Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре!

Људски језик је испевао многе песме у славу и част Свевечног Творца, у похвалу љубави, у величанственост творевине, али у исто време из уста људских, излазила су и таква појања, препуна мрака и мракобесија, као да их је сам кнез овога света (Сатана) тамо у преисподњим стаништима остиховио.

Има један песник и једна песма, који муче мој дух, неколико година. Песник се зове Душан Васиљев, а песма његова Плач матере човекове. Ево само једног стиха из те песме. Премного је богохулства у овој песми, па с тога молим, Свевечног Творца, Вас Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре, за опроштај:

Рођени, мртви Сине, Бог је лаж,
И наши су га душмани изумели,
Устани сине да се светимо,
Да крвљу вековних намесника Бога

Посветимо форуме Рима,
И да копљем поново прободемо ребро
Учитеља из Јерусалима.

Устани сине да грозне лажи,
Које се рађају у име Оца и Сина,
Сахране Син и Мати...

О томе шта је навело овог једноплеменика светосавског и потомка светолазаревског да пева овако, како је певао и да глагоља речи које као да су позајмљене из самих преисподњих станишта, из самог пакла, не бих да умујем. Оставимо овог јадника, овог заумника и веселника, како би то рекле наше баке, да се забавља у свом јаду. А ослушнимо сада како на безмало исту тему пева једно дете. Наиме, до руке ми је дошао један песмопој, једног дечака који се зове Стефан из Горњег Милановца, из рода Вујичића. Најпре Душан па Стефан. Каква случајност? А песма, гле чуда, има наслов: Плач матере Божије. Тамо, Плач матере човекове, а овде, Плач матере Божије.

Мајчице Богородице,
Умоли Сина својега...
Сећам се својих прозби.

Изабрана,
Врховна мироносице,
Крхко људско биће!

Чудо си живела Истином,
Истину родила
Од Истине саздана.

Твоја чаша жучи –
Матерински јад
Пред смртним ранама Сина.

Жежу ме Твоје сузе!
Грца, теши, разуме (све)
Моје мало људско биће!

Хвала Стефану, за ове речи, ове мелемнице, које лече душу као мелем рану. Сада су ми јасне речи Давидовог псалма, речи које је и сам Христос Богочовек једном изговорио: У устима мале деце чиниш себи хвалу, насупрот непријатељима својим, да би учинио да замукне непријатељ твој и немирник.

Сви они који верују и који не верују у Бога знају колико значајно место у Православној цркви и хришћанском животу заузима поштовање Мајке Божије. Не постоји служба у Црви, а готово да нема молитве у којој се не помиње њено име. Не само химнографија него и црквена уметност је прожета представама Мајке Божије. Свако ко уђе у храм, видеће на почасном месту, поред царских врата на иконостасу представу Мајке Божије са Богодететом Христом у наручју.

Све је од Ње, Пресвете Богомајке, све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је. Она му је дала човечанску природу, она му је дала душу људску, дала му срце људско, дала му тело људско, да би све то Он спасао, да би све то испунио Богом, да би све то очистио, осветио, обожио и тако човека, биће људско, испунио највећом радошћу, бесмртном радошћу, сверадошћу. А то је подвиг и дело Пресвете Богомајке. Све је у Господу од Ње, сав Спас, Сав Богочовек, све Јеванђеље Његово, сва Црква Његова, сви светитељи, сви хришћани, сви праведници. Због свега тога, Она је најславнија од свих људских бића створених у свим световима. Најмоћнија, најчистија, најбезгрешнија. Она је изнад Херувима и Серафима, чистија од свих светих од њих. Њен живот на земљи је био служење Богу, Служење Господу Христу. Њен живот на небу такође је непрекидно служење Богу, служење Господу Христу.

Нема тог бића људског којe се појавило на овој плавој планети, коме је толико узвишених славопоја, песмопоја и похвала написано и отпојано, као у славу Оне, која је сместила несместивог у утробу своју, Оне, која је измирила Творца и творевину Његову, Оне која је на свет донела Сина Јединородног, Бога живог, Марија Приснодјева.

Узмимо само за пример, између мноштва химни отпојаних у њену славу, Достојно је ваистину блаженом звати тебе, Богородицу, увек блажену и пренепорочну и матер Бога нашег..., коју је по предању отпевао и на једној каменој плочи исписао сам архангел Гаврил, једном осамљеном иноку манастира Пантократора. Химна се ова пева од Камчатке до Рта Добре Наде, од Гренланда до Новог Зеланда, на свим језицима, од мноштва народа, све у славу Ње, Владичице наше Богородице. Красота овог песмопоја, занела је пастироначалнике Цркве Христове, а они су је сместили у најсветије молитвословље које се прислужује у славу Бога живог, у Свету Литургију у свету Евхаристију.

А сада, чујмо песмопоје произашле из срца и ума наших песника, вечерашњих гостију, и почастимо их топлим аплаузима, као уздарјима нашим. Хвала Вам!