
У недељу 22. по Духовима, 1. новембра 2026. године, у цркви Светих апостола Петра и Павла у Рачи служена је Света архијерејска Литургија коју је возглављивао Његово Високопреосвештенство архиепископ крагујевачи и митрополит шумадијски Господин Јован.
Око свог Архијереја се, као око иконе Христове, сабрао верни народ сведочећи јединство Цркве у Христу кроз архијереја, али у исто време потврђујући да је то јединство извор живота, љубави и вечнога спасења.
Његовом Вископреосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић из Тополе, протонамесник Дејан Шишковић из Лапова, протонамесник Ивица Камберовић из Сипића, протонамесник Мирољуб Блажић из Саранова, протођакон Иван Гашић, ђакон Бојан Миленовић из Сопота и ђакон Марко Арсенић из Лапова.
Литургијско Сабрање било је прожето јеванђелском поруком о богаташу и Лазару (Лк 16, 19-31). Ова јеванђелска истина добија своју најпотпунију потврду у Светој Евхаристији. Сабрани око једне Чаше, верни исповедају да у Христу не постоје поделе на богате и сиромашне, велике и мале, јер су сви призвани да постану причасници истога Тела и исте Крви Господње. Света Литургија зато није само молитвени сусрет човека са Богом, већ и најузвишеније сведочанство заједнице у којој љубав према Богу постаје неодвојива од љубави према човеку.
Знајући све ово Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован произнео је беседу на ово јеванђелско зачало рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, Јеванђеље које смо сада чули говори нам о једном богаташу, безименом богаташу и једном сиромаху чије се име зна, звао се Лазар. У овом Јеванђељу драга браћо и сестре и драга децо видимо како описује Свети апостол и јеванђелиста Лука, да богаташ ужива у свом богатству и то ужива само овде и сада, а Лазар се мучи. Отишавши из овога света обојица, Лазар се нашао у наручју оца Авраама, а овај се нашао у паклу. Када овом чујемо неко може да помисли да ће сви богаташи ићи у пакао, а да ће сви сиромаси бити спасени и да ће ући у Рај. Међутим, браћо и сестре, није тако. Данашње Јеванђеље нам говори о богатству и сиромаштву, уствари, оно нам говори о људској осетљивости и о људској неосетљивости. Истина, овај богаташ браћо и сестре, није имао осетљивости ни према коме, па чак ни према убогом Лазару који је седео крај врата његове куће сав у гноју где се каже да му пси долажаху и лизаху ране.(Лк 16,21) Он пред вратима тога богаташа клечи и моли. За шта моли? Да ли за богатство овога човека? Не. Него он у скромонсти својој моли богаташа да му да оне мрвице које падају са трпезе његове. Будући да је овај човек хтео све и који је мислио само о себи, који је само грабио за себе, он му није дао мрвице. Овај сиромах своје сиромаптво прихватио је као дар Божији.
Богаташ није сматрао да богатство које он има није само његово, није схватио да је и то дар Божији. Сиромашни у смирењу не ропће, не осуђује чак ни богаташа. Он само мало за мрвицу. Пазите, браћо и сестре како је то дирљиво. Лазар је своје сиромаштво подносио смирено са благодарношћу. Управо од тог смирења и што није осуђивао богаташа задобио је Царство Небеско, однсоно ушао у Рај. Богаташ је како каже Јеванђеље отишао у муку вечну. Данашње Јеванђеље је врло потресно, јер се у њему показују два стања у којима човек живи. Стање богатства и стање сиромаштва. Једно је територија и простор нашег историјског живота, а ово друго је простор нашег живота после смрти. Сиромах је ходао по земљи, али је мислио на Царство Небеско. Богаташ је мислио на одела говорећи: "Не треба мени никакво друго богатство, веће од овога што имам." Зато што је тако мислио он је рекао: "Душо моја једи и пиј имаш блага сабрана за много година." (Лк 12, 20) Господ му каже: "Ноћас ће доћи анђео по твоју душу, а то богатство коме ће да остане?" (Лк 12, 21) `Оће ли понети богатство када пође са онога света? Неће.
Шта ће понети и богаташ и сиромах? Шта ћемо понети сви ми? Оно у чему смо живели и са чим смо живели. Другим речима, понећемо добра или зла дела. Дела су та која ће ићи испред нас када пођемо са овога света. Како каже наш народ: "Нико се није оковао у овоме свету." Дакле, браћо и сестре, те две реалности нашег живота међусобно су нераскидиво и рекао бих органски повезане једна са другом. Ова јеванђелска прича, драги моји, има две стране у овом диптиху, у том списку живих и мртвих. Видимо богатог човека који је засигурно имао интелигенцију, имао је и способности, а биле су му вероватно и околности наклоњене да постане богат. Бог никоме не брани да постане богат, али је питање на шта човек употребљава то богатство? Да ли на добро или зло. На шта употребљава дарове Божије? Да ли да се дичи и поноси, да се узноси над многима, а поготово над сиромасима. То видимо код богаташа, а са друге стране која је нама не позанта, видимо и једног убогог човека који пролази кроз страдања овога живота. Он се зове Лазар. Видите, богаташу се не зна име, јер је он стекао своје име у овом свету, за други није важно. Није га било брига. Сиромах, браћо и сестре, је живео да му име буде уписамо у књигу живота. То је оно на шта ми треба да обратимо пажњу живећи у овоме свету који у злу лежи (1Јн 15, 19), а то је да ли нам је име записано у књигу живота. Браћо и сестре, сви ми добијамо књигу на свом рођењу.
Сви ми на рођењу добијамо и анђела чувара, али имамо и оног нечастовога. Наш анђео чувар не бележи свако наше добро које смо учинили, него и свако наше добро које смо помислили да учинимо. Дале, опет је у питању то осећање, да ли могу да помислим, ако не могу да купим сиромаху, да му пожелим-болеснику да оздрави или-брига ме. Баш ме брига како тај други живи. Важно је како ја живим, како живи моја породица. Важно је да се ми спасемо, други нека пропадају. То је драги моји далеко од хришћанства. Далеко је од дељења, а човек је толико велики колико се дели. Другим речима, човек је толико велики колико се даје. Зато Христос каже: "Нема веће љубави да ко живот свој положи за пријатеље своје." (Јн 15, 13) То је љубав, браћо и сестре. Сиромах је сигурно имао љубав и према Богу и према ближњима.
Богаташ није имао љубави, он је само себе волео, само о себи мислио. Мислио је да све што постоји то је на овоме свету и да после овога света нема ништа. Дух овога врема нам стално говори да после овога живота нема другог живота. Дух овога времена неће Бога. Зато нас и сналазе муке и невоље. Браћо и сестре обојица су завршили живот на земљи. Одједанпут су се нашли, где? Лазар у наручју Авраамовом, а богаташ у муци вечној. Дакле, богаташ се нашао у мукама. Почела је савест да га мучи. Што нисам то што сам имао поделио са другима? Што сам бацио комад хлеба, а нисам га дао ономе ко нема. Зато Свети Јован Златоусти када говори о Божићу каже: "Хришћанине, када седнеш за своју трпезу на Божић да једеш са својим чељадима сети се да има неко ко нема данас хлеба. Ти си у раскошној кући, а сети се да неко нема ни крова над главом." Ту је настала мука за богаташа. Мука у осећању, каквом осећању? Празнине. Он је себе испразнио од Бога и само је себе пунио тим богатством. Иамо је и осећање самоће. Он је био сам у паклу, а Лазар у наручју Авраамовом. Он је био изгубљен, он се нашао у одсуству трачка светлости, био је у свом мраку. Он види сиромашног Лазара како се радује близини праоца Авраама. Кад је богаташ угледао Лазара он се обраћа Аврааму и каже: "Оче Аврааме кажи Лазару да умочи прст у воду да ми да кап воде, мучим се овде." (Лк 16, 24) Шта му Авраам одговара: "Синко ти си своје проћердао. Ти си уживао без милости, а Лазар је био у беди. Сад је време да он ужива, а ти да добијеш оно што си заслужио." Заиста, браћо и сестре, сви ћемо добити оно што је заслужено.
Проблем је у томе што поједини мисле да су више заслужили. Ја сам владика и ја сам заслужио Царство Небеско или онај свештеник. Не. Неће нас Бог спасити ни по чину, ни по звању, ни по богатству. Ова јевађелска прича коју Господ упућује својим ученицима је прича која кроз уста Цркве и нама је упућена, а то је да видимо на шта живот трошимо. Да ли наш живот има смисао и у чему се састоји смисао и мог и твог, брате и сестро, живота. Ако нам је смисао само у богатству, шта каже Јеванђеље? Твоје богатство је тамо где је твоја душа. (Мт 6, 21) Сиромах је имао веће богатство од овога богаташа. Имао је Христа, имао је љубав Божију. Не само да је имао љубав Божију (Лазар према Богу), него је имао и љубав према ближњима. Данас је ова прича упућена свима нама. Зашто? Оно што треба да знамо, а то је да је Христос дошао да нам подари живот вечни. Он је дошао да дâ смисао живота у свим могућим околностима у којима се у овом животу и свету налазимо. Да нам осмисли живот. Да живот не проћердамо, да га не преспавамо. Да нам Господ покаже и отвори пут који нас води у Царство Божије, али и пут који води до Цара, зато је Христос рекао: "Царство Небеско је унутра у вама. (Лк 17, 21)) Неко царство нама мора да буде или Царство Божије или царство ђаволско само зависи коме служимо. Нико од нас, ја, ти, када нас неко пита: "Да ли сужиш ђаволу?" Сви ћемо рећи, ја ћу први рећи: "Не, Боже сачувај!" Ако искрено погледам свој живот и ако признам себи себе, онда ћу да видим да служим на жалост и оном нечастивом својим неделима. Христос нам каже: "Не можете служити Богу и ђаволу." (Лк 16, 13)
Није реч, браћо и сестре, у томе да је Господ критиковао овог богаташа, као што га није критиковао ни Лазар. Нити је хвалио сиромаштво. Не, браћо и сестре, по сваку цену. Нити је хтео да каже да ће онај који је сиромашан по сваку цену бити спасен. Шта нам је потребно? Да имамо Бога у себи. Када имамо Бога, онда ћемо имати и ближњега у себи, онда ћемо заиста делити са ближњима све што имамо. Неће сви богаташи отићи у пакао, нити ће сви сиромаси бити спасени. У питању је на шта човек употребљава тај дар Божији, па и то овоземаљско богатство? Ако човек мисли: ја сам зарадио, ја сам стекао, често спомињем једну изреку из мога села која каже: "И ја могу и коњ може." Мисли се овде на снагу, али ако Бог не дâ све је бадава. Имало смо прилику свако од нас да види као се људи муче да посеју, да узору, да оврше, да плеве, да пожњу, али нема услова да расте. Онда је све мука. Овај богаташ из ове приче је мислио да је сва лепота и да је сва пуноћа живота у томе да стиче и да ужива у ономе што има узимајући све за себе и не водећи рачуна о другоме. Знамо да има много оних којима је потребно. Дао би Бог, али не мој да будеш шкрт. Затворена шака не само што не може да дâ ништа, него не може ни да прими. Шта ће да стане у моју и твоју затворену шаку? Шта ће да стане и ко ће да стане у моје и твоје затворено срце, окамењено срце, окамењено првенствено гордошћу. Окамењено осуђивањем, окамењено, браћо и сестре мржњом.
Дакле, ми сами бирамо на шта ћемо употребити овоземљаски живот. Оно што имамо или оно што немамо, то нам Бог даје према нашем избору и заслузи. Оно што тражимо то ћемо да добијемо, али треба да се сетимо шта каже Господ, шта прво треба да тражимо: "Царство небеско и правде његову, а све ће нам се друго додати." (Мт 6, 33) Човек тражи само богатство, дај ми положај, дај ми звање, дај ми чин, а не тражи Царство Небеско. Ко тражи Царство Небеско и ко задобије Царство Небеско он је све задобио. На прбом месту задобио је Бога, задобио је љубав Божију. Ко је отуђен од љубави Божије, отуђен је од Бога и ко задобије љубав Божију, задобија Бога. Браћо и сестре, Бог нам даје по нашем избору. Можемо ми да тражимо било шта, али Бог зна шта је нама потребно. Првенствено шта је потребно за спасење.
С тога драги моји будимо мудри и одаберимо оно што ће нам омогућити да живимо са Богом и са ближњима. Много богатих људи има који су то богатство делили са неким. То је радост и за Бога и за богаташа и за оне сиромахе којима је удељено. Сва богатства и сва сиромаштва престају, браћо и сестре са тренутком одласка нашега са овога света. Све то нестаје. Сви смо ми путници на овоме свету, како каже наш народ, где својим делима треба да покажемо своју оданост Богу и ближњима. Данашње Јеванђеље, браћо и сестре, нека пробуди наше савести да почнемо живети у Богу, да почнемо живети у испуњавању заповести Божијих. Посебно када је у питању данашња јеванђелска прича где Господ каже: "Благо милостивима, јер ће бити помиловани." (Мт 5, 7) Свети оци кажу: "Све врлине доводе човека до врата Раја, али милостиња посебно. Ми тражимо да Бог буде милостив према нама, али да ли смо ми милостиви према ближњима? Бог од нас не тражи да ми према Њему чинимо нешто много више него што треба да чинимо свакоме. Када сам пун себе, онда нема места другоме у мени. Онда сам ја испуњен својим егом, испуњен сам својом сујетом. Зато када нам неко сујету повреди, онда знамо да плачемо, али тај плач није покајнички, него плач од сујете. Од сујете произилазе и други греси, као што је гордост.
Нема нам Господ помогне да се нађемо у наручју Авраама, Исаака и Јакова, да се нађемо у наручју наших светих предака, да се нађемо у наручју светих Божијих угодника и да се молимо њима да се они моле за нас.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије многи народ узео је учешћа и сјединио се са Христом у Светој Тајни Причешћа. Тако је Света архијерејска Литургија у цркви Светих апостола Петра и Павла у Рачи била живо сведочанство да је Црква место сусрета Бога и човека, али и место на коме се учимо да у сваком ближњем препознамо Христа.








