У петак 25. септембра, Његово Високопреосвештенство Архиепископ Шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленићу.
Високопреосвећеном су саслуживали: протосинђел Пајсије (Илић), протојереј-ставрофор Драги Вешковац, протојереј-ставрофор Драгослав Цветковић, протојереј Мирољуб Симеуновић, јереј Срђан Ђорђевић, јереј Никола Ивковић и протођакон Иван Гашић.
Молитвено сабрање је својим слаткопојем улепшао хор „Свети кнез Лазар“, под вођством Ружице Вешковац.
По прочитаном Јеванђељу Високопреосвећени се обратио присутнима:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Пре неколико дана, тачније у понедељак прославили смо празник рођења Пресвете Богородице, или како наш народ назива овај празник Мала Госпојина. Црква Христова желећи да што више, свој верни народ упозна са поруком празника увела је такозвано предпразнство и попразнство или боље рећи оданије. Претпразнство је Црква установила како би припремила своје вернике да се, првенствено преко богослужења, упознају са суштином празника, са поруком празника, а сваки празник носи своју поруку. И тако када почне да припрема свој народ који долази у Цркву и слуша богослужење њему се отвара, како рече један Свети Отац, и ум и душа и срце и цело биће и он тако постепено смешта поруке и молитве тог празника којима иде у сусрет. Црква, не желећи, као што је обичај у овом свету, када се праве неке прославе, данас се прослави прослава, а сутра нико ништа о томе не говори, што народ каже запаљена слама. Црква хоће да и даље задржи својим верницима то молитвено, благословено стање и она богослужењима каже још није престао празник, још је празник ту, још га славимо кроз богослужења. И да би што дуже човек у себи задржао молитвено стање тог празника тек данас вршимо то оданије и данас је она иста служба каква је била на дан рођења, не мешају се друге службе, са службом празника. Ми у цркви данас певамо: „данас је почетак спасења нашега“. Зато бих хтео да вашој љубави подсетим себе, али и вас на значај празника рођења Пресвете Богородице и понављам овај стих који данас певамо: „данас је почетак спасења нашега“. Да није било Пресвете Богородице ми данас не бисмо били оно што јесмо. Ми, уствари, не бисмо били хришћани. Да није било њеног рођења не би се ни родио Онај који се родио у телу, а то је живи Бог, Син Божији. Пресвета Богородица је увела највећу радост у род људски и зато Свети Јован Дамаскин каже: „ходите сви народи, сав род људски, сваки језик и сваки узраст и свако знање да са радошћу прославимо ону којом се сав род људски исправи“. Од чега? Првенствено од греха, од злобе, од пакости, од мржње; јер рођењем Христовим, ког је родила Пресвета Богородица исправљено је све. Зато још Свети пророк Исаија говори: „оно што је криво нека се исправи када дође онај који треба да долази“ а то је наш Господ Исус Христос. Пресвета Богородица је мајка Бога, то не смемо никада да сметнемо са ума. Она је мајка Бога и отуда мајка свега онога што је божанско. Од свега доброг, како кажу Свети Оци, она је најбоља. Од свега чистога, она је најчистија; јер да није била чиста и најчистија и да није имала утробу најчистију, зар би се у њу уселио Христос да се роди, браћо и сестре. Она је најсветија, светија и часнија и од херувима и од серафима, како ми то опет певамо у Цркви. Сви ми крштени, браћо и сестре, се радујемо Богородици јер она је наша мајка, а пуна су уста мајке. А када су пуна уста наше телесне мајке, колико би тек требало да нам буду пуна уста мајке која је мајка свих мајки, другим речима свих нас. Без ње не бисмо имали рођење Христово, ни васкрсење Христово. Отуда је њено рођење и мали божић и мали васкрс, како је то често говорио и беседио Свети Јустин Ћелијски. Ништа од тога не би било, не би дошао Спаситељ Света. Зато треба и срцем и устима и свим својим бићем да одамо благодарност Богу, што је родио Пресвету Богородицу. Да одамо благодарност њој која је родила Спаситеља Света. Бог је учинио чудо, на чудесан начин је родио Пресвету Богородицу, која је, како певамо та благодатна Марија, која је благословена међу женама, која је храм Духа Светога. Зато Свети Оци кажу да је она носила у својој најчистијој утроби Најчистијега, она је носила Христа, а уствари Христос је носио њу. И нас ће да понесе ка ономе што је узвишено и узвишеније, и Он и Богородица, али само ако им се предамо.а не можемо се предати ако немамо смирења. И то је била једна од најглавнијих особина Пресвете Богородице-смирење. Управо та врлина смирења њу је учинила Богородицом. Могла је Богородица по својој слободи, као што свако од нас има слободу, и да каже архангелу Гаврилу, када је дошао да јој јави ту радосну вест да ће родити Спаситеља, могла је да каже: „ја нећу“, с једне стране. А са друге стране могла је толико да се погорди. И сад замислите да било којој данас девојци или жени неко донесе такву вест, што је немогуће, што би рекао наш народ, он би пукла од гордости, од сујете и одмах би почела да говори: „е ја ћу родити спаситеља“, одмах би почела да се хвали. Драга браћо и сестре немојмо заборавити она је благословена међу женама, која је храм Духа Светога и олтар Бога живога. Она је и трпеза небеског хлеба, она је кивот небески у ком се чувала мана у Старом Завету и жезл Аронов. Она је, опет како кажу Свети Оци, дрво најслађег плода. Која је и слава рода људскога и похвала жена. Она је источник девствености, чистоте. У њеној речи коју је изговорила архангелу Гаврилу када је дошао да јој јави ту радосну вест, она је само у смирењу рекла: „нека ми буде по речи твојој“. Односно, нека ми буде по речи Божијој. И њен живот се сав састојао у слушању речи Божије; и не само у слушању него првенствено у испуњавању. У тој речи је и њена молитва и њен подвиг. У тој речи је и њена вера и њена увереност у то да све што се збива у нашем животу не бива случајно. Ми не верујемо у случајност, него верујемо у промисао Божији. Зато, браћо и сестре, имајући најпре Пресвету Богородицу као нашу заштитницу, као покров наш, као заступницу пред Богом, на нама је да се угледамо на њен живот и да је молимо да нас уподоби себи, да је молимо да она моли сина свога и Бога њеног и Бога нашег да се у нама усели вера и да живимо вером, да се у нама усели љубав како би из нас изашла та мржња, а много је мржње у човеку. А љубав мржњу потискује. Где је љубав ту је смирење, где је љубав и смирење, ту је и вера, а где су љубав, смирење и вера ту је и живот по Јеванђељу. А Пресвета Богородица је у центар свог живота ставила Јеванђеље. Ми знамо да она није много ни писала ни говорила, али оно што је рекла је уствари Богородичино Јеванђеље. Њено јеванђеље се налази у поруци, што је рекла и нама и онима на свадби у Кани Галилејској: „учините шта вам Он каже“. Шта ће ти боље Јеванђеље, ако испуњаваш оно што ти је Христос заповедио у Јеванђељу? Треба да се молимо да својим животом, и спољашњи и унутрашњим и све целим својим бићем, угледамо на њу тј. да се потрудимо, колико је то могуће уз помоћ Божију и наше молитве и наш подвиг , да идемо њеним стопама, да живимо оним животом којим је она живела. Њен живот је био у послушности.
Браћо и сестре, ми када кажемо ја нећу тог да слушам, нећу да га послушам, ти се одричеш Бога, јер је Христос рекао: „ко мене слуша, он добија живот вечни“. У послушности је вечност, а послушности нема без смирења, а тамо где нема смирења човеку све смета. Смета му и кућа у којој живи и манастир у ком живи и парохија, село, држава, све му смета јер му је тесно у њему самоме. Зато тражи изговоре, тамо ће му бити боље, тамо ћу бити бољи или боља. Свети Апостол Павле за такве најлепше каже: „није вама тесно у нама, него је вама тесно у срцима вашим“. И нема ништа теже за човека него када осети да му је тесно, хтео би да пробије све. А уствари не зна како да се ослободи, а ето нам пример Пресвете Богородице, она нам је пример, да прихватимо смирење, да прихватимо реч Божију и да је извршавамо.
Нека би Господ да увек тако буде и да молитве Пресвете Богородице буду са свима нама као и са читавим светом. Требају нам њене молитве, али треба и ми да упућујемо наше молитве њој. Само за Господа Исуса Христа кажемо: „Господе спаси ме“, али то исто кажемо и за Пресвету Богородицу, и ту ти не треба ни школовање, ни факултети, ни докторати. Да научиш три речи и да их што чешће и свакодневно понављамо, а то су „пресвета Богородице спаси нас“. Када то изговоримо из душе, како би то рекао наш народ, али са вером и са љубављу и смирењем, па помоћи ће нам мајка Божија. Зар може мајка да се не смилује и да не да детету оно што дете од ње тражи, али када тражи у смирењу, када моли да добије нешто, а не када каже: мораш да ми даш. Када дете то каже родитељу, е не мора да му да. Зато нам треба молитва за све, а молитва извире из смирења, она извире из вере наше. Нека данашњи празник, односно оданије остане у нашем сећању, а ми немамо ни једног богослужења где не спомињемо Пресвету Богородицу. Верујем, ми ћемо данас извршити парастос монахињи Текли, монахињи овог манастира, сестри овог манастира и молимо се Пресветој Богородици, а верујемо да је Текла добро научила ове три речи и да их је изговарала у сваком тренутку: „пресвета Богородице спаси нас“ и верујемо да ју је спасла.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По заанвоној молитви Високопреосвећени је одслужио и парастос монахињи Текли, а након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.
Александар Јаћимовић, јереј
