Одштампајте ову страницу

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН: “ЦРКВА ДАР БОЖИЈИ КОЈА ПРОПОВЕДА ЉУБАВ, ВЕРУ И НАДУ”

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН: “ЦРКВА ДАР БОЖИЈИ КОЈА ПРОПОВЕДА ЉУБАВ, ВЕРУ И НАДУ”

У понедељак трећи по Духовима, када прослављамо свештеномученика Тимотеја Бруског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.

Високопреосвећеном је саслуживало свештенство храма: протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, протонамесник Бранислав Матић, јеромонах Јован (Прокин), ђакон Александар Ђорђевић и ђакон Владимир Вранић.

Чтецирали су: Владимир Степовић и Петар Анђелковић.

По прочитаном Јеванђељу Митрополит Јован се обратио верном народу поучном беседом:

“Господ Исус Христос, браћо и сестре, дајући апостолима ову моћ, ову силу, као што рекох, и те дарове. Поготово у то време, док још није Дух Свети сишао на њима, треба сватити да су они људи, а људима је својствено и да благодаре Богу за те дарове које примају од Бога, али исто тако људи знају и да злоупотребе Божије дарове, и уместо да им дарови служе на благодарење, на смирење, на умножење тих истих дарова, како би и они од тог умножења могли да дају и другим људима, они, често дарове Божије искористе да се њима горде. Да би и Христос спасио од гордости апостоле, да би им ставио на знање да то у ствари нису њихови дарови, него Божији и да су они те дарове добили, завршавајући ово данашње Јеванђеље, каже, на дар сте добили, на дар и дајте. Ово нам говори, браћо и сестре, да је Бог дародавац свих добара, да је Бог дародавац, браћо и сестре, свега онога што је савршено, да је Бог даје човеку све оно што је њему потребно, и за овај земаљски живот, а наравно и за вечни, непролазни. Човек треба да схвати, браћо и сестре, да је сваки дар Божији савршен дар. За разлику од наших, људских, човекових дарова, ако хоћете, да је он савршен, и то савршен у толикој мери да просто наводи људе на чуђење. Чудо и није ништа друго да уствари дар Божији, коме се људи чуде. Нисмо, каже, видели ни чули да се нешто овако догодило у Израиљу, кад су видели која чуда Бог чини, да оздрављује болеснике, да слепцима враћа вид, да мртве васкрсава. И зато се људи, браћо и сестре, справом и чуде тим даровима Божијим, због савршенства тих дарова. Зато се и каже у једној литуријској молитви да: “Сваки добри дар и сваки савршени поклон је одозго је силази од тебе, Оца светлости”.

Све нам ово говори, браћо и сестре, да дарове које нам је Бог дао, у ствари, нису наша заслуга. Мада не можемо рећи да ту нема човекове заслуге. Нису наше заслуга, већ у ствари Божија милост и Божија љубав према нама. Дакле, сваким својим даром Бог, браћо и сестре, жели прво да опомене људе да Он, Господ наш Исус Христос, будно бди над нама и да управља са нама по својој свемоћној вољи и мудрости, зато мудро даје свакоме дарове по мери вере свакога човека. И друго, да ми схватимо да без Бога не можемо никакво добро да учинимо. Никакав труд без Божије помоћи не успева, као што никакав усев без Божијег благослова не доноси жетву. Али човек, по својој слабости, по својој гордости, занесен, да тако кажем, навиком и понешен својом гордошћу, човек понекад помисли да може нешто ваљано учинити и мимо Бога. Чак и насупрот Богу човек мисли да може. И не само насупрот Бога, него да ово може и насупрот закона Божијег. Зато људи и пренебрагавају закон Божије често. Учини се, како бих рекао таквом занешењаку, понекад да може сам од себе, например, постати добар. И мисли, ја могу да постанем добар, а не моли се Богу да му Бог помогне да постане добар. Или човек мисли да сам од себе може да постане богат, или мудар, или славан, но та занесеност или га брзо, како бих рекао, разочара, те га умудрује и враћа браћо и сестре трезвеног Богу. Кад човек, оно што кажу, лупи главу, тек тада се освешћује, тек тада схвата да је немоћан, да је слаб, и онда тек тада човек завапи и вапије Богу за помоћ, и Бог помаже браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, ако човек није свестан своје слабости, он ће да остане на оном његовом нивоу, и он ће да свати да нема ни потребе да се труди, да се потруди, да треба да уложи труда, а да треба исто тако да уложи и молитве, и поста, и бдења, али и смирења, и жеље. Неко ће казати: “Ја желим, али никако не могу”. Та твоја жеља није права жеља. Ти ту твоју жељу ограничаваш, па се задовољаваш са собом какав јеси. Ми смо људи, браћо и сестре, крхки, ми смо слаби, ми падамо, ми без Божије помоћи заиста не можемо ништа добро да учинимо. И заиста, браћо и сестре, Бог је човеку, на пример, дао језик да слави Бога. А на шта човек употребљава језик? И да грди Бога, и да грди другога. Дакле, браћо и сестре, Бог је човеку дао језик да хвали Бога, и да хвали другог човека као икону Божије. И заиста, браћо и сестре, можемо се онда запитати шта је дар Христов? Дар Христов је све што је Господ Христос, као Богочовек, донео свету и урадио за свет. Све што је Бог дао и учинио за човека, да се човек спасао. Дао је себе, браћо и сестре. И Он је, у ствари, донео ту пуноћу Божанства. Дар Христов људима, на пример, јесте Црква, у којој смо ми чланови Цркве, који смо ушли кроз свету тајну крштења.

Зато кажем да је Црква дар Божији која проповеда љубав, веру и наду. И да схватимо да се једино у Цркви и Црквом можемо спасити, браћо и сестре. То су све дарови Божије који су нам дати да их умножавамо и да делимо другима. Али кад човек умисли да он има довољно дарова, изгубиће и то што има. Јер кад се човек усаврши у једном дару и тај дар претвори у свој живот, онда тај један дар прогласи и друге дарове да се човек учи и другим даровима. Браћо и сестре, зато чувајмо дате нам дарове од Бога и не расипајмо их, јер су нам они дати за спасење наше, али не само на спасење наше, него и за спасење другога. Зато и Еванђеље данашње и завршава, као што рекао Господ, каже Апостолима: “На дар сте добили, на поклон сте добили”. Дај поклон од себе, човече. Немој само тражити да добијеш, него и дај нешто. А да би човек дао, он треба да се одрекне чега, кога? Од себе на првом месту. Да се одрекне своје гордост и своје сујете. Да одрекне се себе и да узме крст, како каже Христос, и да пође за Христом. И опет понављам, данашње Еванђеље се завршава: “На дар се добили и на дар дајте”.

Не сме човек да буде себичан и само да мисли на своје спасење. Нећеш ни ти ни ја моћи да се спасемо, ако само себи желимо спасење. Или ако само себе желимо добра. Пожели другима, помози другоме да буде добар. Помози другоме да се спасе, али ако не помогнеш другоме, неће ни тебе други помоћи. Дакле, браће и сестре, све што имамо у нашем животу је дар Божији, као што рекох. И сам наш живот је дар Божији. Зато треба да пазимо како живимо и на шта живот употребљава. А то је, живот је велики дар. А ми, чиним се, не ценимо тај дар Божији, а онда не ценимо ни живот. Зато се данас устаје на другога. Зато данас људи узимају живот другоме. Човече, како можеш да узмеш од било кога оно што му ти ниси дао? Јел нама неко други дао живот? Дао нам је га Бог. Дао је Бог живот нама и преко наших родитеља. И то морамо да схватимо, браћо и сестре. Зато треба да поштујемо родитеља, да поштујемо сваког човека, да поштујемо старије, како су учили наши стари. Да поштујемо. А човек да би поштовао тог другога, он треба да заволи тог другог. Да га заволи, а кад човек да заволи нешто, а то је добро по Богу да тако кажемо, даће му Бог снаге, даће му Бог силе, даће му Бог моћи, па ће управо то и остварити. Али не смемо да злоупотребљавамо дарове Божије. Па и кад некада, као људи злоупотребимо, тргни се човече. Разбуди се. Схвати да си погрешио. И признај да си погрешио. Али у том признању треба да се огледа труд. Ни оно само кад, јесам погрешио, па настављамо даље по истоме. Кад си свестан да си погрешио, онда уложи труда, уложи молитве, тражи од Бога помоћ, као и од другога. Јер нама и тај други треба. Оно како каже наша народна изрека, дрво се на дрво, наслања, а човек на човека.”

На крају је Високопреосвећени Митрополит закључио своје обраћање речима: “Човек је прави човек, онај који је Божији човек. А тај који је Божији човек, он свакога гледа као икону. Нека нам Господ помогне да дарово које смо добили, задобили, поготово дар живота, да знамо, да чувамо, да умножавамо и да то узвратимо небеском дародавцу”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Митрополит Јован је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом, и поделио је иконице као знак молитвеног сабрања, овог трећег понедељка по Педесетници.

ђакон Александар Ђорђевић