Дана 2. јула 2026. године, испред храма посвећеном Светом пророку Илији у Бањи код Аранђеловца, верни народ је са својим свештенством дочекао свога Архијереја, Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског Господина Јована.
Митрополит Јован је по доласку у порту храма, освештао новоизграђени парохијски дом у овом месту, а потом је служио Свету Архијерејску Литургију на дан храмовне славе.
Његовом Високопреосвештенству су саслуживали: Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, јеромонах Јован (Прокин), протојереји Љубиша Ђураш и Александар Миловановић, протонамесник Немања Искић, јереј Марко Урошевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Александар Бабић.
Након читања из Светог Јеванђеља, Митрополит Јован је честитао храмовну славу и окупљене вернике поучио својом беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Помаже вам Бог, браћо и сестре. Нека је срећан данашњи празник Светог пророка Илије. Срећна слава овоме храму и свима онима који данас прослављају овог угодника Божијег, пророка, као своју крсну славу. А ми који смо се данас сабрали овде око овога светог храма, ми у ствари такође сви заједно славимо славу Светог пророка Илије. Данас смо, браћо и сестре, благословени благословом Божијим, јер смо се сабрали да принесемо благодарност Богу, да принесемо захвалност Богу, да принесемо, браћо и сестре, оно што смо дужни чинити, а то је да славословимо Бога, да благодаримо Богу, да верујемо у Бога, да имамо у Бога поверење, али у исто време да имамо поверење и у другога, ближњега. И заиста, браћо, ми смо се данас сабрали овде да заблагодаримо Богу, а наше данашње благодарење је, браћо и сестре, најопипљивије, ако могу тако да кажем, кроз то што данас служимо Свету Литургију, која управо јесте благодарност.
Служећи Свету Литургију, ми, браћо и сестре, приносимо бескрвну жртву. А која је то бескрвна жртва коју ми, новозаветни људи, приносимо? То су хлеб и вино, то је она просфора. И ми се разликујемо од старозаветног народа — они су приносили животиње на жртву, али ми немамо потребу за тако нечим, јер је сам Господ наш Исус Христос себе принео на жртву ради нас и ради наших грехова; Он је за све нас пролио крв своју да би нас опрао, и ничим се ми не можемо тако опрати, браћо и сестре, до Телом и Крвљу Христовом, а то је Свето Причешће. И заиста, зато ми, кажем, приносимо бескрвну жртву преко хлеба и вина на које Дух Свети, браћо и сестре, силази на те наше дарове, на ту нашу бескрвну жртву, благосиља и претвара хлеб и вино у истинито Тело и у истиниту Крв Христову. И ми се управо тиме причешћујемо, и на тај начин, браћо и сестре, долазимо до јединства са самим Господом нашим Исусом Христом, посредством Духа Светога, који је говорио кроз пророке, како исповедамо у Символу вере. Тамо кажемо да верујемо и у „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Дакле, браћо и сестре, ми кад год служимо Свету Литургију, треба да знамо да то чинимо у спомен Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Који спомен? Сваки онај помен, све оно што је Господ учинио ради нас и ради нашег спасења.
Значи, ми служимо Литургију ради сећања. И то је оно врло важно у животу: да ли умемо да се сећамо добра, браћо и сестре, или добра заборављамо? Бојим се да се као народ сурвавамо у заборав. А човек, кад дође у стање заборава, он више ништа не види иза себе. Не види ни Бога, не види ни човека. Он је све заборавио, само је себе ставио у центар: „Ја сам центар и другога нема!“ И таквом човеку у таквом стању, браћо и сестре, долази свашта на ум — да пожели да се попење на небо, да Бога спусти на земљу, а он да се подигне горе. Погледајте шта значи гордост кад ухвати човека! А гордост, често говорим, не признаје и не познаје никога другога.
Заиста, браћо и сестре, као што рекох, Дух Свети је говорио кроз свете пророке, а Дух Свети говорио је и преко овог дивног, великог Боговидца Илије, кога данас ми славимо и прослављамо. Он се заиста с правом назива Боговидац, јер је видео Бога. Он је онај који је са тројицом апостола био на гори Тавору када се Христос преобразио, када је, како каже Јеванђеље, Његово лице сијало као сунце, а хаљине биле беље од снега. И када су апостоли видели ту светлост Божију, неприступачну светлост Божију, шта су урадили? Они су попадали на земљу од страха. Заслепила их је та светлост Христова. И они су попадали, а Господ их подиже и каже: „Устаните, Ја сам!“
Дакле, браћо и сестре, овај велики угодник Божији, Свети пророк Илија, он је својом молитвом, као што верујем да знате, учинио да због грехова народа израиљског три и по године не падне киша. Али је исто тако молитвом Богу ниспослао да поново падне киша. И ето, браћо и сестре, из овог догађаја можемо да видимо и да се поучимо какво дејство има молитва — поготово она молитва која излази из чистога срца, из вере. И зато, као што рече апостол Јаков у данас прочитаном Апостолу, „молитва праведника је моћна“. Да, браћо и сестре, заиста је молитва моћна. Ево, то нам је показао Свети пророк Илија кад је затворио небо и кад је отворио небо. Значи, опет посредством молитве. А зашто? Па зато што је молитва, браћо и сестре, како свети оци кажу, побожан разговор душе човекове са Богом. Онај који не зна да се моли, он не зна ни да разговара са Богом. Па, ако хоћете да будемо баш искрени, ако се не молимо једни за друге, ми у ствари и не умемо да разговарамо једни са другима, или само мислимо да знамо. Али молитва просвећује разум, просвећује ум, богати разум, богати ум и богати језик. Богати језик, браћо и сестре, а ми, српски народ, имамо тај благослов да заиста имамо богат језик. Јединствен пример међу свим језицима — немате ниједан језик где је једно слово један глас, као што је случај у српском језику. Један Немац, да би изговорио једно слово, треба да састави осам слова у једно да би га изговорио.
Дакле, браћо и сестре, све нам ово говори да треба да чувамо језик. Зато је Свети Симеон Мироточиви, Стефан Немања, који је многе невоље имао и ратовао, рекао: „Ако хоћеш да уништиш један народ, нећеш га уништити до краја ни оруђем ни оружјем, једино ћеш га уништити ако му одузмеш језик.“ Пазите, браћо и сестре, ако му одузмеш језик — а одузме ли ти језик, онда значи да не можемо да се споразумевамо или не умемо да се споразумемо. Данас поједини, назовимо их Срби, измишљају тамо неке језике. Зашто? Само да би били другачији. Е, кад бисмо ми ту жељу да будемо другачији усмерили на то да будемо бољи, онда је то права жеља и права молитва Богу да нам помогне да заиста будемо бољи. Дакле, браћо и сестре, кажем, дејство молитве је велико. Сам Господ Исус Христос, кад год је хтео да учини неко чудо — а Он је Бог — шта је чинио? Повлачио се у самоћу и молио се Оцу Своме Небеском. Њему није била потребна молитва, Он је Бог, раван Оцу — Богу Оцу и Богу Духу Светоме. Али нам показује пример да и ми треба да се молимо Богу. Јер човек без молитве подивља — опростите што тако кажем, али подивља. Он се не обраћа Богу, он мисли: „Ја сам све и сва, немам ја потребу“, или ће се успут сетити Бога. Не можемо тако. Богу не требају наше молитве, и то треба да знамо, али нама требају молитве. Да ли родитељи траже да их дете моли за нешто? Не траже, али дете треба да се научи да замоли родитеље да би добило оно што треба да добије, ако зна да замоли на онај прави начин, кроз ону дечју, неискварену, негрешну љубав. Па кад дете замоли: „Тата, мама...“, па још загрли оца и мајку — па не можеш имати камено срце да му не даш, поготово ако је то што тражи за његово добро. Зато нама треба, браћо и сестре, да се молимо Богу. А ево, нама је Свети пророк Илија показао ко је у ствари живи Бог, ко је благословени Бог. Показивао је пророк Илија тог живог Бога поред свих оних лажних богова и лажних пророка којих је било много у Старом завету. Ако читамо житије Светог пророка, тамо је постојао неки за њих велики Ваал. И они су се сви клањали том богу и корили друге, праве пророке да не знају коме се богу клањају и моле. И заиста, они су и за Илију сматрали да није прави пророк, ако могу тако да кажем. Шта им је одговорио Илија? Хтео је да их увери у њихову сопствену заблуду. Зато је веома важно да, браћо и сестре, спознајемо своју заблуду. Ми често живимо у заблуди, па нам неки пут то и лепо изгледа, али то је кратког даха. И пророк Илија им је одговорио и рекао: „А добро, ви кажете да ми нисмо прави пророци, него да сте ви. Хајде да видимо чији је Бог прави Бог љубави.“ И шта је Илија рекао? „Хајде да направимо два жртвеника — један богу Ваалу, а један Богу правоме.“ Направили су, ставили дрва, и Илија им каже: „Хајде да се молимо: ви се молите своме богу, а ми ћемо се молити Богу живоме. На чију жртву сиђе огањ са неба, он је прави Бог.“ Каже, ови мученици — да их тако назовем — молили су се цео дан, вапили, викали: „Ваале, Ваале, услиши нас!“, али ништа, огањ не силази. А шта учини Илија? Клекне, браћо и сестре, и замоли се Богу. Али је претходно Илија, да би их још више уверио, налио свој жртвеник водом. И сиђе огањ на Илијину жртву, а не на Ваалову. И тада видеше чији је Бог прави.
Дакле, браћо и сестре, зато ми, бар ми православни хришћани, треба да знамо коме се Богу клањамо и коме се Богу молимо. Из овога видимо поново како Господ прима чисту молитву. А чиста молитва иде из дубине срца, из дубине душе. То је та чиста молитва и на њу Бог одговара.
Ми смо данас чули ово недељно Јеванђеље у коме нам Свети апостол и јеванђелист Јован описује догађај када је Господ Христос био са апостолима и проповедао народу. Када је отпустио народ, апостоли су ушли у лађу да иду на другу страну мора, а Христос се повлачи у самоћу, иде на гору. Значи, у самоћу, где је тишина, јер се у буци не може тако лако молити. Нико у буци и халабуци није могао да ствара никаква велика дела, браћо и сестре. Он се помолио Богу. Међутим, када су ученици ушли у лађу и када је дошла четврта стража, наишла је бура, наишао је ветар и лађа само што се није потопила. Уплашили се апостоли — а ко се не би уплашио за свој живот? Али Господ, који нас прати на сваком кораку — не смемо да заборавимо да нас Бог прати на сваком кораку — пратио је и своје апостоле. Видевши да ће да потону и колико су се уплашили, Пошао је ка њима по води као по сувом. И како описује данашње Јеванђеље, кад су апостоли видели да неко иде по води као по сувом, уплашили су се и казали: „Ово је утвара, ово је превара!“ А шта им је Господ рекао тако уплашенима? „Нисам ја никаква утвара, нисам привиђење, Ја сам Христос. Не бојте се, не плашите се!“ И бура је стала, браћо и сестре. Живот свакога од нас је као живот на мору. Лађа плови, брод плови, лепо је кад је мирна вода, је ли тако? Али није увек мирна вода. И што је најгоре, ми не знамо са које стране ће дувати ветар, односно, другим речима, не знамо са које стране ће да нас нападне искушење — да ли преко човека или преко неког другог. То што не знамо треба да нас утврди у вери и молитви. Кад дођемо у таква стања — а свако од нас долази у животу и у оваква и у онаква стања — треба само да се сетимо ових речи Христових које је упутио апостолима: „Ја сам, не бојте се!“
И заиста, човек, кад има Бога у себи, кад Бога носи у себи и Богом живи, он нема ничега да се плаши осим непокајаног греха, како кажу Свети оци. Чега да се плашимо кад је Господ са нама? Само треба да проверимо своју веру, јер вером усељавамо Бога у себе, браћо и сестре. Да проверимо у каквом смо односу са Богом, а то ћемо најбоље видети по томе у каквом смо односу са ближњима. То је право мерило: у каквом си односу са другима, у таквом си односу и са Богом.
Дакле, браћо и сестре, како су дивне и утешне ове речи Христове које је рекао апостолима, а преко њих и свима нама: „Не бојте се, не плашите се!“ Нема те силе вражије, нема силе ђавоље која нас може победити тамо где је Христос. Зло ће бити побеђено, а добро ће победити, браћо и сестре. Ето како су утешне ове Христове речи да имамо то осећање и обећање да је Бог са нама. Истина, наш живот је колебање, а то све зависи од наше вере. Кад нам је јака вера, па нас снађу искушења, болести или нам други напакости, ми се нећемо бавити тиме, него ћемо се бавити Богом. Јер вера каже: „Вера твоја спасла те је, иди у миру“, говори Христос. Дакле, браћо и сестре, знајмо да је Господ увек са нама, али под условом да је Он прво у нама. Не можемо да тражимо Бога ни на небу ни под земљом, него га прво, човече, потражи у свом срцу. Отвори своје срце да видиш да ли у њему има Бога. А како нас учи Свето Писмо и Јеванђеље, у срцу станују и Бог и ђаво, и добро и зло, и љубав и мржња. Само је питање за шта се ми опредељујемо — да ли за мир или за немир. Онај који ствара немир показује шта је у њему — да је у њему немир. А сваки човек има немир у себи кад нема Бога у себи. Кад човек има немир у себи, њему је све немир, све му је у хаосу, јер нема мира. И зато ми свако богослужење, браћо и сестре, почињемо оном дивном молитвом и прозбом, како то у Цркви кажемо: „У миру Господу се помолимо“. Али то значи да, кад хоћемо да се молимо, треба да се измиримо једни са другима и да се прво измиримо са собом. Јер кад човек чини зло, он у ствари уноси немир у себе. Треба да се помиримо, и зато Господ каже: ако улазиш у цркву, а сетиш се да неко има некошта против тебе, иди остави свој дар пред црквом, па се измири, па тек онда уђи у цркву да се молиш — и тада ће ти Господ молитву примити. Овако, док имамо срџбе и љутње, док осуђујемо и презиремо друге, док долазимо у стање да свакога учимо како треба да живи и да се понаша, а немамо потребу да учимо себе јер мислимо да смо савршени — видимо шта други греши, а не видимо шта сами грешимо. Е, у томе је ствар: треба да сагледамо себе.
Зато, браћо и сестре, ето чему нас учи данашње Јеванђеље. Опростите што вас задржавам. Ако нисмо у стању да гледамо у лице Христово, као што су гледали апостоли у светлости лица Његовог, и ако нисмо у стању да чујемо Његов глас и идемо за њим, онда бар јесмо у стању да се молимо и кажемо: „Господе, спаси ме! Господе, сам сам себе увалио у блато.“ А ми често мислимо да нас то други бацају у блато. Да кажемо: „Господе, спаси ме“ — ваљда смо бар то у стању. Али кад кажемо, да то изађе из душе, што би рекао наш српски народ, а не да буде само на језику. Дакле, браћо и сестре, кад кажемо: „Господе, спаси ме“, Господ ће по својој неизрецивој љубави пружити своју руку и извући нас из беда, невоља и напасти. И заиста, понављам, треба то да чинимо не само данас овде на Литургији, него сваког тренутка и свакога дана, шта год да радимо у животу. Јер не знамо са које стране ће дунути ветар и са које стране ће наићи искушења, невоље и патње. Сад смо здрави, а у следећем тренутку падамо; а ако нисмо знали док смо здрави да кажемо: „Господе, спаси ме“, нећемо знати ни кад оболимо.
Ево, Богу хвала, ми смо данас овде на Литургији да се молимо Богу, али смо данас осветили и овај предивни парохијски дом. То није само дом, то је двор. Погледајте како је изгледало пре, а како сада! А ко је подигао тај дом? Љубав тих људи према Богу и према народу своме — љубав и жртва. И кад све ово сагледам овде — а сећам се како је било пре 24 године када сам први пут дошао — ово место је доживело своју ренесансу. Обновили смо све ово захваљујући добрим и благочестивим људима (нећу да их именујем јер знам да они то не воле, али ја знам који су). Ако смо обновили све ово, дајмо мало сад и обновимо живу Цркву, али да бисмо обновили живу цркву, треба себе да оновимо, треба себе да исправљамо, треба браћо и сестре, да имамо веру у Бога и да нас вера уведе у такво стање да знамо да кажемо опрости брате, опрости сестро, али то опрости када треба да кажемо, нека кнедла нам стане у грлу. Јер одмах помислим шта имам ја да тражим опроштај од другога, други треба да тражи од мене. Докле год за себе мислимо да смо изнад другога, нема нам спасења. Хришћанство је свакога другога сматрати бољим од себе.
Нема је срећан данашњи дан, данашњи празник, срећно освећење и нека нам буде на спасење Литургија и Свето Причешће.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије уприличена је литија око храма Светох пророка Илије, а потом је митрополит Јован пререзао славски колач данашњим свечаримо породици Чоловић из Бање. Потом је Митрополит доделио Архијерејску грамату признања Г-дину Марку Минићу из Бање, архијерејским захвалницама одликовао је Г-дина Душка Николића из Бање, Г-дина Ивка Николића из Бање, предузеће „Терза грејање“ из Аранђеловца, Г-дина Душана Радоњића из Бање, Г-дина Живка Катанића из Бање, Г-дина Ђорђа Милићевића из Бање, Г-дина Ненада Весовића из Бање, Г-дина Жељка Спасића из Врбице, предузеће „ЕлектроТоп“ из Бање, предузеће „Тргокомерц“ из Бање, предузеће „Ћира грејање“ из Аранђеловца. Митрополит Јован је јереја Петра Грујића пароха бањског одликовао црвеним појасом. На предлог Митрополита Јована Свети Архијерејски Синод СПЦ доделио је Г-дину Дејану Чоловићу из Бање високо одликовање орден Светог краља Милутина у знак признања за осведочену љубав и бригу према својој Светој Цркви.
Потом је у сали парохијског дома храма Светог пророка Илије уприличена Трпеза Љубави од стране данашњих свечара на којој су били угошћени сви гости овога Светога храма.
протонамесник Немања Искић
