
У уторак, 27. октобра 2026. године, када наша Света Црква прославља Свету преподобну мати Параскеву – Свету Петку, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци, који ову светитељку прославља као своју заштитницу и покровитељку.
Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј Драган Икић, протојереј Срђан Ковачевић, јереј Марко Аћимовић, јереј Милош Никодијевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Ђорђе Одавић.
Благолепију евхаристијског сабрања својим умилним појањем допринели су „Србски православни појци“ из Београда.
Након прочитаног јеванђељског зачала, Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован поучио је сабрани верни народ пригодном архипастирском беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, сабрали смо се данас у овоме светоме храму, на дан када прослављамо Свету преподобну матер нашу Параскеву, или, како је наш народ назива, Свету Петку. Сабрали смо се да се Богу молимо, да служимо Свету Литургију и да молимо преподобну матер нашу Петку да се моли за нас. Зато нам је, браћо и сестре, увек потребно ово свето сабрање.
Господ се радује када се сабирамо у својим храмовима и црквама, јер је Сам рекао: „Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“ (Мт 18, 20). И заиста, данас је Господ са нама. Он је са нама када се сабирамо у љубави, поштовању, смирењу и молитви.
Зато, браћо и сестре, ако се не сабирамо, онда се расипамо. Ако се једна породица не сабира и ако у њој нема разговора, онда та породица пропада. Јер тамо где има разговора, има и решења, а тамо где разговора нема, тешко је доћи до решења. Чини ми се да смо данас дошли дотле да људи све мање разговарају једни са другима.
Зато нам је потребно сабрање да бисмо се очували као заједница. Ми смо крштењем постали чланови Цркве Христове, Тела Христовог. Позвани смо да живимо као заједница, да сабирамо своје биће, које је, нажалост, често расцепљено и подељено. Усудио бих се рећи да је понекад и помало раслабљено и раздвојено у себи. А истинско сабирање нашег бића могуће је онда када се сабирамо у Господу.
Када се сабирамо у Господу, онда се сабирамо и са свима светима Његовим и нашим. Данас смо се сабрали да прославимо Свету Параскеву, кроз коју Господ показује своју љубав и дотиче душе свих оних који Му се са поверењем и молитвом обраћају. Господ, молитвама Свете Петке, притиче у помоћ онима који јој се са вером обраћају и заједно са њом моле Господа.
Браћо и сестре, тамо где постоји чиста и непоколебива вера у Бога и поверење у Њега, постоји и поверење у светитеље Божије. Тамо је благодат Божија. А где је благодат Божија, тамо је истинско здравље, не само телесно него и духовно.
Јер и када имамо телесне болести, ако имамо веру, лакше ћемо их поднети. Тамо где нема вере, често оболева и душа, а не само тело. Зато нам је вера толико потребна.
Господ се никада не оглушује о нашу молитву ако она произлази из смирења, љубави и чистога срца. Али је важно да будемо свесни својих речи, да знамо шта говоримо и како говоримо.
Реч је светиња. Тако је било у старим временима, а, Богу хвала, и данас има људи који држе до своје речи. Некада, када би неко нешто позајмио од другога, није било потребно да се пишу уговори и признанице. Човек би рекао: „Дајем ти на реч“, знајући да ће му други на реч и вратити оно што му је позајмио.
А шта је то друго него поверење? А поверења нема без искрености.
Можемо бити неискрени према људима и наносити им зло, али ће нам се то, како наш народ каже, једнога дана обити о главу. Бог од нас тражи искреност, а искрености нема тамо где нема љубави и жртве. Потребно је да будемо спремни да се жртвујемо за другога, да му помогнемо, а не да га обарамо и наносимо му зло.
Тамо где постоји вера, постоји и поверење, и зато је Господ присутан међу нама.
У Делима апостолским читамо о првим хришћанима који су се сабирали да се Богу моле, да служе Литургију и да се причешћују. За њих се каже да су били једно срце и једна душа. Нису говорили: „Ово је моје, а ово је твоје“, него су живели у духу заједништва.
И заиста, браћо и сестре, ако другога не осећамо као себе, ако његово добро не доживљавамо као своје, онда још нисмо истински заживели у заједници. Тада смо подељени. Зато сам и рекао да смо често расцепљени у себи и међусобно удаљени.
Тамо где постоје поверење и љубав, тамо је Господ, и тамо је човеков живот посвећен Богу и ближњима. Такав однос постојао је између светитеља и Бога, као и између светитеља и народа.
Ми, православни Срби, треба да будемо радосни и да благодаримо Богу што нам је даровао велики број светитеља из нашега рода. Али не треба само да се позивамо на њих да бисмо се оправдали пред другима, говорећи: „Ја сам светосавац, ја сам Србин, ја сам православац“. Лепо је што то исповедамо, али треба да се запитамо шта ми својим животом доприносимо светосављу и православљу, шта чинимо да бисмо били достојни наших светих предака и да би нас они препознали по добру које чинимо.
Зато се данас радујем што сам овде са вама, да заједно прославимо велику светитељку Божију, Свету матер Параскеву, којој се молитвено обраћа сав православни свет.
Имали смо и тај дар Божији и благослов да су мошти Свете Петке дуго времена почивале у нашој Србији, у Београду, на Калемегдану.
Радујем се што смо се данас овде сабрали да се заједно Богу молимо. Радујем се што имамо овако предиван храм и што долазите у њега да се молите Богу и Светој Петки.
Светитељи нас посматрају са ових светих зидова. Њихови свети ликови подсећају нас на то да треба да се запитамо да ли се искрено молимо, да ли смо дошли у храм из љубави према Богу и ближњима и да ли смо заиста усредсређени на молитву или смо расејани.
Свету Петку прослављамо онда када јој се искрено и са вером обраћамо. Она је светитељка која је угодила Богу и ближњима и која има слободу пред Богом. Господ, молитвама њеним, притиче у помоћ свима нама.
Али и ми треба да јој се молимо и да будемо благодарни Богу што нам је даровао тако дивну светитељку.
Када прослављамо светитеље Божије, њихови свети ликови на зидовима храмова подсећају нас на молитву, смирење и искреност. Подсећају нас на љубав према Богу и ближњима, на потребу да љубав ширимо, а не мржњу.
Онај који губи веру, често саблажњава и себе и друге. Понекад човек мисли да је у праву када осуђује другога, а не види шта се догађа у његовој сопственој души.
Зато, браћо и сестре, када прослављамо светитеље, треба да завиримо у своје душе и да се запитамо колико су оне усмерене ка Богу, а колико ка ближњима.
Треба да се чувамо себичности и саможивости, нарочито помисли да свет не може да постоји без нас. Свет ће постојати све док се у њему служи Света Литургија. А када бисмо замислили свет без Свете Литургије, онда бисмо разумели колико је она важна за живот света.
Зато треба да завиримо у своје душе и да се запитамо: ко живи у њима? Бог љубави или мржње? Бог искрености и мира или злобе и пакости?
Светитељи Божији су део нашега живота. И они су имали тело и душу као што их и ми имамо. Разлика је у томе што су они свој живот посветили Богу и ближњима. Све су давали за Христа, а Христа ни за шта нису мењали.
Када размишљамо о светитељима, понекад мислимо да су они били неки надљуди, да су били изнад нас. Али нису били надљуди. Они су били људи као и ми, а својим животом су показали шта човек може да постане када се потпуно преда Богу.
Зато је и Христос постао један од нас, да би нас благодаћу Својом учинио причасницима божанског живота, боговима по благодати, а не по суштини, јер је божанска суштина својствена само Богу.
Разлика између светитеља и нас јесте у томе што су они читав свој живот посветили Богу и Цркви Христовој, Телу Његовом. Посветили су се заједници и чували је, а нису је разарали уносећи пометњу и поделе.
Нису се бавили осуђивањем других због тога како се моле и на који начин приступају Богу. Нажалост, данас понекад о Литургији и богослужењу највише говоре они који недовољно познају богословље и литургијски живот Цркве, па управо на ту највећу светињу и ударају.
Браћо и сестре, светитељи Божији су ближњега доживљавали као самога себе. Нису оптуживали друге, него су најпре испитивали себе. То је хришћански пут: да осуђујемо сопствене грехе, а не да осуђујемо другога.
Нису се бавили тиме да ли други крши неки закон, канон или пропис, већ су се трудили да сами не преступају Божије заповести и да живе у складу са вољом Божијом.
Они су били усредсређени на Бога и ближњега, јер су знали да преко ближњега долазимо до Бога и да нас љубав према Богу води ка љубави према ближњима.
Зато су Бога тражили и налазили. Господ нам у Јеванђељу каже: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Мт 7, 7).
Верујте ми, оно што тражимо, то и добијамо, али је питање да ли умемо да тражимо и да ли знамо шта је оно што нам је најпотребније. А најпотребније нам је Царство небеско и спасење.
Када се трудимо око сопственог спасења, помажемо и онима који су око нас да се спасавају, да живе чистијим и бољим животом.
Светитељи су пошли за Христом и Господ их је удостојио награде за њихов праведни живот. Поћи за Христом значи променити себе изнутра. Узалуд је што се споља мењамо, што се другачије облачимо или остављамо другачији утисак на друге, ако се унутар себе не мењамо.
Онај ко се мења изнутра, тај заиста иде за Христом. Тај узима крст свој и следује Господу.
Зато треба да мењамо себе изнутра и да знамо да је Христос почетак и крај, Алфа и Омега, да је Он наша правда и наша љубав. Ако смо са Христом, онда треба да живимо у правди и љубави.
Треба да знамо да смо укорењени у Њему. Када Христа имамо као непрестано мерило и огледало свога живота, онда ћемо знати којим путем треба да идемо, чак и када имамо недоумице и када су пред нама тешка искушења.
И Света Петка је имала многа искушења у своме животу, али је изабрала Христов пут и остала му верна. Пре него што је кренула тим путем, предала се Богу. Када смо на Христовом путу, онда је Христос испред нас, али и у нама.
Христос је Истина. Зато је једино Он могао да каже: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јн 14, 6). Света Петка је читав свој живот претворила у молитву, подвиг, љубав и жртву за Бога и ближње. Зато треба и ми да се запитамо: јесмо ли спремни да се жртвујемо за другога? Јесам ли ја спреман да се жртвујем за ближњега? То питање треба непрестано да постављамо себи. Али треба да знамо и шта је жртва, јер није свака жртва угодна Богу. Потребно је да испитујемо своје намере и да се трудимо да и оно добро што чинимо буде учињено на добар начин.
Браћо и сестре, чули смо данас у Јеванђељу причу о десет девојака: пет мудрих и пет лудих. Мудре девојке су имале уља у својим светиљкама, док га луде нису имале довољно. Тај пламен можемо разумети као слику вере коју треба да чувамо и одржавамо у својим душама.
Девојке су требало са светлошћу и радошћу да дочекају свога господара. Али када је он дошао, луде девојке су тек тада схватиле да им недостаје уље. Успаничиле су се и затражиле од мудрих да им дају од свога уља. Мудре су им одговориле да то не могу да учине, како не би недостајало и њима и њима самима, и упутиле су их да га набаве. Док су оне отишле, женик је дошао и врата су се затворила. Када су се вратиле и почеле да куцају, чуле су одговор да их он не познаје.
Браћо и сестре, једно од најстрашнијих искустава јесте да човек чује од Господа да га не познаје. А Христос је за нас дао Свој живот, пролио Своју крв и искупио нас. То је као када би родитељ рекао за своје рођено дете да га не познаје. За дете нема веће жалости од тога да га родитељ одбаци.
Да би нас Бог познао, треба да будемо са Богом. Ако не сарађујемо са Богом, онда се излажемо искушењима и утицају нечастивога, који нас непрестано наводи да говоримо зло о другима и да се удаљавамо од истине и љубави.
Уље о коме говори данашње Јеванђеље можемо разумети као слику наше вере, нашег подвига, љубави, милосрђа, смирења и труда. Све су то дарови и плодови живе вере које треба да чувамо и умножавамо.
Без труда не можемо ништа да остваримо у духовном животу. За Царство небеско потребни су нам вера, подвиг и жртва. Зато треба да се запитамо јесмо ли спремни да се одрекнемо својих порока и грехова, а не да само од других тражимо да се они промене. Са којим правом тражимо од других да се одрекну својих слабости ако сами нисмо спремни да то учинимо?
Зато смо се данас сабрали да се помолимо Богу и Светој Петки, да прославимо Господа и Његову светитељку, али и да завиримо у своје душе и испитамо сопствени живот. Света Петка је отишла у пустињу, у место у које се човек тешко усуђивао да крочи. Али она је веровала да је Господ неће оставити и да ће је сачувати од опасности које су је окруживале. Њена вера била је јача од страха, а њена љубав према Богу јача од сваког искушења.
Молимо се, браћо и сестре, Светој Петки да нам помогне својим молитвама, да бисмо се угледали на њену веру, њено смирење и њену љубав. Не можемо сви подражавати њен подвиг у свему, али можемо настојати да будемо слични њој у вери, молитви и преданости Богу.
Зато вам, драга браћо и сестре, честитам храмовну славу. Нека је срећна и благословена слава Свете Петке! Нека молитве Свете преподобне матере наше Параскеве буду са свима нама, да нас Господ укрепи у вери, утврди у љубави и сачува у јединству Цркве Своје. Амин.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након заамвоне молитве, уследио је литијски опход око храма, у коме су учествовали свештенство и верни народ. По завршетку опхода, освећени су славски дарови – славски колач и жито, које је припремио овогодишњи домаћин храмовне славе, господин Саша Гајић.
По завршетку Свете Архијерејске Литургије, Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован освештао је станове парохијског дома, који су завршени и оспособљени за становање. Овај значајан догађај представљао је посебну радост за свештенство и верни народ, будући да је завршетком ових станова учињен важан корак у унапређењу живота парохијске заједнице.
Евхаристијско славље настављено је за трпезом љубави, припремљеном трудом и љубављу овогодишњег домаћина славе, господина Саше Гајића, за све присутне. У братском заједништву и молитвеној радости, верни су наставили прослављање своје храмовне славе, благодарећи Господу на дару заједничарења и молећи се за молитвено заступништво Свете преподобне матере Параскеве.
Света преподобна мати Параскево, моли Бога за нас!
Ђорђе Одавић, ђакон








