У недељу 16. по Педесетници 20. септембра 2026. године, када наша Света Црква слави Светог мученика Созонта, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је у Лоћичкој парохији Архијерејског намесништва Беличког.
Повод за надахнуту канонску посету Митрополита Јована било је претпразништво Рођења Пресвете Богородице, празника којем је посвећена црква у Ивковачком Прњавору - некадашњег манастира Ивковић.
Велики број верног народа окупио се око ове древне светиње и свој првојерарха, међу којима је било истакнутих чланова Цркве одликованох високим одликовањима Шумадијске епархије.
Пре Свете Литургије, Архијереј је благоизволео да освешта обновљени парохијски дом ове црквене заједнице којом брижљиво руководи по његовом благослову јереј Милош Тодоровић.
Митрополиту Јовану су саслуживали: Високопреподобни архимандрит Евтимије Јутреша, игуман манастира Јошаница, и протосинђели Евстатије Драгојевић, игуман манастира Ћелије код Лазаревца, и Пајсије Илић, игуман манастира Св. Пајсија у Шуљковцу, високопречасни протојереј-ставрофори Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник космајски, и Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереји Александар Гајић, архијерејски намесник белички, и Малиша Миловановић, јереј Милош Ћирић, затим пречасни протођакон Иван Гашић и часни ђакон Далибор Нићифоровић.
Чтецирали су вероучитељ Младен Ристановић, чтец Милош Вељковић и ученик верске наставе Лука Станисављевић.
На Светој Литургији одговарао је Мушки појачки састав "Парусија" при цркви Светих архангела Михаила и Гаврила у Јагодини.
Митрополит Јован је одушевљено беседио после прочитаних библијских зачала:
“У Име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, данас се излио велики благослов Божији на ово место, на овај свети манастир. Данас се на овај манастир и ово место излила благодат Божија – спустила се на ову светињу и она је заиста данас засијала у свом потпуном сјају. Многи, верујем, од вас да знате – у каквом је она стању била. И зато се данас посебно радујем што је ова светиња уприличена да се у њој Богу молимо и да у њој служимо Свету Литургију. И зато је данас са нама овде, у овоме Светоме храму сам Господ наш Исус Христос. И не само Он, него цело небо са свима Светима тамо је где се служи Света Литургија. У овом храму је Господ са нама, кажем, у Светој Литургији и ми постајемо кроз Литургију једно са Њим и у исто време једно међусобно. Свака светиња, драги моји, свако место где се човек обраћа Богу јесте уствари сведочење и исповедање Истине и чињенице да нисмо само тело, да нисмо само биолошка бића. Ми смо пре свега, драги моји, духовна бића. И да све оно што је опипљиво, што је материјално, што је биолошко је позвано да Духом Светим буде прожето како би нашим подвигом, нашим трудом, нашом молитвом, нашим постом, бдењем и љубављу у Духу Светоме постало све духовно. И ако човек не ради на том духовном свом стању, он ће остатина оном његовом нивоу докле је дошао и зацртао и више сматра да не треба ништа да учи, и нити хоће било какву поуку да прими такав човек. Остаје на том нивоу јер сматра он боље зна од свакога другога.
Зато човек који тако себе сматра, а нажалост има нас много међу нама, он поуку никакву да прими неће. Он ће на поуку да се исмејава. Јер сматра: „Немам потребу да било се шта учим од онога што сам научио“. А то није хришћански, то није јеванђелски. Хришћански је да схватимо да смо ми хришћани вечни ученици Христови. А знамо шта ученик ради док је у школи. Па спрема се да положи испит, учи. Ако учи положиће, ако прима оно што му се предаје са љубављу, са страхопоштовањем, а уз мало труда, наравна ствар, и молитве – тај сигурно полаже. Па чак прави учитељ и кад види да можда неки ученик не може у потпуности да савлада, али види да има жељу, види да има вољу да научи, онда ће му и он помоћи. Али ономе који не прима савете и поуке Апостол Павле каже - не треба ни да му дајемо. Зато у Јеванђељу се и каже: „Ко ти не тражи благослов, немој ни да му дајеш“. Јер само ћеш тако изазвати његов још већи гњев па ће он почети да ропће у себи и онда ће престати и да учи али ће престати и да се моли.
Дакле, о свему овоме – о том труду, о тој љубави Божијој према човеку говори нам управо данашње Јеванђеље које смо чули, а које говори нам о талантима – како је један човек, како рече данашње Јеванђеље, полазећи на пут предао слугама својим дарове. Па каже једноме даде пет, другоме даде два, а једноме даде један. И свакоме према његовој моћи – ово је врло важно да знамо. Свакоме је Бог дао дарове онолико према његовој моћи. Зашто? Па зато што Бог боље познаје моје и твоје стање, и моју и твоју моћ, и моју и твоју немоћ у односу како ми сами себе знамо. Нема човека без дара Божијега. Ономе како каже и Јеванђеље, а и то наш народ каже – коме је много дато од њега ће се много и тражити; коме је мало дато мало ће се и тражити. Али кад свако од нас прими онај дар Божији који му Бог даје треба са тим да буде задовољан, а не да ропће на онога што је примио пет, као што рече данашње Јеванђеље, као што је радио и онај са овим једним талантом, а онај што је примио пет, каже – потрудио се па још зарадио и пет. Значи десет таланата, десет дарова он је умножио. Онај који је примио два опет је два умножио па је четири, а онај који је примио један који каже кад је доша и кад га господар пита – где ти је тај твој таленат? А он каже: „Знао сам, годподару, да си тврд човек; да сејеш где ниси сејао, да жањеш где ниси сејао; и зато се побојах и закопах твој дар“. Шта му је рекао Господ? „Зли и неваљали слуго“ – пазите, господ назива човека а он је икона његова – „Ако си знао да сам ја такав тврд човек, да ништа не дајем него само узимам, што ниси дао новац односно дарове трговцима, па би трговци умножили, па бих ја добио то са добитком?“ То све говори шта значи кад се олењимо. Првенствено кад је у питању наше спасење.
Кад се олењимо да изгубимо и вољу и жељу да напредујемо у Цркви. А у Цркви се не напредује ни уком ни буком него добрим делима. Али та добра дела ако их учинимо треба да проверимо јесу ли добра или нису. Јер како каже Свети Григорије Палама – и добро кад се не учини на добар начин није добро. Заиста из ове данашње јеванђелске приче коју смо сада чули видимо, драги моји, како Бог не дели људе према томе колико су способни за ово или за оно дело. Него према томе колико су своје дарове или боље речено своје снаге употребили за опште добро људи. За опште добро другога. А то нам све говори да не смемо да будемо саможиви. Па и кад је спасење у питању. Када кажем: „Мени је важно да се ја спасем, за друге ме није брига“. Или да кажем: „Ја данас имам богату трпезу, шта ме брига што онај тамо нема ни кору хлеба“. Видите како нас Господ све упућује једне на друге. На пример – из овог данашњег јеванђелског штива – ако је неко примио од Бога мало, али је удвостручио тај дар Божији и у оној најмањој мери тих дарова – Бог га прима са похвалом. Зато Бог даје нама колико можемо да носимо. Па неће Бог ни искушења да попусти на нас више него што можемо да их носимо. Мада ми кад су у питању искушења одмах падамо па кажемо: „Јој, Боже, што си ми дао ово – не могу да носим“. Зна Бог. Зато дао ти је, и теби и мени, искушења да се сами уверимо како можемо много више да урадимо за добро и Бога и себе, ако се трудимо.
Лењ човек – ништа не може да уради. Њему је све мрско што би рекли Босанци. Њему је све мрско. Зато лењ човек неће ништа да научи. Остаје на том нивоу што је научио и то је све и свја. Није само што остаје него што мисли да је он савршен у томе. Опростите, „Научио сам да певам па мислим - савршенство моје појање, а не чујем онога другога који боље пева од мене, па да станем па да кажем – чекај, човече, треба да се научим од овога што боље зна“. Али горд човек, сујетан човек – не прима никакве савете.
Тако и овде – код ових таланата – шта је рекао Господ са онима који су умножили дарове Божије? „Добри и верни слуго...“ Пазите, браћо и сестре – овога назвао злим слугом који није се потрудио, а ове назвао „добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити – уђи у радост Господа свога“. То је исто када родитељ хоће да опроба, да види у каквом је стању - духовном и телесном - његово дете, па му по томе даје и товар животни да носи. И ако то дете испуни са љубављу то што му је дато, а још и умножио, па има ли веће радости за родитеља? Па нема. Е тако се и Бог или радује са нама кад умножавамо дарове Његове и жалости са нама ако смо те дарове закопали, као што је овај закопао овај један таланат. Ми кажемо: „Ја не бих закопао ниједан дар“, а што ће ти тај један да га држиш ако се он не умножава? Каква ти је корист од тог једнога? Уместо да се потрудиш па да умножаваш дарове, па да дајеш другоме, а не само за себе. А човек је онолико велики колико се даје. И то кад се дајемо другоме треба и то да проверимо да ли се дајемо из оних правих разлога, или се дајемо из неких других побуда. Све су Спаситељеве приче подједнако лепе, једнако поучне, али се прича о талантима издваја зато што је упућено више за другога, него за онога што је добио. А Бог знао да он има потенцијала, Он дао, али шта нам вреди кад ти несавесном човеку или домаћину даш не знам шта, ако не зна да управља, ако не зна да умножава, он ће да упропасти. И не само што ће упропастити себе, него ће упропастити своју породицу. Неће водити рачуна о својој породици, него ће да једе, да пије, да игра, да се весели, а шта га брига за његову породицу. Има код људи једно уврежено зло схватање да смо ту тек да живимо свој живот. Или како то народ каже „да преживљавам живот“. И то без икакве моралне обавезе према животу, према Богу и према другима. И такав човек – шта каже наш народ за таквог човека? „Он не живи него животињари.“
Свако се зато нажалост одваја од другога. Такви се затварају у себе. А не зна ако се родитељ затвори у себе, он затвара и своју породицу. И такви људи само мисле о себи и само можда о онима најближима. А наше хришћанско учење, учење Цркве јесте да се бринемо не само о себи и онима што су нама најближи. Сигурно да ћемо се и о њима понајвише забавити, али да бринемо и о сваком другоме. Зато Св. Јован Златоусти каже: „Еј, човече хришћанину, сео си на Божић за богату трпезу своју са својим чељадима; да ли си се сетио да тамо онај јадан нема ни коре хлеба, а ти онај сувишак још и бацаш; па ако нам дође сиромах пред кућом, нећемо да му дајемо са љубављу, са смирењем, него бацимо ко кучету“. Као што је онај господар одлазећи на пут дао слугама своје таленте с циљем да их умноже, и тако и Бог шаљући шаље свакога од нас у овај свет да радимо. Овај је свет виноград Божији, овај је свет рукосад Божији. И уместо да будемо срећни што нам је Бог дао да се бринемо о том винограду, том рукосаду - „ја га напустио; не само што сам га напустио“. Каже се у Јеванђељу кад је послао господар слуге да узму дарове од онога што су ови радили – слуге – они су поубијали, још кажу: „Дођи да убијемо и сина његовог, тог домаћина, да нама остане наследство.“ Е то је наследство проклето, каже наш народ. Ко закопа свој таланат па умре без плодова, кажу Свети Оци, без користи и за кога тај је промашио свој живот. Нема ништа страшније него кад промашимо свој живот. „Ако сам ја промашио свој живот, онда ће сви они око мене – и они ће имати промашен живот.“ Кад родитељ промаши своју дужност родитељску – не испуњава – пропао је и родитељ, пропала су и деца. Ко умножи своје дарове које му је Бог дао и стави то - и у службу Богу, и у службу ближњему - тај опет, како кажу Свети Оци, у миру и благословеном стању и напустиће овај свет када дође време. Јер ће га то давање другоме, умножавање тих дарова, стално држати у радости. А има ли веће радости него да се припремимо и да изађемо пред лице Божије.
Ништа није страшно као промашен - а ја ћу бити слободан да кажем - као јалов живот човеков. То је наша реч, јел тако? Каже: „Изјаловило му се... па јесте, па мора да ти се изјалови, јер ниси ништа радио; све си чекао да то други уради; све гледаш како да скинеш са леђа другога, а нећеш да се ознојиш“. А наш народ шта каже: „Најслађа је кора хлеба која је зарађена са знојем лица свога.“ Кад би сви људи до краја умножавали своје дарове које нам даје Бог, па се стално уздизали духовно, морално, онда заиста свак би онда служио са љубављу и Богу и другима. Делио би такав човек са љубављу. Дели оно шта има да дели. А човек дели или добро или зло. Немој да се заваравамо. Кад би тако све радили, онда би овај свет „који у злу лежи“, како каже Јеванђеље, био Царство небеско. Онако како је Бог и створио свет да буде рај. Многи своје дарове закопавају и не деле их са другима из разних разлога, а најчешће због своје лењости. Лењом човеку ни Бог не помаже. Гордом човеку – он и не тражи помоћ. Најчешеће то све чинимо из лењости, најчешће то чинимо из саможивости, и себичности и угађању својој вољи. А воља Божија је једна и једина воља по којој треба – опет се позивам на Свете Оце – да живи и небо и земља. И тој једној јединој вољи треба да се поклони све што дише, како каже цар Давид. И зато ми у Оченашу и кажемо: „...Да се свети Име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја како на небу тако и на земљи...“ Али је страшно кад човек Божију вољу претвори само и искључиво у своју вољу. А наша воља – она је превртљива, она је од данас до сутра. „Имам вољу данас да радим нешто; сутра немам никакве воље.“ А воља Божија је стално присутна у нама ако је призивамо, ако је поштујемо и ако извршавамо вољу Божију. Воља Божија је добра и истинита и као таква она је извор сваке добре воље међу људима. Како људи да стекну и да имају добру вољу? Па тако што ће своју вољу потчинити вољи Божијој. „Нећу имати онај свој језик; нећу наметати себе другима – како сам паметан, како знам; нећу онда осуђивати другога, нећу осудити човека, а могу да осудим грех.“
А да ли знамо да разликујемо човека од греха? Него ми нажалост не знајући да разликујемо са грехом осуђујемо и човека. Бог осуђује грех, али не осуђује човека. Па како да осуди своју икону, како да осуди самога себе? Да би завладала добра воља међу људима треба да прихватимо вољу Божију. На свакој јутрењи ми говоримо псалам пророка Давида: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“. Прво одајемо славу Богу, а онда ћемо кад одамо славу Богу, онда ћемо чинити добру вољу и другима, а кад чинимо славу Богу и добро чинимо људима, онда се у нас усељава мир Божији. А тај мир Божији потиснуће онај наш људски немир. А човек је или у миру или у немиру. А у миру је ако је са Богом, а у немиру је ако не сарађује са Богом, него сарађује са оним нечастивим. Мир који је извор добре воље и нема друге добре воље међу људима осим оне која је заснована управо на миру Божијем, која је заснована на Христу Богочовеку. За наше спасење је врло важно да нашу вољу покоримо вољи Божијој. А да ли ми хоћемо да се покоримо пред другим човеком. „Ц! Теже иде. Не могу. Не могу да превалим преко уста својих да кажем да је он бољи од мене; то не могу да превалим, али зато ћу о себи говорити са сваком похвалом, а другога ћу само осуђивати“. Ако хоћемо да се спасемо, своју вољу треба да покоримо вољи Божијој, да живимо и чинимо све што је по вољи Божијој. Не зато што то треба Богу. Богу не треба, Богу не требају ни наше молитве, али требају нама. Зато нама треба и да се покоримо вољи Божијој. А онај који се покорава вољи Божијој, он је спреман да изврши свако послушање које му се да и које му се каже. А онај који то нема у себи, не прихвата ништа.
И ето нека је благословено ово наше данашње сабрање, овде у овоме манстир; нека Господ благослови трудбенике – све оне који су овде на челу са свештеником Милошем. Сви ви који сте помогли да ова светиња овако сада изгледа. Не смем да вам кажем ни када, али ако будем живи и ако буде све како Бог милује, а Бог милује – имам велику жељу да ово место вратим да буде манастир. А погледајте – куд ћеш ти лепше (аплауз верних); куд ћеш ти лепшу тишину него овде? Па кад се молиш, а чујеш ове птице како ти одговарају на твоју молитву – оне певају и славе Бога, а човек – икона Божија – често не зна да слави Бога. А не зна зато што слави себе, што себе само диже горе. Али зато, драги моји, да бих ја могао да остварим ову жељу коју имам од првог дана кад сам дошао овде, треба ми ваша помоћ. Ја као владика не берем свештенике са дрвећа, па ни монаштво. Зато дајте мало, размишљајте, разговарајте са својом породицом; разговарајте кога да шаљете у манастир, кога да шаљете у богословије. Јер без разговора неће нико да сазна. Зато морам да вам кажем – кад негде или свештеник оде у пензију или га негде преместим, одмах људи дођу и кажу: „Владико, дај нам доброг попа.“ Знате шта им одговорим? Кажем: „Брате, дај ми ти доброг сина, па ћу ја теби дати доброг попа.“ Али доброг сина, оног васпитаног сина. Васпитано дете које зна да слуша и које зна да у послушности огледа вољу Божију и љубав Божију. Нека је срећан и благословен данашњи дан. Нека је срећно и благословено сабрање наше. И још једном хвала оцу Милошу, хвала свима вама који сте допринели да данас овде са нама - вероватно због врућине па нема птица данас - али ће их бити, биће их. Али зато ми треба да певамо и да дамо повода да и птице певају. Ако ми будемо правилно певали Богу у славу Божију и у славу људску, и оне ће то радити. Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након причешћа и молитава благодарности уследио је културно-уметнички програм, као и трпеза љубави на којој се о. Милош усрдно захвалио свим приложницима за љубав указану према својој Цркви, а нарочито Митрополиту Јовану на молитвама без којих напредак и обнова ове парохије не би били могући.
Сви заслужни овом приликом примили су одговарајућа признања за своја добра дела од стране Његовог Високопреосвештенства Господина Јована.
Архијерејском Граматом признања одликовани су господа: Добрица Јевремовић из Драгошевца, Неша Миленковић из Беочића, Саша Јевремовић из Колара и Драган Матејић из Лоћике.
Архијерејском Граматом захвалности одликовани су господа: Далибор Паунковић из Медојевца, Мирослав Антонијевић из Драгошевца, Дејан Матић из Беочића, Живорад Спасић из Беочића, Зоран Николић из Драгошевца, Слађан Јоцић из Лоћике, Саша Војиновић из Беочића, Мирјана Тодоровић из Беочића, Пеца Илић из Медојевца, Саша Радосављевић из Драгошевца, Предраг Сентић из Драгошевца, Алекса Спасић из Медојевца, Златко Танасијевић из Лоћике, Драган (Јован) Танасијевић из Лоћике, Горан Костић из Беочића, Драгомир Мијатовић из Беочића, Бојан Николић из Драгошевца, Данило Петровић из Беочића, Бобан Павловић из Шантаровца, Иван Лукић из Јагодине, Марко Миловановић из Лоћике, Душан Живановић из Беочића, Мирослав Ђорђевић из Беочића, Дејан Ђурђевић из Драгошевца, Мирослав Јеремић из Лоћике, Радован Стевановић из Лоћике, Љубиша Милошевић из Беочића, Црквеноопштински Управни Одбор ЦО Лоћика, Слађан Стаменковић из Беочића и Дејан Павловић из Колара.
На послетку, благодат Божија се додатно овога дана излила и на село Лоћику. Митрополит Јован је благоизволео да и тамо изврши освећење црквене куће и тиме заврши посету Архијерјском наменсништву Беличком у радости сусрета са својим свештенством, монаштвом и верним народом.
Вероучитељ Угљеша Урошевић
