Одштампајте ову страницу

ИСТОРИЈА МАНАСТИРА ЈОШАНИЦЕ

ИСТОРИЈА МАНАСТИРА ЈОШАНИЦЕУ очуваним писаним историјским изворима нема података о најранијој повести Јошанице, оснивању манастира и изградњи цркве, нити је у самој обитељи сачуван натпис који би о њима сведочио. Народне легенде оснивање манастира приписују кнезу Лазару. По једној верзији, кнез је подигао храм да би се искупио од греха јер је у лову на том месту нехотице устрелио пустињака по имену Јоша који се у клисури подвизавао.

У Јошаничком Прњавору још има људи који се сећају велике пећине у којој су заиста могли живети отшелници. Пећину је 1862. године обишао Јосиф Веселић, запазивши да је већ и тада била обрушена. Пред њом се и 1970. године видела гомила расутих тесаника сиге. Међутим, убрзо по формирању каменолома у том делу клисуре она је, на жалост, сасвим ишчезла, као и готово све остале пећине на Црном врху. Иако уништена пре но што су у њој могла бити изведена систематска археолошка ископавања, у рекогносцирањима крајем шездесетих година 20. века у њој је пронађен драгоцен археолошки материјал који сведочи о томе да је пећина под Шареником била монашка испосница. Средњовековна глеђосана керамика из прве половине 15. века, откривена у окапини, која се данас налази у фондовима јагодинског Завичајног музеја, од кључне је важности и за датовање настанка манастирске целине. Остаци владарских портрета на северном зиду припрате, стилске и иконографске особине зидног сликарства у цркви, археолошка грађа откривена унутар храма и око манастира – керамичке посуде, фрагменти луксузног стакла и звона и једна мања остава сребрног новца деспота Ђурђа Бранковића – сведочанства су на основу којих се изградња цркве и настанак живописа могу определити у почетак четврте деценије 15. века.

Будући да се налази у срцу средњовековне беличке жупе, манастир је припадао племству које је располагало земљиштем као баштином. О томе сведоче оштећени ктиторски портрети чланова властеоске породице насликани на јужном и западном зиду припрате. Мада у два страна извора постоје подаци о властели која је средином 15. века управљала Јагодином (породице Јакшића и Белмужевића), што је поједине истраживаче наводило да у њима виде ктиторе манастира – питање стварног идентитета јошаничких ктитора ипак мора остати отворено. Овом, раном хоризонту историје манастира, припада и топонимија Јошанице. Она баца више светла на тип монашке заједнице у клисури, о коме на свој начин говори и живопис припрате са циклусом необичних сцена с аскетском тематиком. Назив оближњег села Црнче, који потиче од средњовековног апелатива за монахе (чрнци), као и низ других топонима, сведоче о давнашњем снажном присуству монаштва у брдима око реке Јошанице, па се може рећи да је у јошаничкој клисури постојала „пустиња“, монашка заједница са скитовима. О тој раној историји манастира веома речито сведочи језик старог живописа који, захваљујући древним обрасцима, у први план истиче блискост у односу властеле и монаштва, карактеристичну за доба позног средњег века. Репрезентативан лик једног монаха пустињака насликан је на јужном зиду припрате између породице ктитора и фронталног светог архијереја, можда св. Јована Милостивог. Експресивни лик овог калуђера без нимба, постављен наспрам портрета владарске породице, показатељ је његовог угледа, па у њему треба видети припадника оне посебне групе преподобних, часних стараца који су сматрани светима још за живота.

Занимљива је, такође, јединствена представа визије пророка Исаије.

На широкој површини највише зоне западног зида припрате налази се веома добро очувана композиција необичне иконографије, за коју је својевремено изнето мишљење да представља Визију монаха Евлогија. Претпоставка се заснивала на уверењу да су у сцени приказани анђели који монасима раздељују новчиће, што јесте садржај представа ове визије на фресци у Ферапонту и позним руским иконама. Ипак, новија истраживања сцене пружила су основу за њено идентификовање као Визије Небеског града, чији је предложак старозаветни текст виђења пророка Исаије (26, 1–11): „Тада ће се пјевати ова пјесма у земљи Јудиној: имамо тврд град; зидови су и опкоп спасење. Отворите врата да уђе народ праведни, који држи вјеру. Уздајте се у Господа довијека, јер је Господ Господ вјечна стијена. Господе! рука је твоја високо подигнута, а они не виде; видјеће и посрамиће се од ревности за народ, и огањ ће прождријети непријатеље твојеˮ. Реч је о оном делу Исаијине књиге, у егзегези названом Исаијина мала апокалипса, јер главе 24–27 тумаче есхатолошки крај времена, а који као Исаијина молитва чини пету оду у оквиру Псалтира. Представа у детаљима дословно прати текст предлошка. Пророк Исаија, у хитону и химатиону, и без нимба, стоји пред Светом Тројицом у виду три анђела са крстоликим нимбовима, који му указују на Град спасења отворених капија, и у чијим вратима стоје праведници у дворској одећи. На другој страни, Света Тројица у истом виду, приказана је још једном на седишту у виду екседре, у тренутку док суди грешницима који клече у пламену, шакама покривајући лица у очајању.

Основна тема визије, Град спасења за праведнике, јесте средишњи мотив представе (Ис. 26, 1), топос средњовековне иконографије Небеског Јерусалима, почев од старозаветних алузија на Сион, метафору спасења. Иако је без аналогија у познатој грађи, њен основни мотив има паралеле у илустрованим псалтирима, где се уз текст молитве пророк Исаија слика пред улазом у Небески град, како је на одговарајућој минијатури из Кијевског псалтира из 1397. године. О том ретком, али добро познатом, начину приказивања Небеског Јерусалима сведочи и пример Врата Небеског града у олтару Цркве Св. Димитрија у Пећи. Истоветна слика утврђеног града полигоналног облика, са четири зупчасте куле и отворених врата са јошаничке фреске, налази се на једној маргиналној минијатури Кијевског псалтира, која је црвеном линијом везана за стих који фортификацију тумачи управо као представу Сиона. На фресци су наглашена врата града отворених капија као есхатолошка метафора преласка (Ис. 26, 2), познат древни сотириолошки символ у складу са Христовим речима: „Ја сам врата; ко кроз мене уђе, спашће сеˮ (Јован 10, 9). У истом стиху позивају се праведници да уђу кроз отворена врата, који су на јошаничкој фресци насликани како стоје у вратима Небеског града, одевени у дворске костиме, како су и приказивани праведници као житељи небеског двора. Од изузетног значаја је наредни стих, где се Тројични Бог наводи троструким низањем господњег имена а његова снага пореди са вечном стеном (Ис. 26, 4), што фреска дочарава сликањем оштрих литица изнад прве представе Свете Тројице. Опис визије закључује стих да је божија казна за грешнике прождирући огањ (Ис. 26, 11), што је у сцени представљено Светом Тројицом на полукружној клупи, као ознаци судске дворане, и ликовима грешника у пламену. Клечеће фигуре обавијене пламеном јесу добро познат начин приказивања грешника, а блиске паралеле постоје у низу илустрованих псалтира где је уз стих Исаијине молитве (Ис. 26, 11) насликан грешник кога анђео вуче за косу, што је на фресци илустровано клечећим ликовима у огњу. О симболици пламена у овом смислу сведочи и представа у Псалтиру бр. 65, из светогорског Манастира Дионисијата, на којој скрушени монах стоји пред пламеном као знаком вечне казне.

Постављање Визије Небеског града на западни зид припрате која је имала надгробну намену, имајући у виду њено сотириолошко и есхатолошпко значење, почива на идејама о спасењу и небеској награди за праведнике у очекивању Последњег суда, и у том смислу има блиску паралелу у Визији пророка Језекиља, насликаној на западном зиду надгробне крипте у костурници Бачковског манастира. Јошаничка визија јесте драгоцен показатељ учености сликара и њихових саветника, и могући одјек историјског контекста, јер живопис настаје у време подизања нове српске престонице у Смедереву као богохранимог града, као и опште несигурности у сталним ратовањима са Османлијама.

Иако непосредни иконографски извори за представу визије у Јошаници нису сачувани, одговарајуће аналогије за њене делове у минијатурама Кијевског псалтира, ослоњене на старије византијске обрасце 11. века, пружају потврду да је предложак могао бити неки илустровани псалтир или сличан рукопис, имајући у виду то што је псалтир као штиво међу монасима имало прворазредан значај. Пре ће бити да су јошанички зографи морали имати у виду постојеће обрасце, него да је реч о оригиналној слици створеној ad hoc, на шта указује велики број примера у средњовековној уметности сликања Исаијине визије Бога на основу његовог пророштва (Ис. 6, 1).

Иконографија слична јошаничкој представи постоји у позној руској уметности, на Костромској икони Богородичин сабор из око 1650. године, где кључни положај заузимају Небески град и пророк Исаија, и низу икона с темом Неопалиме купине, на којима се појављује идентична слика Небеског града. Јединствен пример визије у Јошаници јесте и доказ значаја Исаије у култури средњег века и његове омиљености у монашкој средини. Издвајање овог пророка у визији Небеског града даје печат програму припрате у целини, пошто попрсја Богородице и Емануила у куполи почивају на Исаијином најпознатијем пророштву (Ис. 7, 14). Доминантан приказ Свете Тројице са јошаничке фреске такође има важну аналогију у живопису дечанског скита у Белаји, који припада истом периоду јер сведочи о суштинском значају који је тројично божанство имало у анахоретској духовности и у српској средини 15. века. (Преузето из књиге др Бранислава Цветковића, Манастир Јошаница код Јагодине).

Нинослав Дирак, протођакон