У амфитеатру духовног центра Свети Јован Златоусти, присутни верници могли су да чују како се и на који начин развио пост и како смо уопште дошли до данашњег поста од седам недеља:

“На тему развоја поста и његовог формирања у данашњем облику, писано је доста пута али Установљено је да је Црква знала почетком другога века за један пост пре прославе Васкрса. Он је у разним местима различито одржаван. Свети Иринеј Лионски говори да неки мисле да “треба постити један дан, други два, трећи више. Неки свој дан рачунају четрдесет сати, дан и ноћ. Ове разлике у одржавању поста нису настале у наше доба, већ много раније у време наших претходника”. Већ касније имамо историјске изворе који говоре да је пост пред Васкрс продужен, у неким местима барем до недељу дана... То је данас “страсна седмица”. У древној Цркви главна сврха Великога Поста јесте била пре свега припрема верних за крштењску ноћ, тачније за Пасхалну ноћ. Тај осећај је био толико јак да су затварали крстионицу пред почетак Великога Поста у Антиохији, па су је отварали тек пред Пасху. Упркос свим променама које су се догађале две ствари су се очувале у току Свете Четрдесетнице: припреме за Крштење и припрема за Васкрс. За оног који је био оглашени припрема за крштење је било не само у пошћењу него у целокупном скупу правила које је морао да испуни: “Они који треба да се крсте треба да се припреме постом, бденијима, метанијама и исповедањем грехова” (Дидахи). Пре крштења постило би се обавезно, дан, два, по древним правилима.”

Света Четрдесетница завршава се богослужбено у петак недеље Цветне и али се период Поста наставља даље до Пасхе, са посебним акцентом на страдање Христово: “Управо на Цвети би становници пустиња, монаси, враћали би се у своје манастире где би довршавали подвиг поста. Они би носећи сведочанство своје савести, тачније оног дела којег су савршили боравећи у пустињи у току Поста, доносили би у манастире. Овај повратак отшелника је уствари придруживање повратку Христовом у Јерусалим, који представља уствари позив на сабрање свих оних који су се расејали зарад борбе са страстима, читаве природе. Сваки верник ће доћи пред Христа носећи свој крст, и одати му славу палмовим гранама својих врлина: “Данас нас је окупила благодат Светога Духа, па носећи твој Крст говоримо: “Благословен који долази у име Господње, Осана у Висинама”. Окупљање на Цвети управо је праслика нашег окупљања у Јерусалиму, када су и монаси и они који су се посветили одрицању овога света буду позвани да учествују у Тајни Крста на Велику Седмицу”.

Присутни народ је у наставку постављао питања везаних за тему предавања, као и из разних области духовног и црквеног живота, што управо говори о непоходности одражавања оваквих окупљања након свете литургије.

ђакон Александар Ђорђевић