Појали су ученици богословије Светог Јована Златоуста из Крагујевца.

После прочитаног јеванђелског зачала беседио је владика Јован:

“Христос Васкрсе, браћо и сестре!

Срећна слава овога храма који је посвећен Светим Женама Мироносицама које ми данас преослављамо.

Када прослављамо Васкрсење Христово ми у исто време прослављамо и сведоке тог Христовог Васкрсења. Прослављамо апостоле, и апостола Тому коме су други апостоли рекли да су видели Христа, а он је рекао док не видим ране Његове на Телу Његовом и док не ставим прсте у Његове ране нећу веровати. Није Тома био неверан нити да није веровао у Васкрсење Христово. Веровао је, јер је Христа пратио и слушао. Слушао је да ће Господ бити разапет, да ће Васкрснути, међутим он је хтео да покаже да није лоше ни опипати Господа. Да је добро загрлити Господа. Са друге стране тумачи кажу да је Тома рекао да неће веровати јер су апостоли још увек били под страхом после распећа Христовог. На њиховим лицима још се није испољила радост Васкрсења па је била помешана и радост и туга. Зато је то неверје Томино утврдило људски род у вери. Жене Мироносице које данас прослављамо биле су присутне када су Господа спустали у гроб и када су ставили тај велики камен. У недељу рано ујутру оне су кренуле ка гробу Господњем и питале су се ко ће им склонити тај велики камен да би могле да угледају тело Христово. Када су дошле на гроб оне су се зачудиле. Збуниле су се. Камена нема а Анђео седи на гробу Господњем. Исти онај Анђео Гаврило који је јавио Пресветој Богородици да ће родити Спаситеља света рекао им је: “Не бојте се. Знам да Христа распетога тражите. Није овде него устаде и видећете га у Галилеји као што вам је рекао Господ”. Анђео је охрабрио ове жене Мироносице. А шта је најважније уплашеном човеку, него да му каже, онај који има моћ, да се не плаши? Зар то није највећа утеха? Жене Мироносице су биле верне Господу. Њих Господ није бирао као што је бирао Апостоле у служби. Оне су саме осетиле љубав према Христу. Пошле за њим. Служиле су му. Биле су непрестано са њим и када је био распет и када су се апостоли разбежали оне су остале верне Господу Христу. Остале су јер су имале љубав према Христу. А љубав изгони страх. Тамо где је љубав тамо страха нема. Тамо где је љубав, тамо је и вера. Тамо где је љубав тамо је и нада. Тамо где је љубав тамо нема мржње. Тамо где је љубав, тамо има послушности. Где нема љубави ту нема ни послушности. Зато када укажеш човеку да нешто није у реду код њега, он се одмах оправдава. Никако да прихвати и каже, јесте погрешио сам. А Зашто? Неда му гордост. Неда му сујета. Хоће да буде у ономе што јесте. Браћо и сестре, ми смо људи смртни и слаби. Ми треба да се мењамо. Морамо да се поправљамо. Треба да чинимо себе бољим. А не да останемо тврдоглави. Такав човек неће да прихвати што му се каже и саветује. Зашто? Зато што мисли да је довољан самоме себи и да не треба да се исправља и поправља. Коме не треба поправка, браћо и сестре? Мени првом треба. Коме не треба покајање? Мени првом треба. Јер ако се не покајемо сви ћемо умрети у греху своме, како каже Јеванђеље. Ово поучно јеванђеље каже како су ове жене Мироносице дошле рано на гроб да миром помажу Тело Христово. Архангел им је још рекао истину да Господ није овде и да је устао. Да је Васкрсао. Ако имамо Христа у себи и ако живимо Христом немамо чега да се плашимо. И не знам какве муке да нас снађу, ми верујемо да онај који побеђује смрт, ђавола и грех, победиће и моје и твоје невоље. Зато нама треба вера. У речима архангеловим, “не бојте се”, можемо видети циљ и смисао наше вере. То је и промисао Божија он нама, јер ништа се не догађа са нама без промисла Божијег. Човек то треба да схвати, верује и прихвати. Тада ће нам бити много лакше. Промисао Божија излази из Љубави Божије према нама. Његова је љубав према нама огромна. Све је ово доказ и показатељ да је живот победио смрт. Овде видимо да је истина победила лаж. Они су говорили да Христос није Бог. Хтели су да својом лажју убеде народ да Христос није Спаситељ, да није Избавитељ. Видимо да је светлост победила таму. У гробовима нашим је тама, али из гроба Христовог управо је засијала светлост. У тај гроб је положен Бог, а Он је Бог светлости а не таме. Љубав овде побеђује мржњу. Ма колико да смо слаби и да посрћемо и ма колико лутали урвинама, како каже један наш уман човек, због промисла Божијег и љубави Његове у односу на нас живот је наш једина реалност. Једина реалност, истина, правда, љубав, светлост и то не тамо негде на неком другом месту него овде и сада требамо да започнемо живот вечни. Ако не започнемо овде нећемо нигде другде ни започети. Ако овде не почнемо да се поправљамо и исправљамо па где ћемо започети? Бога треба тражити у себи. Тражи га у срцу. Откри да ли је Бог у твом срцу или је неко други. У нашем срцу мора бити или Бог или ђаво. Не можете служи и Богу и ђаволу, како каже Јеванђеље. Човек мора да буде храбар, а да би био храбар треба му вера. Вера да постоји Бог. Зато ће Апостол Павле рећи: “Онај који прилази Богу треба да верује да Бог постоји и да Бог управо награђује оне који у Њега верују”. Сам Господ наш Исус Христос и Жене Мироносице позивају нас на љубав. На коју љубав? На жртвену љубав. На ону љубав на коју смо спремни да се жртвујемо за другога. Да дамо свој живот за другога. Зато Христос каже да нема веће љубави него да ко и живот свој да за другога. Ми то и кажемо када некога заиста волимо. Ако заволимо Христа, онда ћемо волети све што је Христово. Заволећемо све што је Божије, а оно што је Божије то је и спасоносно. Ми требамо да се испитујемо и да осуђујемо себе а не друге. Да коримо себе а не друге. Да волимо друге а не да их оговарамо. Ове Жене Мироносице нас позивају да без сумње и страха пратимо Христа. Прати Јеванђеље и пратићеш Христа. Живи Јеванђељем имаћеш Христа у себи и живећеш Христом. Не треба да мењамо свет и друге око себе да би нама било боље. Него да прво променимо себе, па ће бити боље и мени и теби и другима, браћо и сестре. Да се мењамо на боље. Да растемо у врлинама Христовим. Да растемо у добру у честитости у искрености у побожности и да неуобразимо себе што најчешће чинимо, нажалост. Када ми будемо бољи и онај до нас биће бољи. Важно је да останемо верни Христу а онда ћемо остати верни и своме брату, пријатељу, родитељу, учитељу. Да останемо добри са свима онима којима једемо и делимо хлеб. Наравно, то није лако. То је нешто што је најтеже кроз целу историју човечанства. Да прво мењам себе, а све мислим да други треба да се мења. Људи се раздвајају и ми смо сведоци тога. Људи се удаљују једни од других и онда бивају тужни. Кад изгубимо пријатеља ми се осећамо тужни и несрећни јер смо изгубили онога кога смо волели. Љубав не престаје ни онда када наш вољени оде на онај свет. Пријатељство треба неговати. Ми треба једни другима да будемо пријатељи. Пријатељи ћемо бити ако мислимо о другима и желимо им добро, браћо и сестре. Пријатељ треба да остане пријатељ до краја. Тешко је када пријатељство кидамо због свог ега или сујете или гордости. Лако је завадити се, али хришћанско је да се миримо. Да се миримо и да не будемо после рањени и да зажалимо што само тако поступили. Човек постаје духовни мртвац још на земљи када другоме пожели зло. Чим у нама умре добро, онда којем се добру надамо. Људи су добри и хвала Богу да су добри. Да нема међу људима добрих не би овај свет постојао. Људи су добри и то треба и нас да подсећа да и ми будемо добри. Људи су добри, али нико није тако добар као Бог. О томе нам сведоче и ове Жене Мироносице које данас прослављамо. Можемо се запитати у чему је била тајна и снага ових крхких женских бића? У томе што се нису одвајале од Христа. Човек када се неодваја од Христа неће се одвојити ни од човека. Кад воли Бога он ће волети и другога. Патријарх Павле је говорио да нисмо се питали ни када ћемо се родити, ни где ћемо се родити, ни ко ће нам бити комшија, него промисао Божија то чини, а ми треба да прихватимо ту промисао Божију па ћемо онда прихватити и тога другога поред себе. Нека се молитве светих Жена Мироносица и наше молитве придруже и тако ћемо бити срећни и задовољни. Тада нећемо бити грамзиви. Један мој дивни сељак у манастиру Студеници горио је када сам га питао за искуство у животу како боље да се понашам? Знаш игумани гледај да у животу будеш што више вила а што мање грабље. Морам да признам нисам га разумео. Међутим, ми када пластимо сено вилама не бацамо на себе, док грабљама грабимо ка себи. Него, дај Боже, да ми грабимо спасење, да грабимо више љубави.

Да имамо више поверења и да будемо више искрени и према Богу и према људима. Бог вас благословио и срећна слава”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Сабрани народ овог дивног шумадијског села причестио се Светим Тајнама Христовим. На самом крају Свете Литургије, владика је осветио славске дарове и пресекао славски колач, пожелевши свим парохијанима овога места срећну храмовну славу. Сабрање је настављено свечаним славским ручком који је припремио овогодишњи свечар г. Дејан Станковић са својом супругом Драганом.

ђакон Стеван Илић