У понедељак, 3. августа 2026. године, када прослављамо Светог пророка Језекиља, Преподобне Симеона Јуродивог и саподвижника му Јована, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су јеромонах Јован Прокин, јереј Александар Ђорђевић и ђакон Лазар Марјановић.
За певницом су појали оци овога храма са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом обратио се Митрополит Јован:
“Браћо и сестре, веома је поучан одељак из данашњег Јеванђеља по Матеју који смо управо чули. У њему се говори о томе како је Господ једном приликом рекао смокви да на њој више никада не буде плода. Можемо се запитати: зашто је Господ то учинио? Данашње Јеванђеље нам описује како је Господ Исус Христос, враћајући се у град, огладнео и пришао једној смокви, очекујући да ће на њој наћи плода, али плода није нашао. Када Јеванђеље каже да је Господ огладнео, тиме нам, браћо и сестре, сведочи да је Господ наш Исус Христос истинити Бог и истинити човек, да су у њему божанска и човечанска природа сједињене нераздељиво и несливено. Као истинити човек, Господ је осећао глад и жеђ, умор и бол, јер је природно да човечанска природа тражи оно што је телу потребно – да једе, да пије и да се одмори.
Господ је, дакле, пришао тој смокви очекујући да на њој убере плод, али плода није било. Овде је Господ учинио једно чудо. А знамо да је Господ често чинио чуда и да су сва његова чуда била на добро и корист људима, на исцељење болесних, на утеху ожалошћених, на спасење човека. Ниједно чудо није учинио да би погубио или казнио човека. Једино се у овом случају чудо догодило над бесплодним дрветом. Господ је на смокви тражио плод зато што је она била прекривена лишћем. Познато је да се на смоквином дрвету плод појављује пре пуног лишћа, те је њено богато лишће давало знак да би на њој требало да буде и плода. Зато је Господ, видевши лишће, очекивао да нађе и плод, али, нажалост, плода није било. Тада је рекао: „Да никада више не буде рода од тебе!“ И, како нам каже данашње Јеванђеље, смоква се одмах осушила.
Обратимо пажњу, браћо и сестре: смоква се одједном осушила, иако је до тог тренутка изгледала раскошно, зелено и бујно, украшена мноштвом лишћа. Господ је то учинио не зато што му је било потребно да казни једно дрво, него да би нас уразумио и поучио, да би нам показао да он има власт над целокупном природом и над свим што постоји. Бог је Господар природе и њених закона. Он је установио поредак природе и, када хоће, може тај поредак да измени, јер је све постало његовом речју и све се одржава његовом силом. Данашња јеванђељска прича о смокви говори нам да свака твар у овоме свету има свој благодатни циљ, своје место и своје назначење. Назначење смокве јесте да рађа смокве. Назначење анђела јесте да слави Бога. Назначење пчеле јесте да сакупља нектар и прави мед. А назначење човека јесте да се уподобљава Богу, да служи Богу, да верује Богу и да својим животом прославља Бога.
Заиста, све што не испуњава своје назначење, пре или касније почиње да вене, да се суши и да пропада, као што се осушила бесплодна смоква. Нема човека без назначења и нема човека без дара. Сваком човеку Бог је нешто поверио и свакоме је дао могућност да у свом животу донесе плод. Али ако човек не испуњава оно што му је дато да испуни, ако занемари дарове које је примио и ако свој живот не усмери ка Богу, онда му се постепено одузима благодатна сила тог назначења. Не зато што Бог жели његову пропаст, него зато што се човек сам удаљава од Извора живота. Као што се грана суши када се одвоји од стабла, тако се и човек духовно суши када се одвоји од Бога.
Богочовек Христос дошао је у овај свет управо зато да би све вратио његовом првобитном назначењу. Он једини у потпуности зна назначење сваког створења и сваке твари, јер је све кроз њега постало. Смоква је твар Божија, али је и човек творевина Божија. Христос једини има моћ да сваком створењу подари силу да испуни своје назначење. И нама људима Бог даје силу и моћ да испунимо оно што смо дужни да испунимо, али само ако ту силу тражимо од њега, ако се уздамо у његову помоћ и ако отворимо своје срце за благодат Божију. Назначење смокве јесте да служи човеку и да му даје плод којим ће се хранити, а назначење човека јесте да служи Богу, да живи по Богу и да целокупним својим бићем сведочи љубав Божију.
Када погледамо творевину Божију, видећемо како она испуњава своје назначење: шљива рађа шљиве, јабука рађа јабуке, пшеница доноси свој род, пчела прави мед, сунце даје светлост и топлоту, а киша напаја земљу. Само је питање да ли човек испуњава своје назначење. Да ли човек доноси добре плодове или остаје бесплодан? Да ли доноси плодове достојне покајања или плодове греха, себичности и гордости? Да ли се човек уподобљава Богу или се уподобљава ономе који се од Бога одрекао? Или се, можда, уподобљава искључиво самоме себи, својим жељама, својој вољи и своме разуму, постављајући себе као меру свега?
Када човек себе постави у средиште свега, онда присваја право да све око себе мења и преуређује. Хоће да промени другога, да научи све око себе како треба да живе, па чак хоће и Цркву да учи како Црква треба да живи, шта треба да говори и како треба да се понаша. Хоће да мења Цркву, а неће да мења себе. А зашто човек толико жели да промени другога? Зато што не жели да се суочи са самим собом. Не жели да види своје слабости, своје грехе и своје недостатке. Не жели себе да промени. Међутим, браћо и сестре, ако себе не мењамо, не можемо мислити на спасење. Ако себе не поправљамо и не преображавамо благодаћу Божијом, нема истинског духовног живота. Онај који мисли да нема потребе да се мења, да се поправља и преображава, тај о себи мисли сувише високо и показује да још није упознао ни себе ни Бога.
Смоква је, дакле, назначена да служи човеку, а човек је назначен да служи Богу. А како човек служи Богу, браћо и сестре? Човек може служити Богу на много начина, али му првенствено служи вером. Зато свети оци кажу: каква ти је вера, такав ти је и живот. Истинска вера не остаје само на речима, него прожима читав човеков живот. Како човек верује, тако мисли, тако говори, тако поступа и тако се односи према ближњима. Али људи често измишљају неку своју веру. Веру прилагођавају себи, уместо да себе прилагођавају вери. Прихватају из вере само оно што им одговара, а одбацују оно што их позива на покајање, промену и одрицање од сопствене воље.
Људи су често измишљали и своје богове. Знамо да су се и у Старом завету клањали идолима које су сами правили. А зар и данас немамо врачаре, гатаре и разне лажне учитеље којима људи одлазе и од којих траже помоћ? Шта је све то него покушај да човек себи створи неког измишљеног бога, бога који од њега неће тражити покајање и промену живота? Човек као да каже: само да не служим истинитом Богу; хоћу да служим себи, својим жељама, својој вољи, своме знању и своме умећу. Али служећи себи, човек не постаје слободан. Напротив, постаје роб својих страсти, својих жеља и своје гордости.
Када кажемо да човек служи Богу вером, то значи да он целокупним својим бићем – умом, срцем, душом и телом – служи Богу и живи Богом. Када човек истински служи Богу, онда своје мисли преображава у мисли по Богу, своје речи у речи које су сагласне вољи Божијој, а своја дела у дела која Бог благосиља. Јер, браћо и сестре, ни свако дело које нама изгледа добро није заиста добро. И добро дело, ако се не учини на добар начин, из доброг разлога и са чистом намером, може изгубити своју вредност. Зато и када чинимо нешто што сматрамо добрим, треба да испитамо себе и да се запитамо: да ли је то заиста добро пред Богом? Да ли то чинимо из љубави или из сујете? Да ли желимо да помогнемо другоме или желимо да нас други похвале? Можда ја мислим да је нешто добро, а на крају се покаже да није било добро, јер није свако добро истинско добро. Истински је добро оно што се чини у име Божије, по вољи Божијој и ради спасења човека.
А када човек све добро чини у име Божије, онда ће моћи да чини добро и ближњему. Тада човек доноси онај богомназначени род због којег је и створен. Као што је смоква створена да рађа смокве, а пчела да прави мед, тако је човек створен да рађа плодове вере, љубави, доброте, милосрђа, смирења, трпљења и покајања. У противном, све почиње да се суши. Дрво се суши постепено, а и човек се духовно суши постепено. Најпре ослаби молитва, затим се охлади љубав, потом човек изгуби осећање за грех, па му савест све тише говори, док на крају не остане само спољашњи изглед побожности, као лишће на бесплодној смокви, али без истинског плода.
Као што поврће, воће и свака биљка траже воду и кишу да би живели и доносили плод, тако и човек треба да тражи божанску росу, благодат Духа Светога. Без кише се земља суши, без сунца плод не сазрева, а без благодати Божије човеково срце постаје тврдо и бесплодно. Зато све што не служи своме назначењу почиње да се суши. И човек, када устаје против Бога, постепено се одваја од живота. Али ако бисмо таквога човека упитали: „Да ли ти устајеш против Бога?“, он то најчешће не би признао. Мало је оних који ће отворено рећи да су против Бога. Ипак, човек може устати против Бога и својим делима, својом непослушношћу, својим животом, својом гордошћу и одбијањем да се покаје, чак и онда када устима говори да верује у Бога.
Зато нас данашње Јеванђеље позива да погледамо у себе и да се запитамо: има ли на нама плода који Господ очекује? Да ли имамо само лишће – само речи, спољашњи изглед и обичаје – или имамо и плодове вере и покајања? Господ прилази свакоме од нас и тражи плод. Не тражи оно што нам није дао, него тражи да умножимо оно што смо од њега примили. Зато се помолимо Господу да нас не остави бесплодне, да нам подари своју благодат и силу, како бисмо испунили своје назначење, служили Богу и ближњима и донели плодове достојне Царства небескога.
Али чим човек чини недело, чим говори оно што не би требало да говори и чим чини оно што не би требало да чини, он устаје против Бога. То се односи и на тебе и на мене, на свакога од нас, браћо и сестре. Зато нам је потребна она небеска роса о којој смо говорили – потребна нам је благодат Божија, а потребна нам је и вера. Човек који не верује у Христа, кажу свети оци, може имати спољашњи изглед човека, али неће чинити она дела која су достојна човека. Имаће обличје човека, али у његовом животу неће бити истинских човечанских и богоугодних дела. Видели смо у данашњем Јеванђељу како су се апостоли зачудили када су угледали осушену смокву. А Господ им је одговорио: „Ако имате вере“ и још додао: „И све што узиштете у молитви верујући, добићете.“
Обратимо пажњу на ове речи: „Све што узиштете у молитви.“ Када некога молимо, не можемо према њему бити дрски и надмени. Не можемо изаћи пред човека и рећи му: „Мораш ми дати оно што тражим.“ Ако желимо да нас неко чује и да нам нешто пружи, морамо му прићи смирено и замолити га. А колико тек смирења треба да имамо када стајемо пред Бога! Зато Господ каже: „Све што узиштете у молитви верујући, добићете.“ То значи, браћо и сестре, да је молитва свемоћна онда када извире из вере, када долази из вере која целокупно човеково биће сједињује са Богом. Таква молитва је разумна и на такву молитву Бог одговара.
Зато је потребно да све у своме животу чинимо разумно, али не искључиво по своме разуму, јер је наш људски разум ограничен, слаб и често помрачен страстима. Потребно је да свој разум усклађујемо са Божијим разумом, односно са вољом Божијом. Права молитва јесте она у којој најпре тражимо оно што нам је на духовну корист, оно што нам је потребно за спасење. Ако у молитви тражимо оно што је на корист нашој души и што нас води спасењу, Бог ће нам, верујте, дати и оно што нам је потребно за овај земаљски живот. Али ако тражимо само удобност, телесно задовољство и благостање у овоме животу, можемо изгубити оно што је најважније – можемо изгубити вечни живот.
Права молитва треба да извире из чистога срца. У молитви треба да сјединимо ум и срце, тако да наше речи не изговарају само усне, док су нам мисли далеко од Бога, него да целокупним својим бићем стојимо пред њим. Када се у молитви сједине ум и срце, тада ће молитва бити истинска и онаква каква нам је потребна, а Бог ће је, по својој љубави и премудрости, услишити. Зато и вера и молитва морају бити разумне, односно прожете расуђивањем. Господ нам је на једном месту у Јеванђељу то дивно објаснио говорећи о човеку који жели да сазида кућу или кулу. Такав човек најпре треба да седне и прорачуна има ли довољно средстава да започето доврши, да се не би догодило да постави темељ, а да грађевина остане недовршена. Дакле, све треба чинити разумно: разумно веровати, разумно се молити и разумно чинити добро.
Још треба рећи да смоква у овом јеванђелском догађају представља и старозаветну синагогу, која је, нажалост, имала много лишћа, али није донела очекивани плод. Имала је Закон, али је Закон био сенка будућих добара. Да је Стари завет представљао пуноћу Божијег откривења, не би било потребе за Новим заветом. Стари завет је сенка и припрема, а Нови завет је икона и остварење онога што је било наговештено. Старозаветна синагога имала је Закон, пророке, богослужење и многа обећања, али се у њој није појавио плод који је Господ тражио – препознавање и прихватање обећаног Месије.
Сличан бесплодној смокви, кажу свети оци, постаје и сваки човек који се преда сластима и страстима земаљског живота. Такав човек има лишће, али нема плода. Може имати лепе речи, спољашњи изглед побожности, знање и углед, али ако нема дела вере, љубави и покајања, онда све то остаје само лишће. Смоква је, понављам, дужна да рађа смокве и да својим плодом служи човеку. Христос, као истинити Бог и истинити човек, пришао је смокви јер је, како Јеванђеље каже, огладнео, али на њој није нашао оно што је требало да нађе. Смоква, дакле, није испуњавала своје назначење.
Тако је и са сваким од нас. Ако родитељ не испуњава своје родитељско назначење онако како треба, онда он само носи име родитеља, али не испуњава његову суштину. Ако свештеник не испуњава своје назначење на прави начин, онда само споља носи свештенички чин, али не врши службу која му је поверена. То важи за сваког човека и за сваки позив. Ништа није истински добро ако се не чини ради добра, ради Бога и ради користи ближњега, него се чини ради похвале, сујете и самохвалисања. Чак и добро дело може бити помрачено ако га човек чини да би себе истакао и да би га други хвалили.
Господ, браћо и сестре, од нас тражи плодове. То су плодови којима ми, да тако кажемо, хранимо глад Господњу. Зато свако од нас треба да размисли: имам ли плодова? Господ је гладан нас и наших добрих плодова, јер је све учинио ради нас и нашега спасења. Ради нас се оваплотио, ради нас је пострадао, ради нас је васкрсао и отворио нам пут у вечни живот. Зато је потребно да и ми осетимо глад и жеђ за Богом. Ако човек мисли само на телесну глад, на храну, удобност и задовољства, онда му оно што је духовно постаје далеко, туђе и неразумљиво. Зато свети оци кажу: „Пун стомак – празна душа.“ Када човек угађа само телу, а занемарује душу, он може бити сит телесно, а остати духовно гладан и празан.
Помолимо се зато Господу да нам помогне да чинимо оно за шта смо назначени и створени, како бисмо свако на свој начин, према својим даровима, моћи и снази, доносили добре плодове. Када узмемо коштицу некога плода и посадимо је у земљу, очекујемо да ће из ње израсти нова биљка и да ће доћи нови род. Тако је и са човеком: у њега је Бог положио семе вере и благодати да би из његовог живота израсли духовни плодови. А плодови Духа Светога, како каже свети апостол Павле, јесу: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост и уздржање.
Када човек ове плодове непрестано има пред собом и када стално испитује себе, онда може да види да ли испуњава своје назначење. Треба да се запитамо да ли свој живот заиста живимо или га чердамо, да ли га употребљавамо на добро или га узалудно трошимо и преспављујемо. Живот је дар Божији. Он није нешто што смо сами себи дали, нити припада само мени или теби, него је дар који нам је Бог подарио преко наших родитеља. Зато је потребно да тај дар ценимо, да за њега благодаримо и да га употребимо онако како Бог од нас очекује.
Наш народ је добро знао да, када човек прими и најмањи дар од некога, тај дар треба да прими са благодарношћу, али и да размишља како да на љубав узврати љубављу. Ако не умемо да узвратимо на дар, онда нећемо умети ни да га ценимо. Оставићемо га негде по страни, заборавити га и понашати се као да нам ништа није дато. А када човек нешто дарује другоме, он кроз тај дар даје и део себе. Зато дарове које добијемо од драгих људи често чувамо на посебном месту, да нас подсећају на онога који нам их је дао и да бисмо му били благодарни. Тако и ми, браћо и сестре, треба непрестано да имамо Бога пред собом, да се сећамо да је све што јесмо и све што имамо његов дар. А када Бога имамо пред собом, онда ћемо на прави начин видети и себе, и људе око себе, и своје ближње. Тада ћемо знати како да употребимо дар живота, како да испунимо своје назначење и како да принесемо Господу плодове вере, љубави, покајања и добрих дела.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
