Након прочитаног Јеванђеља и посланице светог апостола Павла, Преосвећени је верном народу протумачио њихово значење, истакавши следеће:

“Бог који је прави виноградар, и који је стално у винограду, гледа своје лозе да ли је чокот здрав, и он када види да су лозе добре он их плеви и залива да род доносе. Тако је и у духовном смислу. Бог свакога од нас обилази, кроз Јеванђеље, кроз Цркву, кроз свете тајне и врлине, и заиста природа људска је огреховљена. Самим тим је и природа људска обесплођена. Зато је Бог постао човек и остао Бог. Зато је и дошао у овај свет, да поново ту палу људску природу очисти, да та природа доноси плодове. Богочовек Христос је управо тај прави чокот, јер је дао људима сва средства којима се он, човек, може накалемити на тај чокот. Ако човек осећа присуство Бога, ако је у светим тајнама, онда се он све више накалемљује и тиме постаје све чвршћи и јачи, јер све више Бога има у себи. Зато браћо и сестре, ми се на пример, тајном крштења накалемљујемо на Христа. Али, иако смо се накалемили на Христа на крштењу, а не живимо крштењским животом, и ако останемо на тој светој тајни и њу не оплемењујемо животом хришћанским и ако се та света тајна крштења не накалеми на друге свете тајне, нећемо имати много користи само зато што смо крштени. Многи су људи, који су само крштени, па чак и богословски образовани постали чудни људи. Убијали су, заводили људе, је ли им користила та света тајна? Није. Али ако човек зна да је кроз крштење ушао у Цркву, онда он треба да се труди да буде у Цркви. Ми смо хришћани ушли у Цркву да служимо Цркви. То је заједница. Ако смо у Цркви имамо наде на спасење. У Цркви се живи слушањем и послушношћу. Без ових светих врлина ни свето крштење нам неће помоћи да останемо накалемљени на том чокоту. Тако човек треба да се труди да остане у Цркви као на чокоту. Зато Отац небески, као прави виноградар, својим свевидећим оком прати сваку лозу и свакога од нас. Он је срцезналац наш, Он све боље зна о нама него што ми сами знамо. Он обилази сваку лозу на чокоту и суве лозе сече и баца у ватру. Лењу лозу прави виноградар сече, јер упропашћује плод. То нама треба да буде поука, да не смемо да будемо лењи за своје спасење, јер ако је човек лењ не пропада само он него пропада и кућа и чланови породице, и сви око њега. Лењост је тешка болест и она се само може излечити када се човек тргне. Лењост је опасна и она је најопаснија када се олењимо за наше спасење. Потребно је да ми контролишемо себе јесмо ли накалемљени на чокот који је Христос, који је Црква? Како ћемо то проверити? Ако доносимо плодове. Господ завршава своје Јеванђеље: “Ако останете у мени и речи моје одржите, што год заиштете даће вам се”. Нека би Господ дао да чувамо то калемљење на којем смо се накалемили светим крштењем да би донели плодове, то јест, да се спасемо. Бог вас благословио”.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

ђакон Александар Ђорђевић