са Богом. Он разговара са самим собом. И само себе види. Верујте, сети се он понекад и Бога, али у суштини он само себе види, управо зато што се не моли. Јер молитва, браћо и сестре, она - приводи нас Богу. Она нас смирава. Она нас учи побожношћу, да тако кажем. Молитва је чудесно дејство које Бог даје. Молитва је, браћо и сестре, (дејство) које је нама Бог дао и оставио да будемо са Њим. Да разговарамо са Њим. Чули смо данас у овом прочитаном паримејнику где премудри Соломон каже: 'Чуј, Боже, молитву моју и пази на мољење моје.' Чуј, Боже – да. Треба да се молимо Богу, браћо и сестре, да Бог чује наше молитве. А то не значи да треба да вичемо. Бог није далеко. Или како рече један свети: 'Бог није љут'. Бог гледа нашу молитву и прима нашу молитву - каква она излази из нашега срца. То значи, браћо и сестре, када се молимо, да се молимо и срцем и душом. Да се молимо срцем, али у исто време да се моли и дух са нама. То је та права молитва. То је молитва, браћо и сестре, у којој ми треба да тражимо на првом месту наше спасење, и да тражимо да нам Бог опрости грехе. Рекох, онај човек који је пун себе, испунио себе, он ће само формално да каже: 'Ја сам грешан', а у суштини не мисли. Али му кажи да је грешан, одмах ће да се буни: 'Како то да мени неко каже да сам грешан?' Или: 'Како неко има право да мени укаже на оно што није добро у мени? Не! Ја сам мерило...'А шта то значи, браћо и сестре? То значи да је такав човек заменио Бога собом. Па мисли да је он једино мерило. А такав је човек, браћо и сестре, на странпутици. И то оној тешкој странпутици. Или што је још горе - у тешкој превари духовној, прелести духовној, браћо и сестре. И заиста, браћо и сестре, зато се ми сабирамо, као што рекох, у храмовима да се молимо Богу, јер сам Господ је у Свом Еванђељу рекао: 'Где су двоје или троје сабрани у Име моје, ту сам и Ја међу њима.' Видите, браћо и сестре, да ли можемо да се тако молимо да нам молитва, како да кажем, продуби веру? Да ми молећи се, у смирењу, осетимо да је Бог са нама овде, браћо и сестре? А Бог је тамо где га призивамо. Бог је тамо где га носимо - у себи. Зато је Бог свуда присутан. Он је свемоћан. Он је свезнајући. Он је свевидећи. Немамо потребу да се претварамо - опростите на овој речи, на овом изразу – да се претварамо пред другима да смо, ето, не знам - бољи, ово и оно, а знамо да Бог зна наше срце. Јер Он гледа наше срце. Он чује наше срце. Али кад чује? - Ако смо Га сместили у наше срце. - Ако га носимо у нашем срцу. Понављам оно што често изговарам – наше срце – морамо схватити да је то најомиљенији дом Божији. И сад замилите да ускратимо Богу да Он уђе у свој најомиљенији дом. А шта радимо? Али ако не дамо Богу да уђе у наше срце, онда ће ући онај други. И онда ће од нас да прави, браћо и сестре, играчку, да тако кажем, у његовом животу. Онда ће нас он стално да подстиче: 'Ама човече, ти си нешто! Ти си велики! Немој да се смираваш! Немој да се покораваш! Немој да слушаш никога! Само слушај себе!' Е то је тај несретни, онај непомјаник, који, ако немамо Бога, као што рекох, у нашем срцу, имамо њега. А он је одступник од Бога и он хоће да и ми одступимо од Бога. Та нечастива сила хоће, браћо и сестре, да нас убеди да Бог не постоји. И то чини код оних људи, као што рекох, када замењују себе Богом. Опет понављам, нико од нас баш неће да каже: 'Ја сам као Бог'. Али у ствари - погледајмо његова дела. Погледајмо његово понашање. Погледајмо његов живот. Погледајмо његов однос. И онда ће нам бити јасно. А поготово ће то бити јасно људима који живе Духом Божијим, браћо и сестре. Онај човек који живи Духом Божијим и у коме Дух Божији пребива, Бог њему отркива да ми видимо и тог другог човека... Па џаба је и што се пред тим човеком претварамо да смо бољи него што јесмо. Али, браћо и сестре, тачно је – ми нисмо створени савршени. Али нам је дат задатак да се усавршавамо. А ко се усавршава? – Онај који слуша. Онај који одржава себе у послушности и Богу и Цркви. Њему се таквом Бог јавља, браћо и сестре, на разне начине. И сведочи себе у нама. Али га носимо са нама. Све ово што говорим, рече један мудар човек. Каже: 'Лако је говорити, али је тешко одржати реч.' Пазите – лако је говорити. И такви људи најчешће само говоре. Само причају. Нимало немају смирења. Ако им је неко указао на неку погрешку, да то прихвати, него одмах оправдава. А шта је то? – Па ђаво га гони на то. Ђаво, браћо и сестре. Уместо да кажемо: 'Јесте, тако је, брате, сестро – опрости!' и да се запитам: 'Чекај, па он је мени рекао мој недостатак. Значи ја треба да поведем рачуна о моме недостатку'. А не да проверавам да ли је он у праву што ми је рекао или није рекао. Дакле, браћо и сестре, треба Бога призивати. Зато Свети оци кажу: 'Треба на Бога мислити и Богу се молити више него дисати'. Јер рекох и понављам – човек је без Бога, браћо и сестре, празан човек. А ону празну тамо џак или врећу која стоји тамо поред пута, свак трпа тамо што год хоће. Али кад смо ми испуњени Богом, ми смо испуњени и радошћу. Кад смо испуњени Богом, ми треба да будемо задовољни, браћо и сестре. Да. Човек треба да буде задовољан што му је Бог дао себе. Што му је Бог дао Цркву. Што му је Бог дао, како да кажем, све векове у Цркви- како да се лечимо од свих духовних болести. А оне су много веће него ли телесне. Ми знамо шта значи телесна болест, поготово оне тешке болести, јел тако? Али, браћо и сестре, верујте ми, да је много тежа свака духовна болест – када човек духовно оболи. А он оболи кад нема Духа Божијега у себи. Ми смо задобили тог Духа Божијега и када смо рођени, и када смо крштени... Задобијамо га када испуњавамо заповести Божије. Задобијамо у свим врлинама, у Светим тајнама. Али Духа и гасимо у себи. Како? – Нехришћанским животом. А стално се позивамо: 'Ја сам хришћанин'. Или ћу рећи: 'Ја сам владика, ја сам поп. Чему то? Шта ми вреди? И што сам владика, и што сам поп...' А и владика је поп. '...Што сам хришћанин... Ако не живим хришћанским животом. Шта ми то вреди што ћу на језику говорити и о Богу, а нисам ушао у моје срце да видим – има ли Бога у моме срцу или твом, сваког од нас', браћо и сестре. Дакле, треба да се молимо јер: 'Молитва је ограда', како кажу свети оци: 'Ограда од свих искушења'. И кад се молимо, зато је – опет понављам – рекао премудри Соломон: 'Чуј, Боже молитву моју и пази на мољење моје'. Пази, пази Бог – али не на сваку молитву. Него на ону молитву која излази из чистога срца. Знам, нико није чист. Нико нема чисто срце у потпуности. Али док не очистимо срце, не можемо Бога видети. Шта каже Еванђеље? Благо онима који су чистога срца – они ће Бога видети. Зато, браћо и сестре, не тражимо Бога, не знам, у неким књигама, у неким просторима, не! Тражимо га у себи. А кад је човек испуњен Богом, понављам, он је радостан човек. Он је задовољан човек. Незадовољан човек, верујте, не уме да се моли. Јер његово задовољство му не да да се смири и да искрено каже: 'Грешан сам човек, Боже, грешан сам човек!' Али то његово незадовољство и кад уђе у Цркву, он све мисли: 'Ех, онај ми није дао оно што треба да ми да, оно што ја заслужујем'. Што узимамо, браћо и сестре, себе да ми будемо судије? И себи и другима. А то не препуштамо Богу. А који год суди другоме, он је прво осудио себе. Јер Еванђеље и ту каже, браћо и сестре: 'Не судите да вам се не суди'. И: 'Каквим судом судите, онако ће вам се и судити'. И ето, браћо и сестре, ми се налазимо у овом периоду Васкршњег поста, поста који нам служи да чистимо и душу и тело, поста који нас управо уводи у молитву и покајање. А онај човек који има у себи молитвеност, који има поста, који има покајање, он већ, браћо и сестре, себе може да види како се исправља. Јер покајање човека исправља. А како да се исправим ако не признам своју грешку? Како да се исправљам ако кажем: 'Ма нисам ја грешан', или формално, опет кажем: 'Јесам грешан', али што каже наш народ: 'Терам по старом'. Дакле, браћо и сестре, оно што је, како бих рекао, Богу најмилије јесте када наша молитва је удружена са постом и са добрим делима. Она молитва је Богу угодна и Богу мила, кад се ми молимо не само за себе, него једни за другога. Јер наша молитва за другога помаже и другоме. Сетите се ако читате Свето писмо, надам се да читамо сви ваљда, сетите се оне еванђелске приче кад су она четворица оног болесног одузетог човека довели до Христа, непомичног. Нису могли да приђу, него... Кров открили. И не видимо у Светом писму, нити нам Свети оци кажу да је тај болесни... Не знамо ни да ли је веровао. Можда и није. Али Бог видевши, каже, веру ових људи који су се потрудили да тог болесника приведу Христу знајући да је Бог милостив, да Бог хоће да оздрави човека, и по вери њиховој, Господ каже: 'Опраштају ти се греси', што значи да је грех био узрок болести. А то не мора да значи. Да је увек болест узрок некога греха. Не мора то да значи. Али најчешће јесте, браћо и сестре. А зато Он њему каже: 'Опраштају ти се греси, и ето, био си непокретан, непомичан, али ето, сад ти дајем власт', као што Бог даје власт сваком човеку, да узме још и онај одар који није могао ни да помери. Јер био непокретан, браћо и сестре.'Узми одар свој и иди дому своме.'Како дивно, браћо и сестре. Како нас све упућује да се молимо једни за друге. Још нешто, не би требало ми да само постимо себе ради, него да постимо и за друге, браћо и сестре. Да постимо и за оне који уопште не посте. Да се молимо и за оне који се не моле. То је хришћанство. То је хришћанско – да осетиш другога као себе, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, време и период овога поста, јесте време поста и молитве. Не можемо да одвојимо. Као што рекох у почетку, да не можемо да одвојимо живот од молитве, тако не можемо да одвојимо пост од молитве. Пост без молитве нема неког, што бисмо рекли, ефекта. Него пост који подупире молитва, и молитва коју подупире пост. То је прави пост, браћо и сестре. Зато ми постимо али има исто и две врсте поста – телесни и духовни пост. Телесни пост, браћо и сестре, није само, што ви боље од мене знате, није само уздржавање од неке мрсне хране, или како то данас кажемо: 'Држим дијету', јел тако? То није пост. Ти ћеш држати дијету, можда ћеш неко килограм и ослабити, али хоћеш ли постати бољи човек? Хоће ли те та дијета побудити да видиш себе...? Али, браћо и сестре, тај духовни пост односно боље речено и тај телесни пост који нам је дат, он, браћо и сестре, помаже и духовном посту. Јер нас смирава. Па онда постимо и душом, постимо, браћо и сестре, и очима и рукама, што би се рекло, и ногама... Дакле не можемо да раздвојимо телесни од духовног поста. Јер они су повезани. Али треба да знамо да нас пост уводи у покајање, у промену. Ајде, ево већ... Колико већ? – Трећа недеља овог поста, јел тако? Да будемо искрени, па да овде пред невидљивим Богом, признам, себи кажем: 'Е Јоване, јеси ли за ове три недеље прочитао мало више Еванђеља? Јеси прочитао неко Житије? Јеси учинио неко добро дело? Јеси се уздржавао?' Јер пост значи уздржање, браћо и сестре. Ајде да ставимо – да ли смо се више молили у току ове три недеље или исти смо остали, исти ушли у пост, исти ћемо изаћи из поста. И нећемо осетити радост над радостима, то јест Васкрсење, браћо и сестре. Али за све то, као што рекох, треба нам покајање. Није лако покајати се. Није лако се одрећи. Како је тешко пијанцу да се одрекне пића, јел тако? Како је тешко лопову да се одрекне да више не краде? Како је тешко човеку који лаже и служи се лажима, да се одрекне лажи и да само говори истину? Није то лако. Али зато покајање кад је покајање у Цркви и са Црквом, такво покајање мења човека, браћо и сестре. Што и значи покајање – променити се, изменити се. Треба да верујемо у Бога. И да живимо вером. Вера – мислим да сам то негде сад скоро рекао – вера није индивидуална, да тако кажем. Не. Онај који мисли да верује на свој начин, тај нема много контакта са правом вером. Вера је заједнице. Вера је Цркве, браћо и сестре. То је вера! И зато ми и исповедамо у Символу вере кад кажемо да 'верујемо у једну свету саборну и апостолску Цркву'. Значи верујем у Цркву као Тело Христово. Али верујем и у човека. Да. Сећам се, давно, млад кад кад сам био, питао сам једног великог духовника, епископа у Француској, казао сам: 'Владико, да ли Бог верује у некога?'Он се збунио. Па каже: 'Оче, верује'. - 'У кога Бог верује?' Па каже: 'Верује у човека'. А шта то значи? – Бог верује да ми можемо да се покајемо. Само ми треба да се покајемо. Да ми желимо да се покајемо. Да ми затражимо помоћ и благослов Божији, благослов Цркве, благослов светиње, благослов Светог причешћа, Светих тајана. Да то све у нама узраста, браћо и сестре, да нас подиже. Али ни поста, ни покајања, ни молитве нема тамо где царује гордост, где царује сујета, где царује саможивост, где царује самољубље, браћо и сестре. Тамо молитве нема и зато да се данас и увек, а посебно у овим данима поста, браћо и сестре, да се молимо више, да постимо, али, рекох, не само од мрсне хране. Да постимо од језика. Да постимо језиком, да постимо очима, да постимо рукама, да постимо ногама. Нећу више да ми иде нога тамо да чининеко зло. Нећу да ми иде рука тамо да узме нешто што није моје. Дакле, треба нам Бог, браћо и сестре, да тако кажем,да бисмо могли бити са Богом и да би Бог био са нама. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Пре трпезе љубави, одржан је и великипосни семинар за свештенство Беличког архијерејског намесништва на тему: Васкрсење Христово - избор наше вечне слободе и наде у сваком ропству. Уводничар у тему својим рефератом био је јереј Срђан Дангузовић, парох у Кончареву.