У уторак, 25. августа 2026. године, на празник светих мученика Фотија и Аникита, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени владика се обратио верном народу беседом рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, у одељку данашњег Јеванђеља свети апостол и јеванђелист Марко нам говори како је Господ наш Исус Христос узишао на гору да се моли Оцу Небескоме. И заиста, браћо и сестре, Господ, када је год чинио чуда, када је болесне оздрављао, мртве васкрсавао, демоне изгонио, Он се увек обраћао Богу Оцу са благодарношћу, да заблагодари на тим великим делима. Дакле, и Он, заиста, браћо и сестре, тиме поучава нас да и ми у свим приликама и неприликама треба да благодаримо Богу.
Да заблагодаримо Богу, браћо и сестре, када нас снађу невоље и патње, и болести и страдања, али у исто време да заблагодаримо Богу и када учинимо неко добро дело. Али то добро дело, браћо и сестре, никада да не приписујемо себи, него сили Божијој, моћи Божијој. Јер, заиста, шта човек може сам од себе да учини? Без помоћи Божије ништа добро не може да учини. Али, са помоћу Божијом, када човек носи Бога у себи, таквом човеку Бог даје силу, даје моћ, даје снагу, као што је Господ и дао апостолима силу да проповедају Јеванђеље и да и они мртве васкрсавају, браћо и сестре. Дакле, у овом другом делу одељка из данашњег Јеванђеља видимо, браћо и сестре, да Господ, каже, узлази на гору да би се помолио, јер Му је требало, каже: „И призва оне које хтеде.“ То јест, призвао је апостоле, оне које је призвао у апостолску службу, и тада их је Господ рукоположио у епископе. И заиста, браћо и сестре, то нам све даје пример како треба за све да се молимо. И овај пример, где се Господ моли Оцу Небескоме пред рукоположење ових апостола, даје пример и нама епископима да пред свако рукоположење треба усрдно да се молимо, да се усрдно молимо Богу, да нам Бог открије човека кога треба да рукоположимо, да ли је он достојан тога што прима, браћо и сестре. А онда то значи: када епископ рукоположи свештеника, он га уврштава у ред апостола. Да Господ епископу открије, да се не би догодило да неког недостојног рукоположи. Имате једну дивну светоотачку причу, браћо и сестре, како је неки епископ Јефрем у XVI веку био велики епископ, велики духовник, имао много духовне деце, али је своју духовну децу и свој народ увек молио, каже: „Молите се за мене да ми Господ открије, пре него што умрем, да ли су ми опроштени греси.“ Умире епископ Јефрем. Деца и народ припремили су све, одслужили Литургију, што кажу, ископали раку и, таман да га спусте у раку, Јефрем се буди. Питају га његова духовна деца: „Ма, старче, шта се то догађа с тобом?“ А он каже: „Шта?“ „Ма, је ли ти знаш, старче, да си умро? Видиш да смо се припремили да те спустимо у гроб?“ Каже: „Знам, децо моја.“ „Ма, шта се то догодило?“ „Ви знате“, каже, „да сам вас молио да се молите Богу да ми Бог открије да ли су ми сви греси опроштени.“ А они га питају: „А, старче, јеси ли излазио пред лице Божије?“ А он одговара, разговара са њима, па каже: „Нисам видео лице Божије, али сам чуо Његов глас.“ „Шта ти је, старче, рекао Господ?“ „Јефреме, сви су ти греси опроштени осим једног греха.“ А ја Га упитах: „Господе, који је тај грех који ми није опроштен?“ „Што си“, каже, „једног недостојног рукоположио. Врати се да још тај грех покајеш“, како бисмо ми рекли, или, боље речено, „да се покајеш за тај грех, па ћеш онда доћи к Мени.“
Дакле, браћо и сестре, када ово имамо на уму, онда видимо како Господ управља родом људским. Како Господ кроз Цркву Своју, као тело Своје, свима пружа благодат Божију. Како се једино у Цркви и кроз Цркву можемо спасти, драги моји. И када је у питању ово, када сам рекао да је Господ, по овом Марковом Јеванђељу, како каже, тог дана рукоположио апостоле, ми видимо опет једну дивну поуку. Господ рукополаже и Јуду за епископа, за апостола. А Господ је знао. Господ је знао, браћо и сестре, да ће Га Јуда издати. Али, браћо и сестре, ово нам све говори да Господ никога не одбацује. Никога не одбацује због зла које ће он унапред учинити. Тако и епископ рукоположи свештеника. Ако он чини зло, то је њему на душу, што би рекао наш народ. Али овде Господ хоће да каже да Он никога не одбацује због зла које ће он касније учинити. Али га је нашао достојним, јер је Јуда у том тренутку био достојан да буде епископ, да буде рукоположен, браћо и сестре. Кажем и понављам: иако је знао, браћо и сестре, да ће Га издати. Но, браћо и сестре, Господ је знао, понављам, да ће Га Јуда издати, али и њега удостојава исте части као и апостоле. Да не може он после да каже: „Ја сам, Христе, Тебе издао зато што ме ниси уврстио са осталим апостолима.“ Дао му је све, дао му је благодат, али он благодат није сачувао. И када је одступила од њега благодат, он је учинио то највеће зло и највеће недело у историји рода људскога. И дрзнуо се да изда Учитеља, да изда Спаситеља, да изда Христа, браћо и сестре. Све нам то говори како треба да чувамо благодат коју смо задобили. А сви смо добили благодат Божију, почевши прво од свога крштења. И ту благодат стално обнављамо кроз свете тајне, свете врлине, кроз исповест, кроз причешће. Обнављамо ту благодат. И не смемо никада да мислимо: „Примио сам благодат, не треба ми више ништа.“ Е, благодат лако примаш, али благодат се лако и губи, браћо и сестре. Али видимо опет, с друге стране, ту љубав Божију: како Господ гледа када се год ми покајемо. А покајања нема без смирења. Покајања нема у гордом човеку. Покајања нема у нарцисоидном човеку, који мисли да је он икона у овоме свету, а други нису ништа.
Дакле, браћо и сестре, да чувамо благодат, јер се благодаћу спасавамо. А, браћо и сестре, у благодати се или напредује или се назадује. Губиш благодат — изгубио си Христа. Јер, у ствари, благодат није ништа друго до Господ наш Исус Христос. И чим осетиш, човече, да имаш немир у себи, чим осетиш да ти је тесно у себи, да ти је тесно у Цркви, да ти је тесно у породици, то значи: изгубио си веру, изгубио си благодат. А, с друге стране, имамо код апостола Павла да каже: они који напредују у благодати, они задобијају благодат на благодат.
Дакле, браћо и сестре, овим нас Господ поучава да благодатне дарове, којима нас Бог обилно дарује, чувамо. И немој да се изговарамо: „Ја нисам добио благодат.“ Чим кажеш да ниси добио благодат, онда си ти незадовољан. Онда ти мислиш да теби припада све другачије него у стању у којем јеси. Па онда почнем да размишљам: „Па, ја сам требало да будем на неком другом месту, на неком вишем звању“, и не знам ни ја шта. Значи, изгубио си послушност, изгубио си смиреност. И онда не прихваташ оно што Бог Сам хоће, браћо. А Он најбоље зна нас. Он боље познаје нас, браћо и сестре, него што ми познајемо сами себе. И зато свакоме од нас даје дарове према моћи нашега ношења дарова и по величини вере наше. Дакле, браћо и сестре, зато морамо добро да пазимо да не злоупотребимо благодат Божију коју смо примили. Зато апостол Павле каже: „Ко стоји нека води рачуна да не падне.“ Јер онај који стоји, тај може да падне; онај који лежи или седи, тај не пада. Али нас је Бог створио да будемо усправни. Не усправни да се гордимо, него усправни да стално тражимо Бога, да се стално обраћамо Богу. Да мало погледамо и на небо, а не само да гледамо ово што је земаљско и да грабимо само ово што је овде на земљи.
Дакле, док ти и ја, брате и сестро, не будемо благодарни за оно где нас је Црква поставила, где нас је Господ поставио, никада нећемо имати задовољство у животу, никада нећемо имати среће, нећемо осетити ту срећу, него ћемо стално гунђати у себи: „Е, није ми владика дао бољу парохију“, или ја да гунђам на Светог Саву, Боже прости, што ми није дао другу епархију. Браћо и сестре, треба да прихватимо позив Божији. Ја то често говорим: сада, ако од мене моја Црква тражи и каже: „Иди, Јоване, да будеш епископ у Кини“, не знам где, неће ми баш бити лако. Али ја идем да послушам Цркву. Ако знам да слушам Цркву, ја знам да је благодат у мени, да благодат није одступила од мене, али само у послушности. И зато је Господ рекао: „Благо ономе ко научи и испуни“, који слуша. Сећате се оне јеванђелске приче када је Господ поучавао народ, а онда Му јавише да је дошла Мати Његова и апостоли и ученици, браћа Његова, и кажу: „Траже да Те виде.“ А Христос каже њима: „А која је то Моја мајка, која су то Моја браћа?“ И каже — није се Он одрекао Мајке Своје — него је рекао: „Мајка Моја и браћа Моја су они који слушају реч Моју и извршавају реч Божију“, браћо и сестре. Дакле, зато треба да водимо рачуна, браћо и сестре, да стојимо и да имамо тај осећај да стално стојимо испред Бога. Ево, ми смо данас овде на Литургији, а ту је Бог. То је та Литургија која нам даје предукус Царства небеског. И, у ствари, Литургија је Царство небеско. То је та Литургија која спушта, што стално говорим, небо на земљу, а земљу уздиже на небо. И зато треба да стојимо пред Господом с поштовањем. Ми старији, који смо служили војску, па су нам говорили, када нам официр каже: „Мирно!“, не смеш да мрднеш, да те змија пече. Е, па када морам да стојим пред овим земаљским господаром, како тек треба да стојим пред Богом, браћо и сестре? Зато треба да послушамо и дивне савете светог апостола Павла, које смо овде сада чули у прочитаном Апостолу. Јер апостол Павле, браћо и сестре, кроз данашњи Апостол, као што рекох, позива све нас на милосрђе и на милост. На милосрђе и на милост. И зато је речено: „Благо милостивима, јер ће бити помиловани.“ Свети оци кажу: и милосрђе је врлина. И свети оци кажу: све врлине доводе човека до врата раја, а само милостиња отвара врата раја. То значи: отвараћеш врата ако си гладног нахранио, ако си жедног напојио, ако си болесника обишао, ако си имао осећај за рану другога, па да кажеш: „Е, па његова рана треба мене да заболи“, а не да кажем: „Баш ме брига, њега његова рана боли, али мене моја боли.“ То је најстрашније стање, када немамо осећања, браћо и сестре. На првом месту, када немамо осећања према светињи, него се и према светињи понашамо одозго, што бисмо рекли, из гордости, из... не знам, да не набрајам даље. Дакле, браћо и сестре, треба да се старамо, како нам поручује апостол Павле, за свакога. У Цркви се сваки стара за све и сви за свакога. Зато ми кажемо: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Дакле, сваки треба да осећа свакога као део себе. Да не дођемо у такво стање да кажемо: „Баш ме брига за другога. Баш ме брига што он цркава гладан, а ја бацам сувишке хлеба, хране и осталога.“ Свети Јован Златоусти то лепо каже: „Еј, хришћанине, сео си за трпезу своју. Топло ти је у кући твојој. Па се сети, баш тада се сети да је неко гладан, а ти бацаш са своје трпезе. Па се сети да неко нема крова над главом, а ти седиш у топлој кући.“ Е, то је то. То је то, браћо и сестре, осећање. Да осетимо другога као што осећамо себе. Дакле, радост једнога, како каже апостол Павле, треба да буде радост свих. Туга једнога треба да буде туга другога. И ништа, чини ми се, нема неблагодарније него не бити осећајан. Изгубити осећање за другога. Чим изгубиш осећање за другога, ти си, значи, себе издвојио изнад свих других. И себе сматраш лепотаном, опростите што тако кажем. И ти утувиш у главу: „Ја сам лепота“, и мислим да треба цео свет да ме гледа како сам ја леп. Па, можда си леп. И можда си лепа. А јеси ли ти ту лепоту сам задобио? Или ти је дао Онај Који те је створио? Па, уместо да будеш благодаран, да захвалиш и на томе, ти злоупотребиш тај дар Божији. Ето, и нећу даље да спомињем лепоту. Па јесте, „лепота ће спасити свет“, каже. Знате, али она духовна лепота. Уместо да будеш благодаран што те је Бог тако створио, ти злоупотребиш тај дар и нагрђујеш себе. И не видиш колико себе нагрђујеш, баш зато што мислиш о себи да си леп.
Дакле, браћо и сестре, треба, кажем, да осећамо ако је неко у оскудици, да га осећамо. Ако не можемо да му помогнемо, немамо, не знам, ни новца, ни хлеба, ни одеће, опет ту лепо свети Јован Златоусти објашњава, говори нам: „Немаш шта да даш другоме, просјаку, немаш да даш ономе што нема, немаш новца, немаш одеће“, кажем, и све. Каже: „Имаш једно које можеш да даш, а то је да се молиш за њега.“ Да се молиш. Али, браћо и сестре, молитва тражи смирење. Молитва тражи преданост. Молитва тражи сабирање свога ума. Да се саберемо, да саберемо свој ум, да га повежемо са срцем својим. Дакле, браћо и сестре, отуда је самилост мера наше духовности, мера наше јеванђелске доброте. Зато Господ и каже: „Будите милостиви, као што је милостив Отац ваш Који је на небесима.“ Нека би нам дао Бог, браћо и сестре, а даће ако се ми трудимо. Ако имамо труда у себи, ако имамо подвига, ако имамо молитве, ако имамо смирења, ако имамо поста — све ће нам то Бог наградити.
Ево, ми се налазимо пред крајем овог Госпојинског поста. Остала су два-три дана до тог великог празника. А Црква је установила пост. Зашто? Па да се припремимо за тај празник. Да осетимо значај празника за наше спасење, браћо и сестре. Пред крајем смо поста. Хајде, први ја. Први ја да поставим питање себи: јесам ли ишта бољи после овога поста? Јесам ли мање осуђивао? Јесам ли мање зла чинио? Или нисам мрсио и то је довољно? Нисам јео мрсну храну и то је довољно? И то је требало, али то није довољно, браћо и сестре. А пост, шта је пост? Пост је уздржање. Да се уздржавамо, браћо и сестре. Па то је оно што нам Свети оци кажу: „Човече, имаш богат залогај, али сети се да неко нема. Одвоји мало од својих уста.“ А када ми одвојимо од својих уста и дамо другоме, строструко ће нам Бог дати, на Свој начин, само како то Бог зна, браћо и сестре.
Зато треба да се молимо. И нека би нам Господ помогао и Пресвета Богородица, чијем празнику идемо у сусрет, да се научимо да слушамо. Јер шта је Богородица учинила? Смирење и слушање. Када је дошао архангел да јој јави радосну вест да ће родити Спаситеља света, могла је она да одбије. То је слобода. Не би јој Бог ништа, јер Бог поштује нашу слободу. Али слобода, браћо и сестре, тражи оправдање. Слобода у мени значи: ја сам слободан да све чиним. Јесте слобода, али шта ти вреди што имаш слободу када није све на корист?
Да се замолимо Мајци Божијој да нам помогне, браћо и сестре, да нас заиста Она Својим молитвама закрили. Да Јој се молимо, а Мајка ће се — како? Мајка се највише моли за своју децу, а ми смо деца Мајке Богородице. Да Јој се замолимо и да Је молимо да нам помогне да се мењамо, браћо и сестре, да мењамо начин живота ако нам је грешан. А ко није грешан? Ко? Онај који мисли о себи високо, он мисли да није грешан. Или ће казати: „Грешан сам“, али то само на језику. Треба да се кајемо, браћо и сестре. Покајање — то је процес. То није нешто што сада кажем: „Кајем се.“ Процес који траје од рођења па до смрти. Нека сте срећни. Нека вас Богородица чува.
Бог вас благословио“.
На крају Свете Литургије Светим Тајнама Христовим причестио се верни народ, а по завршетку Свете Литургије Митрополит је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
