Након прочитаног Јеванђелског зачала, Преосвећени Владика обратио се верном народу рекавши, између осталог, да скоро сваки одељак из Јеванђеља који се чита на Светој Литургији обично почиње речима “Рече Господ Својим ученицима…”. Међутим, ове речи Господње не односе се само на дванаест апостола, већ, апсолутно и несумњиво имају један шири појам. Оне су упућене свим ученицима Христовим, а не само дванаесторици, јер, сваки човек који се у Христа крстио, који се у Христа обукао, јесте ученик Господњи. Није Господ само то рекао у оно време и ондашњим хришћанима, него је то речено за свагда, за све хришћане и за све људе, јер су сви призвани да буду ученици Христови. Наравно, никога Христос не приморава да буде Његов ученик, него нама оставља избор слободе да ли ћемо бити ученици Христови или ученици онога другог. Али, требамо знати да из те слободе за шта се опредељујемо морамо имати одговорност, односно да одговоримо зашто смо овакви или онакви, односно зашто смо хришћани или зашто нисмо хришћани. У наставку данашњег Јеванђеља које смо чули видимо да Господ каже да “Сваки који призна Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским” (Лк 12, 8), али додаје још и каже “Ко се одрекне мене пред људима, одрећићу се и Ја њега пред Оцем Својим Небеским” (Лк 12, 9). Нема веће осуде за човека, тим пре за хришћанина који се у Христа крстио, који се у Христа обукао, него да чује како му Господ каже да га не познаје.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Ономе ко у овоме своме земаљском животу није познао Христа, који није Христа носио у себи, који Христа није исповедао, њему ће Господ рећи да га не познаје, јер није Христа унео у своју душу, није Христа унео у своје срце, и није са Христом живео. За то смо и ми дужни ради тог живота у Богу, не само да верујемо у Христа, већ да јавно пред људима и пред непријатељима исповедимо да верујемо у Христа, односно да ту веру покажемо делима својим. Зато прави хришћанин се нигде и ни пред ким не сме одрећи, ни у каквим приликама и неприликама, Христа и Јеванђеља. Зато Господ и каже да ко се одрекне Њега, одрећи ће се и њега Господ пред Оцем својим небеским.

Човек који пред људима неустрашиво исповеди Христа по учењу Цркве, по учењу Светих Отаца, такав човек добија Христа за сведока, и он се уписује у књигу Живота. Сваки од нас кад се рађа и крштава добија своју књигу, у којој невидљива рука уписује све оно што чинимо и радимо, и добро и лоше. Непрестана је борба између видљиве и невидљиве силе, и зато је Христов позив да непрестано будемо будни у вери својој, јер вера је пут на коме Бог и човек иду један према другоме у сурет.

Наша Црква данас слави двојицу светитеља, двојицу исповедника вере, Светог преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, који се нису одрекли Христа ни у најстрашнијим тренуцима и који су и утренутку страдања песмом прослављали Христа, јер су се радовали сусрету са Богом. И да би и ми могли да кренемо у сусрет Богу, ми се морамо прво са Господом сусрести у срцу своме, иначе до тог другог сусрета неће ни доћи.

Зато се помолимо Богу и замолимо данашње слављенике Светог ђакона Авакума и игумана Пајсија да се моле за нас, да истрајемо у очувању вере и исповедању вере своје, како би се вером спасли. Нека нам Господ и молитве Светих мученика помогну да се покажемо да смо хришћани и да смо народ Божији, јер нема ничега лепшег него да нас Бог назове својим синовима, својом децом, да нас Бог усиновљава кроз своје Оваплоћење у празнику који је пред нама.

Евхаристијска радост продужена је за трпезом љубави коју је, са својим парохијанима, припремио надлежни свештеник протојереј Славиша Поп Лазић.

Вероучитељ Бојан Миленовић