После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, Господ наш Исус Христос кроз ово данашње кратко али веома поучно Јеванђеље даје одговор на постављана питања ученика Светога Пророка Јована о посту. Христово опхођење и једење са грешницима, нарочито уз пост, саблажњавало је Јованове и фарисејске ученике који су се хвалили постом. Зато га и ови учениуци питају зашто они посте, а ученици Христови не посте. Христос им мудро одговара пројављујући себе као женика наших душа и Цркве своје рекавши да док је женик ту сватови не могу бити тужни и нема места туги. Пост је у ствари туга али не она туга како ми мислимо да кад је човек тужан он је сав никакав него туга која човека наводи да преслишава себе своје поступке, своја дела и да види своје грехе. Христос се овде представља као женик душа, а Црква је у ствари та невеста Христова. Сви ми који смо крштени у Цркви смо невесте Христове јер носимо боголику душу. Ученици су пријатељи Христови и они су ти који су на тој свадби, вечери коју је Господ припремио и поставио једном за свагда, а то је Света Тајна Вечера када је Господ установио Свету Тајну Причешћа. Он је на тој трпези дао себе за нас рекавши да „ко једе моје тело и пије моју крв има живота у себи“ ко не једе нема живота у себи. Заиста, хришћани који се називамо хришћанима, а не причешћујемо се, не исповедамо се или не живимо ли Јеванђељем џаба нам је што се зовемо хришћанима. Џаба нам је и што смо крштени ако не живимо крштенским животом већ мислимо да смо обавили тај обичај. Нема ту обичаја, браћо и сестре, нема ту ваља и не ваља. Ако слушамо Цркву онда нема ко да нас збуњује и да нам каже ово ти ваља ово ти не ваља. Ти си хришћанин и дужан си да знаш своју веру, да научиш нешто о својој вери. Дужан си не само да научиш него и да живиш по тој вери. Дакле, браћо и сестре, Христов боравак у телу и на земљи је била радост његових ученика и апостола и то је била радост где нема места туги. Зато је Христос наша радост и човек који има Христа у себи има радост. Зато апостол Павле каже: Радујте се у Господу и опет велим радујте се. Сва друга радост која није у Христу и од Христа је варљива радост. Сад се радујемо, а после десетак минута плачемо, а радост Христова је стална и човек заиста не може да буде другачији кад има Христа у себи него радостан. Христос овде каже Јовановим и фарисејским ученицима да ће се женик отети од њих, а то ће бити када Господ Исус Христос пострада, када буде разапет и погребен и када васкрсне. Тада ће ученици постити тугујући за њим, за растанком. Са друге стране сваки растанак са вољеном особом је тужан. Има само један растанак који није тужан, а то је онај када се Господ вазнео на небо и када им је обећао Духа Светога рекавши да иде али да ипак остаје са њима. Дакле, када Христос буде одвојен од ученика његових онда ће ученици налагати на себе пост са молитвом и ту тугу што немају Христа да га опипају и питају. Овим Господ хоће да каже да када буде узет телесно ми ћемо постити и уздржавати се. Јованови ученици желе да ученике Христове врате на стару форму завета и да нови живот учауре у уске чауре старога и овешталог живота. Христос им ту каже да нико не меће нове крпе на страу хаљину јер ако зашијемо нову крпу на страу хаљину она још већу рупу направи. Душа новозаветног човека се не може крпити старозаветним постом. Тај их пост није увео у веру јер су се они њиме само хвалили. У богочовеку Христу је св е ново. Створио је новога човека када га је из небића поново вратио у биће. И душа и тело, савест и ум, разум и живот, човек и личност, браћо и сестре, немогу бити смештени у старозаветне норме и форме. Новозаветни човек је нова душа за ново тело, нова суштина за нову форму. Зато пост и молитва су потпуно неодвојиви као што су неодвојиви живот и молитва. Живот без молитве је живот коме недостаје суштина и садржај. Ако човек не уме да се моли он онда не уме да разговара са Богом. Не знаш да се молиш значи да ниси научио да разговараш са Богом. Онај који има молитву и прожет је њоме, неће гледати на грехе других него ће гледати на своје грехе. Живот без молитве је живот без те дубине, живот који се задовољава само видљивим. Човек није само оно што је споља. У ствари оно што је споља је одраз онога што је изнутра. Он показује спољашњост што је у њему унутрашњост. Ако је у њему унутрашњост побожна, смирена и молитвена тако ће се изражавати и спољашност. У супротном такав човек ће све друге критиковати и налазиће недостатке у другоме. Значај молитве је у томе да се самим животом открије и утврди чињеница да све има димензију. Да све има вечност и да има меру. Зато је пост диван као што је на пример и дивно читање Светог Писма али шта нам вреди што га читамо ако се не трудимо да живимо по њему. Господ није рекао благо ономе ко научи већ благо ономе ко научи и испуни. То Господ од нас тражи. Неко ће казати па ја не могу да испуним Свето Писмо. Човече, тражи помоћ од БОга и Бог ће ти помоћи да испуниш онолико колико је теби и мени потребно за спасење јер је он свемоћан. Зато кажем испунимо и ми свој живот Богом и оноим што је божанско. Испунимо и овај пост не само неједењем мрсне хране него и чињењем добра. На то нас пост води. Пост треба да нам помогне не само да очистимо душу и тело него и да се променимо, а промениће се онај који исправно пости и који се правилно моли. Који пости по благослову Цркве, а не по ономе што он узима на себе. Ако имамо добра дела и ако их чинимо у свако доба, посебно у доба поста, онда потврђујемо да је пост благоугодан и радост јер се уздржавамо. Човек који се не уздржава далеко је од спасења. Пост има свој прави смисао ако у њему има жртве, љубави, милосрђа и праштања. Пост и молитва су најјача средства којима ми можемо да се заштитимо од нечастивих сила и од самих себе. Да сачувамо себе од себе. Господ је рекао, стављајући нам до знања шта значи пост и молитва, рекавши да се овај род изгони постом и молитвом. Који род? Ђавољи род. Изгоне се нечастиве мисли и речи, нечастива дела али само ако је пост усредсређен са молитвом и ако је молитва усредсређена са срцем човека. Тада се срце чисти и у чисто срце улази Бог и зато Христос каже: Благо онима који су чистога срца јер ће Бога видети. Чистимо себе постом, молитвом. Чистимо себе добродетељима, Светим Тајнама и Светим Врлинама па ћемо осетити каква је то радост постити. Треба да знамо шта уносимо у себе. Добро или зло, љубав или мржњу, гордост или смирење. Из срца излази све јер је у срцу и Бог и онај други, у срцу је и љубав и мржња и човек, оно што је у њему манифестује. Зато да чистимо себе постом и молитвом, смирењем и љубављу, исповешћу и причешћем.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић