
У петак, 30. октобра 2026. године, када се наша Света Црква молитвено сећа светог пророка Осије и преподобног мученика Андреја Критског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре!
Одељак из данашњег Лукиног Јеванђеља, који смо сада чули, говори нам о избору седамдесеторице других апостола. И знате да постоје дванаест великих, такозваних апостола, и седамдесет малих апостола. И једне и друге Господ је слао да проповедају науку Његову, да проповедају Христа. А божанска наука Господа Исуса Христа, браћо и сестре, записана је у Јеванђељу. И то није обична, да тако кажем, овоземаљска наука. Јеванђеље није обична овоземаљска наука, него небеска Христова наука, браћо и сестре. Наука која, ако је примењујемо у свом животу и живимо њоме, не само да ћемо решити све своје невоље, смутње, колебања, међусобне сукобе, него ћемо задобити, што је најважније, Царство небеско, ако будемо примењивали на себе науку Христову. И заиста, браћо и сестре, ако нам Јеванђеље није у центру нашег живота, у центру нашега бића, све нам је промашено у овоме животу. Промашен нам је не само овај живот него је промашен и онај небески живот. Тако да не вреди да се уздамо, браћо и сестре, у неку своју науку, па да мислимо: ја знам, научен сам, говорим, знам језике, имам све. Немаш, у ствари, ништа, ни ти ни ја, ако немамо Христа у себи и ако Христом не живимо, браћо и сестре. Зато и Јеванђеље није, као што рекох, обична књига, него књига, како кажу Свети Оци, књига над књигама, у којој можемо наћи све одговоре које нам живот намеће и решити све наше животне, браћо и сестре, проблеме, ма са које стране ти проблеми долазили. Да ли долазили од других, да ли долазили од нечастивога или долазили од самих себе, браћо и сестре, све то можемо решити ако, да тако кажем, завиримо у Јеванђеље. Јеванђеље је света књига. Она не сме да буде као остале књиге на полицама. То је књига коју треба да ишчитавамо сваког дана. Зато Свети Оци кажу: није хришћанин онај који бар у току једног дана није прочитао неки део из Јеванђеља. Јер у њему ћемо видети све, а оно што је најважније, можемо сагледати себе. Али једино можемо сагледати себе у Јеванђељу ако Јеванђељу приступамо са вером, са молитвом, са смирењем, са побожношћу. Зато Јеванђеље не смемо да читамо као обичну књигу или као обичан роман. Па и роман када читамо, па када читамо и неку другу књигу, шта нам треба? Да бисмо нешто запамтили од тога што смо читали, морамо, значи, да се усредсредимо на то што читамо. Ако је то тако са овим књигама, шта онда да кажемо за књигу над књигама, као што рекох, за свето Јеванђеље? Ту науку и ту благу, јеванђелску и најрадоснију вест Господ Христос пренео је, браћо и сестре, на своје апостоле. А они су пренели на епископе, епископи преносе то на свештенике, а свештеници преносе на народ. Али и епископи и свештеници, ако само причају о Јеванђељу или имају тај дар речитости, говорништва, а није то везано са суштином њиховог живота и њиховог бића, свако ће то да примети, да он прича, што би рекао наш народ, прича причу. Зато, браћо и сестре, треба да се молимо Господу да нам Господ помогне да откријемо значај сваке речи Христове. Да се молимо Господу да нам Господ просвети разум, да схватимо те речи Христове, браћо и сестре. Да нам Господ просвети ум како бисмо, управо читајући свето Јеванђеље, видели себе. Али себе не можемо да видимо у Јеванђељу ако нас обухвата гордост, сујета, ако се у мени налази нарцисоидност или било какав други грех или порок. Не можемо. Јер чим си горд, онда не треба ни да читаш Јеванђеље. Јер чим си горд, ти сматраш да си изнад Јеванђеља, иако нико од нас неће да каже да смо изнад Јеванђеља.
Али чим не слушаш Јеванђеље и не живиш Јеванђеље, то значи да си горд, живиш свој живот. У ствари, то није твој и мој живот, то је живот нечастивога. Нечастивога, браћо и сестре. А тај нечастиви стално нас омета, и кад се молимо Богу и кад читамо Свето писмо, стално нам нешто умеће у мисли. Па нам мисли оду не знам где, а ми у цркви пребивамо, само у цркви, у храму, пребивамо телом. А мисли, ко зна где смо! А шта кажу Свети Оци? Тамо где су мисли, тамо си ти, човече. Е, зато треба да усмеравамо своје мисли на оно што је добро. А не можемо усмерити своје мисли на оно што је добро, понављам и себи и вама, ако немамо смирења. Ако ћу ја да се истакнем над другима и да се покажем, не знам, да сам ово, да сам оно, па где ти је онда молитва? Па то ти је оно што каже Свети Јован Златоусти за такве људе: моле се, каже, а у ствари лажу. Моле се Богу, а у ствари кажу: „Лажем Ти се, Боже наш.“ Е, зато молитва, браћо и сестре, као и Литургија, тражи целога човека. Не половичног човека, не да пола пребива овде, пола пребива негде на другом месту, него целовитог човека, сабраног човека и сабирног човека, браћо и сестре. Дакле, ето, зато је Господ изабрао још ових седамдесет апостола да би што више у народ ушла реч Божија, Јеванђеље. И оволики избор од седамдесеторице апостола, браћо и сестре, говори нам да је било много оних који треба да чују реч Божију. Али треба по речи Божијој и да живе, а не да само говоримо другоме о речи Божијој, како је то велика и значајна реч. А реч је светиња. Узмите на првој страници Библије, шта каже тамо? „И рече Бог: Нека буде светлост. И би светлост.“ Значи, све постоји на реч Божију. Е, зато човек, браћо и сестре, треба да води рачуна о својој речи. Често говорим: сваки од нас је господар своје речи док је не изговори. Кад си је изговорио, ти више ниси господар те речи. Она је, што би рекао наш народ, отишла у ехо, а онај ту реч моју тумачи на свој начин. Она је своја. И од те речи нема ништа, браћо и сестре.
Дакле, браћо и сестре, реч је светиња. Зато Господ и каже у Јеванђељу: „Не живи човек само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих.“ А то је наша храна. Реч Христова је наша храна. Њоме првенствено хранимо душу, али њоме хранимо и тело. Дакле, браћо и сестре, апостолима је дато да проповедају управо ту реч Божију. Стога је Христос у данашњем Јеванђељу рекао: „Жетве је много, а посленика мало.“ Много је жетве, а немамо посленика. Зато каже: „Молите се Господу да пошаље посленике на жетву Своју.“ Опет нас Господ враћа на молитву. Да се молимо Богу да добијемо праве пастире, а народ да се моли да добије пастире, а пастири да се непрестано моле за свој народ. То је њихова служба, то је њихова дужност, а дужност је и једних и других да се молимо једни за друге. „Молите се Богу да не паднете у искушење.“ Пазите које је дејство молитве, драги моји. Ако се молимо и усмерили смо мисли своје на Бога, речи своје, дела своја, ако смо своје биће усмерили на Бога, нема ту шта да тражи нечастиви, браћо и сестре. Јер ми често знамо да изговоримо, кад смо нешто погрешили: ђаво ме научио, натерао. Не може ђаво да нас натера да чинимо зло ако ми не дамо пристанак. А како ми дајемо нечастивом пристанак? То је она дилема, онај хиљадити, милионити део оне секунде кад треба нешто да урадимо, па размислимо да ли треба или не треба. То је тај хиљадити и милионити део секунде када ја дајем пристанак том нечастивом. Зар би ђаво могао да натера Адама и Еву на оно на шта их је натерао да није Адам прихватио? Не, не би. Али кад је прихватио, а у ствари прихватио је због гордости, прво га је научио ђаво да буде горд. Па зато му каже: ма шта ти слушаш то, па тамо што ти је рекао не једи са тог и тог дрвета? Него, напротив, ђаво каже: ако поједеш, тада ћеш све сазнати, тада ћеш бити већи од тога који ти је рекао, већи од Бога. А човек се лако полакоми на добро, браћо и сестре. Човек се лако полакоми на богатство. И шта је урадио Адам? Окусио и био лишен свега онога што је имао. Чега? Да гледа Бога лицем у лице, браћо и сестре. Да се управо храни од речи Божије у рају. Кад је тек истеран био, па кад је, каже, седео Адам наспрам раја и плакао горко, тек је схватио шта је имао, а шта је изгубио. Е, то је оно што је наш српски народ лепо казао, браћо и сестре: „Имадосмо, не знадосмо, изгубисмо, познадосмо.“ Имамо Бога, имамо све. Немамо ли Бога, изгубимо ли Бога, све изгубимо. Имај колико год хоћеш и богатства и новца и не знам ни ја чега, и власти и чинова. Ако си изгубио Бога, све си изгубио. Дакле, браћо и сестре, ово што Христос каже: „Жетве је много, а посленика мало.“ Проповедајући и предајући људима Христа, свети апостоли су, браћо и сестре, и служитељи управо проповеди Христове, Јеванђеља Христовог. И они када предају Јеванђеље народу, шта они предају? Благодат Божију. Благодат Божију, браћо и сестре. А благодат Божија је Христос. Христос је, браћо и сестре. Богочовек Христос је, као што рекох, благодат Божија у пуноћи својој. Благи зраци, како каже Свети Јован Златоусти, благи зраци Сунца благодати улазе у наше душе кроз сваку добродетељ јеванђелску. Главно је да је благодат Божија сва у Христу и од Христа. То морамо да знамо. Јер се ми не спасавамо, то знате да чешће говорим, ни због наших неких великих дела, па чак ни због молитве, ни због поста. Све нам то треба, неопходно је то, али то није довољно за спасење. Али зато нам је довољна благодат Божија. Ко изгуби благодат Божију, изгубио је Бога, браћо и сестре, а благодат се губи врло лако.
А у благодати или се напредује или се назадује. Зато и чујемо стално у Цркви што говори, не ја, него Црква: „Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Својом.“ Благодат! А ту благодат смо сви ми, драги моји, задобили у Светој тајни крштења. Ту благодат све више обнављамо и све више задобијамо кроз хришћански и јеванђелски живот. Све више задобијамо кроз свете тајне и свете врлине. И зато, браћо и сестре, главно је да знамо да је благодат сва у Христу и да је благодат сва у Цркви и од Цркве. Ван Цркве нема благодати Божије, јер ван Цркве нема ни спасења. Е, зато Цркву треба да слушамо, а не да се надгорњавамо. Чули сте ових дана како један рече: „Црква је изгубила све, она се претворила у администрацију.“ Нећу да споменем тог човека који је то рекао. Нека свако говори оно што зна, или како је то најбоље рекао наш човек: „О човеку је и беседа.“ Али пазите, како он говори да зна шта је Црква, а овамо каже: „Црква се претворила у администрацију“, па онда осуђује овога, онога и тако даље, и тако даље.
Дакле, браћо и сестре, рекох и понављам: нема благодати Божије ван Цркве, јер Црква је ималац, Црква је, браћо и сестре, носилац. Црква је и давалац благодати. Зато свети апостоли моле хришћане да не приме узалуд благодат Божију. Тако каже апостол Павле: да не примите узалуд благодат Божију. Јер, браћо и сестре, и примљена благодат може да не буде корисна по човека, од користи, него испразна постаје, постаје бесплодна, узалудна је, и онда постаје узалудна у нама. Шта то значи, браћо и сестре? Значи, иако нам се кроз свете тајне даје благодат Божија, молим и себе и вас да упамтимо, иако нам се кроз свете тајне даје благодат Божија, она ће остати бесплодна у нама ако је не уведемо у свој живот, ако је не уведемо у своју природу, ако се њоме не прожме наше биће, браћо и сестре. Дакле, све ће нам то бити узалудно. Ако не прожмемо благодаћу наше мисли, наше речи, наша дела, наша осећања, онда благодат није у нама. Али, рекох, Бог је љубав. Благодат изгубимо, али Бог је љубав, па даје да вратимо благодат Божију. Али треба само да се сетимо себе и свог живота, да видимо какав ми је живот, у чему се састоји мој живот. Је ли то данас до сутра? Је ли мој живот да грабим или да само желим положаје, чинове, ово и оно? Не, браћо и сестре. Ако то будемо желели, ако то само желимо, боље речено, ми и губимо благодат. Господ је, браћо и сестре, наоружао своје апостоле благодаћу Својом и послао у овај свет да саберу управо те залутале овце. Оне који су се издвојили из заједнице, који су се издвојили из Цркве, мудрују, што каже апостол Павле, али њихово мудровање није по разуму.
Дакле, браћо и сестре, које то треба стадо да саберу они који предају Јеванђеље и који предају Јеванђеље другима, браћо и сестре? То је стадо Христово, то јест да се саберемо у Цркву. Јер, рекох, ван Цркве нема спасења. Дивно је то рекао Свети Јован Златоусти, драги моји, кад је хтео да опише шта је Црква. Он каже: Црква је као један одбрамбени зид, висок. Тамо иза зида чекају, што би се рекло, крволочне животиње. Али не могу да пробију зид, зато се зид и прави као одбрана. Али ако помолиш главу из своје радозналости, па онда си сам себе изложио тим крволочним животињама које су около зидова, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, зато Господ и у данашњем Јеванђељу каже апостолима: „Ево, шаљем вас као овце међу вукове.“ „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови.“ Браћо и сестре, нама је дато да мудрост развијамо. Али мудрост без доброте човека води у злобу. А доброта без мудрости човека може да одведе на другу страну. Дакле, да се молимо Господу да нам да да не читамо само реч Божију, него да она заживи у нама, браћо и сестре. Да осетимо тај благодатни дар по речи Божијој. Јер, као што рекох, све бива, све је постало на реч Божију. Али човек који слуша само себе, а неће да чује другога, њему савети и не помажу. Е, зато Свети Оци кажу: ко ти не тражи благослов, немој да му дајеш. Јер је Господ рекао: „Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се.“ Све ће нам се отворити, али треба да знамо како куцамо. Да ли куцамо са смирењем када хоћемо да идемо у кућу другога да тражимо нешто, или да лупамо у његова врата? Ако лепо куцамо, отвориће нам. Али ако почнемо да лупамо, он ће се наоружати, па ће изнутра дати отпор. Е, тако и ми, браћо и сестре, да све у животу радимо. У смирењу да све у животу радимо. Зато не сме Јеванђеље да буде тамо да пада прашина само на њега и да кажем: ја имам Јеванђеље у кући, ја имам свећу, ја имам крст. Лепо је. Али да ли ти то схваташ да ти је светиња? Или га држиш као украс? Па и огледало које ми користимо да видимо имамо ли неку прљавштину на лицу, ако га не чистимо, прашина падне и не можеш да сагледаш своје лице.
Е, зато, ако се и ми не очистимо, не просветимо, ако не тражимо да нам Господ просвети разум, отићи ћемо, што је говорио мој калуђер у Студеници, у тандавину. Отићи ћеш у пропаст, човече. Али Господ је милостив, Господ је љубав. Он нас сабира у Цркву, тело Своје, и ако смо у Цркви, телу Његовом, бићемо спасени, па без обзира какви јесмо.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају, Високопреосвећени владика је сабраном верном народу поделио архипастирски благослов и иконице, чиме је завршено ово свечано и молитвено сабрање.
Ђакон Саша Павловић








