На дан када Српска православна црква прославља Преподобног Доротеја, Светог Кипријана и Свету великомученицу Јефимију, 29. септембра 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован, заједно са свештенством, служио је Свету Литургију у манастиру Ралетинцу.
Након прочитаног Светог Јеванђеља, Високопреосвећени Митрополит је поучио сабрани народ својом Aрхипастирском беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, данас наша Црква прославља свету великомученицу Ефимију, која је понела епитет у нашој цркви свехвална. А зашто је њој Црква приписала тај епитет? Зато што је народ гледајући њена страдања, хвалили су њену веру, њен подвиг, њену одлучност и непоколебљивост кад је у питању Христос и Црква. Ало смо бар прочитали из пролога њен живот немамо шта него да се задивимо њеној вери. Та девојка је могла да постане много што шта у овоме свету. Да буде призната, да буде на положајима, јер поред све ове духовне стране она је поседовала лепоту како унутрашњу тако и спољашњу. Али она је била верна Христу, и за њега је велике муке претрпела. Када човек чита њено житије поставља питање како такво једно биће може да издржи све те муке, али могла је не својом снагом него силом Божијом, а коме Бог да силу своју тај побеђује не само себе него и ђавола.
Данашњи апостол који смо чули у потпуности се слаже са мукама које набраја апостол Павле и то је подносила све света Јефимија. Ми у животу доживљавамо падове, спотицања, слабости, болести, поруге, доживљавамо чак и да нам вера опадне и да паднемо у безнађе. То је једно од најстрашнијих стања, јер човек губи наду, у таквом стању чак изгубимо и наду на спасење, па и наду на живот у овоме свету. Дође нам некад да кажемо да нам се не живи више, то је опомена да смо изгубили веру и наду, а кад то изгубимо онда смо све изгубили, односно изгубили смо Бога. Кад немамо наде и вере онда нам све смета, смета нам и ближњи, смета нам и место у коме живимо, онда почнемо да маштамо како нам ту није место и како ту не можемо да се спасемо. А ту заборављамо да се ништа не дешава без промисла Божијега, и да смо управо нам том месту не случајно него по промислу Божијем. Треба да заволимо то место, јер светиња освећује човека али и човек освећује светињу ако живи у вери, у нади и у смирењу. Често се дешава да се разочарамо и у најближе око нас, а опет зато што не схватамо да је промисао Божија тог другог довела да буде поред мене. Човек увек тражи оправдање, и сваки грех тражи оправдање. То значи да се нисмо ухватили у коштац са собом и то је показатељ да све површно схватамо. Тамо где је површност тамо нема дубине, нема ни висине, нема ни ширине. Зато човек треба да сиђе у дубину свога бића онда провери своју веру, да провери да ли је Јеванђеље у њему. Многи хоће не да се прилагоде Јеванђељу него да Јеванђеље прилагоде себи, хоће да га тумаче на свој начин, и што је најгоре остаје у својој заблуди, у својој гордости, у својој тврдоглавости. Веру не смемо да изгубимо ни у каквом искушењу.
Сетимо се Јова из Старог Завета, све је има и породицу и богатство и имање а онда је без свега остао, али није изгубио веру. И ако су га ближњи наговарали да се одрекне Бога да похули на њега, па чак му је и жена то говорила, а он њој “каже говориш као луда жена, зар се не сећаш да нам је Бог пре овога све дао, па и ова моја кожа која се од губе распада нек се распада али ја ћу у овојн кожи својој видети Господа.” Праведни Јов већ наговештава Васкрсење Христово али и васкрсење и моје и твоје брате и сестро. Морамо да знамо коме служимо браћо и сестре, не можемо да служимо и Богу и мамону. Треба да знамо да нема те муке, ни патње, ни безнађа из које нас Господ не може спасити и вратити радост у животу. Ми данас не умемо да се радујемо чини ми се, у оном светоотачком смислу у Јеванђелском смислу. И апотол Павле нам каже „радујте се и опет велим радујтесе”. Кад човек уме да се радује он ће се радовати сваком човеку па и најгорем. Ако имамо радост и љубав све ћемо другачије видети.
Е сада је само питање, да ли постављамо себи питање: „Јесам ли ја стално са Господом?“.
Јесам са Господом ако се молим, а ни вере, ни молитве нема беѕ смирења, и без послушности. Ми смо људи ограничени, да тако кажем, не можемо ми све разумом да схватимо, е зато нам је и потребна вера. Вера, браћо и сестре, која човеку даје моћ, која човека подиже, и када човек падне у очајање. Зато нам апостол Павле и поручује свима, да и ако паднемо, да послушамо његове речи који каже „Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења“. И не само дан спасења, сад овај тренутак који ми сви овде живимо, од овог тренутка зависи сав наш живот у вечности, или ћемо га изгубити или ћемо га задобити. Зашто сада? Зато што смо ти и ја господари, ама само овог тренутка. Јуче, више нисмо господари, данас у подне можда нећу бити жив, сутра можда нећу бити жив. А мртав човек не може да се покаје. Дакле, зато он и каже сад је најбоље време, сад је дан спасења. А које је то најбоље време браћо и сестре? То је Христово време, браћо и сестре. То је време од како је Бог из вечности, сишао у наше време, Бог који се обукао у временско, и управо својим животом у времену осветио време, а на првом месту осветио човека. Е сада, да ли ми то време одесвећујемо или се трудимо да себе осветимо како бисмо осветили и време и како би време осветило нас. Јер је време Бог створио, браћо и сестре. А све што је Бог створио то је свето, али човек хоће да све узме у своје руке, у своју памет.
Дакле, браћо и сестре, када све ово човек схвати вером, и има све ово стално у свом уму, он ће у свим приликама и неприликама говорити, ево сад је време, ево сад је време. И зато треба да стално то говоримо. Да кажемо себи, сада ти је време спасења. А када нам је Бог дао време, а дао нам га је, не бисмо смели да га протраћимо. Ми треба да умујемо црквом и Богом.
Зато Свети Оци и кажу „Ма каква те страст завитлала, ма какав те и демон напао, то говори себи и само веруј јер је свемилостиви Спаситељ ту поред тебе, он куца на нашим вратима и само чека да Му отворимо“. Пазите само тог смирења Божијега. Бог се спустио да моли своје створење. Погледајте ту љубав и смирење. Да куца на врата и моја и твоја. И зове да пита да ли може да уђе у наше срце.
Хришћанско је, браћо и сестре, да свакога сматрамо бољим од себе, а не да увек себе сматрамо најбољим. Било шта да тражимо од Бога, ако тражимо вером и молитвом, добићемо. Христос нам најпре и каже „Иштите најпре Царства Небескога и Правде Његове, а све ће вам се друго додати“. А ми мудрујемо. Уместо да приклонимо главу. Да примимо Духа Светога. Ми мудрујемо.
Бог је наш Свемилостиви, Бог је наш Свежаљиви, и нико не може тако да буде свежаљиви према нама као што јесте Бог. А када човек види да је Бог сажаљив према њему, онда ће се он и потрудити да нешто и научи. Бог нам стално куца на врата наша, стално нас зове, али ако смо заглувнули од себе и буке овога света, ми нећемо чути Глас Божији. Него ћемо чути само свој глас. И зато никада не смемо да сумњамо у милост Божију, у љубав Божију, у помоћ Божију, јер Свеблаги и Свемоћни Спаситељ је на бурном мору, Он је стално на бурном мору нашег живота.
Бог види нашу муку, види нашу невољу, види нашу патњу.
Наша вера не сме да буде маловерна, наша вера треба да буде Јеванђелска.
Зато нека нам пример издржљивости, пример вере, пример љубави, пример смирења Свете Јефимије коју данас прослављамо, нека нам то буде пример, да и када паднемо, да устанемо.
Нека вас Господ Благослови!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Свештеник Срђан Ђорђевић
