У четвртак 27. августа 2026. године Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Верном народу беседом се обратио Високопреосвећени Митрополит шумадијски Г. Јован рекавши:
„Ова посланица Коринћанима, које смо сада чули, говори нам и даје нам велике савете и велике поуке. Другим речима, ако смо саслушали овај одељак апостола Павла, ми ћемо видети из њега да свети апостол нас учи првенствено да се учимо смирењу и с друге стране, да се чувамо гордости, самољубивости, саможивости, да се посебно чувамо тако што смо заљубљени у себе. А онај који је заљубљен у себе, он не љуби Бога. А онај који не љуби Бога, он не љуби ни ближњега. Поготово апостол Павле нам говори да се чувамо од самохвалисања, да се не хвалимо. Јер, како он рече, ко се хвали Господом треба да се хвали, а не собом. Дакле, и зато, једна реченица из данашњег Апостола гласи, каже апостол Павле, не хвалимо се преко мере. А ми кад почнемо да се хвалимо собом, не знамо меру. А чим почнеш да се хвалиш собом, у свари ти хоћеш да затрпаш оно што је у теби а не даш му да изађе из тебе. Зато он каже, не хвалимо се преко мере, али имамо наду да ћемо се кад узрасте вера ваша с вама величати. И наставља и каже, јер није ваљан онај који се сам хвали, него којега Господ хвали. Е, то је ваљан. А нама изгледа више стало да ме хвали други. Мени је више стало да ја према другоме показујем, не зато што га толико волим или поштујем, него да би ме хвалио. А наш народ то другачије каже, знате и сами шта значи, каже наш народ ко се хвали.
Човек, односно хришћанин Јеванђелске вере има све вечне вредности које га чине непролазним. Јер вером, а то је вера на првом месту, вера нас учи шта је Бог, вера нас учи шта је живот, вера нас учи шта су свете тајне. Вера нас учи како да уселимо Христа у себе. Јер вером човек расте, како каже опет апостол Павле, и узраста у све што је божанско, бесмртно, што је вечно, што је непролазно, што је боговечно или богочовечно, ако хоћете. Расте ли вера у човеку? То сав он расте Богом и расте у Богу. И зато нема мере његовом узрастању, његовом усавршавању. Сва наша усавршавања ако нису усавршавање према Господу, то је пролазно то је као дим. И то што ја усавршавам у себи а не усавршавам се да усавршим у Богу. Ако се не усавршава у Богу, он не може да је усаврши ни са другим. Зашто то каже апостол Павле? Јер је његова мера у мери раста висине Христове. Усавршавање се до пуноће раста Христовога. Не можемо ми никада да досегнемо ту величину. Али зато нам Господ у Јеванђељу ставља тај наш, како бих рекао, задатак. Ставља нам тај циљ, толико далеко.
Зашто? Па да би што дуже ја путовао ка том циљу, да би ја што више се знојио, да тако кажем, да би осетио невоље. Али ако ми ставимо циљ испред себе, можемо га остварити одмах. И онда си миран, ти си остварио тај циљ. Али то није циљ. Није циљ да ја кажем себи ово ћу мало учинити и да се на томе заустави. То је оно што апостол Павле каже, добро чините да вам се не досади. Чиме вера расте у човеку? Чиме? Вера расте, на првом месту љубављу. Расте молитвом, расте постом, милосрђем, једном речју расте сваком Јеванђелском врлином. И опет ћу споменути, иако заиста у животу није у центру нашег живота, Јеванђеље је Христово, промашен нам је живот. Јер, ако немам Јеванђеља у себи онда ћу заиста да се хвалим не Богом, не другим него ћу се хвалити собом.
Таква вера, која је, иде кроз молитву, кроз љубав, кроз остале врлине, таква вера саграђена је у свих светих врлина, и јесте оно што треба величати и чиме се хришћани величају и хвале. Богом, хвалим Те, Боже, за сва знана и незнана добра која ја си ми чинио. Хвалим Те, Боже, за данашњи дан који си ми подарио. Хвалим Те, Боже, што могу да се молим, што сам дошао данас у храм, да се молим, што сам дошао на свету Литургију. Све то треба говорити, хвалим Те, Боже, а не да приписујем себи и некој својој моћи, што сам ја данас дошао у Цркву. А могли смо да не дођемо и да не осванемо. Е, зато, човек, хришћанин, кад устане, пре него што почне да се моли, прво треба да благодари Богу. Да заблагодари Богу, па тек онда да се моли. Онај који не зна да заблагодари Богу, он не зна ни да се моли. Јер он, тај човек, све мисли, све је пошло од мене, све полази од мене. Ја сам центар, ја сам открио Васиону. Е, тако, човек, кад га обухвати гордост и кад не уме да се хвали Господом, него се хвали собом. А који се хвали Господом, нека се хвали, опет понављам што рече данас Апостол Павле. Ове речи св. Апостола Павла су правила и мера наше хвале. Правила и мера наше хвале. Јер хвала која није од Господа, и која у свари није ради Господа, убитачна је. Убитачна је. Бесмислена је. И на крају, ако хоћете, фарисејска је. Фарисејска је. А Господ, видимо, ако читамо Јеванђеље, да је Господ баш осуђивао те фарисеје који су се претварали. Да су бољи, да су паметни, да су лепши.
Поставља се питање да ли се човек збиља може хвалити и чим својим. Шта поседујемо? Па то је дар са неба. То је дар Божији. Ако се човек, на пример, хвали видом, па каже ја видим добро. Јеси ли ти себи дао вид. Ниси. Ни ја себе, ни ти себе. Ако се човек хвали видом, слухом, умом, разумом. Ако се човек хвали том спољашњом лепотом својом. На коју итекако падамо. Па уобразимо да смо чак и лепши. Па и ни ту лепоту ниси ти себи дао. Дао ти је Бог. Али је само питање шта човек подразумева под лепотом спољашњом. Да ли заиста овај спољашњи изглед, који данас и овако, сутра ће бити другачији. Е, зато цар Давид каже, лепота кћери цареве није споља. То јест, није споља, јер цареви своје ћерке украшавају златним ђерданима и шта ја знам. Него каже, лепота цареве кћери је изнутра. Е, кад човек има ту унутрашњу лепоту, а то је лепота Божија. Може човек по неким нашим људским мерилима и да буде ружан споља мада нема ружног човека. Све што Бог створио, створио је добро.
Али кад имамо осећај, кад имамо ту унутрашњу лепоту, а ње нема без Бога, онда нам све лепо бива. Онда у сваком човеку видимо лепоту, јер у свакоме човеку видимо икону Божију. Видимо слику Божију. Дакле, све ово што набрајах чиме се човек хвали, то све није његово, све му је то Бог дао. Само да ли знамо да разумемо и да ли тако прихватамо. Ако имамо смирења, прихватаћемо. Ако немамо, онда не можемо ништа прихватити што је Божије. Онда ћемо само прихватити оно што све други хвале, а не хвале се Богом. Човек нека се хвали Господом. Ко нам је отворио очи за те вечне вредности? Ко нам је отворио очи за тај вечни смисао живота и света? Ко? Ти, ја? Па нисам. Него Господ наш Исус Христос који отвара и телесне наше очи, али прво отвара духовне очи. Апостол Павле каже, ми се хвалимо Христом, Исусом. Христе, ти си моја радост. Христе, ти си моје све. Христе, ти си моја лепота. Христе, ти си мој дар. Нема истинског добра, истинске правде, нема истинске љубави, истинског живота, блаженства, а да није од Бога. И сад ми знамо много што шта да приписујемо себи. Ми сада хоћемо да тражимо Христа у другом? А јеси га нашао у себи? Ми чекамо да се други поправи, па ћу тек онда ја. Да други буде добар, па ћу ја онда да се потрудим. То није хришћански. То је не хришћански. Хришћански је да прво се ја поправим, али поправке опет нема без вере, без смирења, без љубави.
И на крају апостол Павле, каже, јер није ваљан онај који се сам хвали, него кога Господ хвали. А ми се толико бусамо у прса, опросите што тако кажем, кад треба да говоримо о себи. Хоћу собом у ствари, да оптеретим другога. Хоћу да му се наметнем. Из било којих ових разлога које сам мало пре навео. А зато, каже апостол Павле, није ваљан онај који се сам хвали, него кога Господ хвали. А Господ хвали праведнике. Хвали праведнике, јер праведник је, у ствари оличење вечне правде, истине, доброте и љубави. У слепој самозаљубљености својој људи хвале своје мане, а да не виде да их хвале. Они хвале своје недостатке, грехе, и на крају хвале чак и своја безакоња. Помућен му разум, јер је све хоће да прилагоди Бога себи а не себе Богу. Хоће цео све да прилагоди себи а неће да се прилагоди другоме.
Свевидећи и свезнајући Господ, хвали како каже цар Давид, оне људе које су носиоци вечних вредности, а ми хришћани, па ми смо носиоци вечне вредности. Зато што смо крштени у име Христа, што смо Христа задобили и ако га држимо у себи па човече, то ти је највећа вредност. То ти је већа вредност него било шта у животу овом земаљском да постигнеш, у било које области. Господ хвали, оне који живе управо тим таквим вредностима, који живе врлинама хришћанским. Достојан је хвале само онај кога Господ хвали. А ако узмете, видите, светитеље, њих је цео свет хвалио због њихових светог живота, а они о себе говорили, не, не, немојте, моли вас, ја сам највећи грешник. Они га хвале, а он говори, ја сам највећи грешник. И то није само да он каже фарисејски, него зато из срца говори, зато што још увек сваки човек не може да каже, ја сам се усавршио, ни у каквој врлини, ни у смирењу, без труда, без подвига.
Дакле, нека би нам Господ помогао да ми будемо такви и да се не хвалимо сами собом него да нас Господ препозна и да нас он хвали. То је наша награда. Ако нас Господ хвали онда ће нас хвалити добри људи. У супротном, мене ће хвалити они који су слични мени који и моје грехе оправдавају. Е, такве ћу и ја да хвалим. А где је ту мера? У чему је ту, онда, корист за спасење? Дакле, она све препознаје и зато немојмо се хвалити собом него се хвалимо Господом, хвалимо се његовим даровима, јер све што поседујемо није моје, ни твоје. Па ни вера није моја и твоја, и она је дар. И љубав није моја и твоја, него је Божија. Али ако ту љубав негујем у себи и живим љубављу, онда ћу љубављу и зрачити. Али ако живим гордошћу, ја сам нешто, па нећу ни да се поклоним пред другим човеком, да га поздравим, него мислим, он мене треба да хвали, он мене треба да поздравља. Како наш народ, каже кад се неко хвали собом. А наш народ каже, хвалите ме моја уста, да би сте била пуста. Дај да научимо своја уста, да научимо свој ум, да научимо цело своје биће да хвалимо Господа! А кад хвалимо Господа, хвалићемо свако добро, у другом човеку, и видећемо добро у другом човеку. У супротном, видећемо само зло у другом човеку. Нећемо видети добро, па не можеш да видиш добро зато што ти, ја, ми нисмо добри. Ако ми живимо добрим животом, а добар је живот, хришћански живот, то је живот Јеванђелски, онда ћемо видети и добро у другоме. И онда не само што ћемо видети, него нећемо тражити зло у другоме него ћемо тражити зло у себи. Али јесмо ли спремни да ја тражим зло у себи? Јесам ли спреман да кажем, ниси Јоване, горд си Јоване? Нећу уопште поворити нисам ја горд. То што оптужујем другога што осуђујем другога то мисли да ме квала. Зато нека нам Господ помогне да слушамо речи Светог Апостола Павла да се хвалимо Господом, а не собом. А онда ће нас Господ хвалити, ја то је вредно за нас. Не треба да се радујемо како читате Јеванђеље, па када је Христос слао Апостоле да проповедају Јеванђеље и дао им силу и моћ да васкрсавају мртве, да болесне оздрављавају, да нечастиве духове истерују из људи и кад они кажу, Господе у име Твоје, не у име њихово, не у име моје, него у име Твоје и демони нам се покоравају. Пазите, то је смирење. Он васкрсава мртваца силом Божијом, не собом. Јер њега је у име Христово васкрсао. А Господ шта каже? Лепо је то, добро је то, немојте се томе толико радовати, него радујте се што су Ваше имена написана у књизи живота. Књига живота, то је Јеванђеље.
Бог вас благословио“.
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
