У суботу, 1. августа 2026. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог Стефана Високог, деспота српског, његову мајку Преподобну Евгенију (Лазаревић) и Преподобну Макрину, сестру Светог Василија Великог, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског – манастиру Павловац, задужбини благочестивог владара српског Светог деспота Стефана Лазаревића.
Нашем Митрополиту саслуживали су: Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протонамесник Бојан Вићовац, протонамесник Марко Јефтић, јереј Иван Ненадовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Младен Марић.
Лепоти богослужења допринели су студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду.
Након прочитаног јеванђељског одломка, у својој Богонадахнутој беседи наш Митрополит је рекао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре!
Велики је данас дан за нас и велики је благослов Божији, јер славимо једног великог угодника Божијег, великог владара из рода нашега, Светог деспота Стефана Лазаревића. Али такође је велика радост што је то слава овога манастира, али и слава у исто време свих нас, јер он је деспот Стефан, као што рекох, из рода нашега, и он је наш посредник између нас и Бога, он је наш молитвеник.
Заиста, велики је деспот Стефан у себи сажимао, браћо и сестре, мноштво особина, мноштво у себи врлина, он је у себи сажимао и све ове заповести, блаженства, које смо сада овде чули, и Светог Јеванђеља, и заиста, он би као такав требао да буде наш узор. Узор и модел, да тако кажем, за сваког хришћанина, за сваког ко стоји високо, и за сваког онога који влада, који војује и који управља. На њега би се требали сви ми да угледамо, браћо и сестре, а посебно на његову једну посебну врлину, а то је врлина смирења. Он, деспот, владар, господар, постао владар у нејаким годинама, да тако кажем, имао је услове да се горди, да се сили, али он је знао, да без обзира што је владар једног народа, у то време, заиста вредног народа, он је знао да треба да служи Богу и народу.
У цркви величина се, браћо и сестре, гледа кроз служење, а не кроз владање. Толико је он био смирен, браћо и сестре, толико је он обуздавао себе у сваком погледу, да тако кажем, па кад су му једном приговорили, како он носи ту одору свилену, златну, и почели да га осуђују. Он је смирен, али народ к'о народ, није знао да се заустави у том осуђивању. Да би ипак зауставио да га не осуђују због њих, не због себе, он је једног дана ту одору откопчао и показао своје тело. Народ се уплашио, збунио, шта су видели? Млади деспот, кад је постао владар, управо да се не би гордио, он је, каже, око себе ставио те ланце, и како је он као млад растао, тако су ланци урастали у његово тело. Народ је рекао: Господару, зашто тако мучиш себе? А он каже: Да, ови су ми ланци увек помогли, кад би се и некад и понео, што сам владар, кад би се мало и мрднуо, што би се рекло, каже, ови ланци су ме опомињали да треба да служим Богу и народу. Али заиста, браћо и сестре, његово смирење, понављам, требало би да буде пример за свакога од нас, и да свако себе види, браћо и сестре, као последњег од свих. Тако је сматрао себе деспот Стефан, да је последњи од свих.
За свакога, браћо и сестре, деспот Стефан је био пример. Он је, браћо и сестре, целим својим бићем чезнуо за истину, а истина је једна, то је Господ наш Исус Христос. Он је чезнуо, браћо и сестре, за љубављу, и подједнако је љубио, подједнако је волео и Бога и ближњега, и тиме је показао да то треба да буде наш узор и пример у животу, да чезнемо за Богом и да чезнемо за ближњим. Велики деспот Стефан је показао да је човек као личност једно и јединствено биће, јединствена целина, а онда показао да је народ позван управо да буде један народ, да буде јединствена целина, и да само онда, када тај народ није подељен, може имати самосвест, самоспознају која подразумева и познање другога. Све док се не потрудимо да спознамо и другога као себе, увек ћемо онда другога осуђивати, нажалост. Увек ћемо се онда узвисивати над другима, јер га нисмо спознали као икону Божију, а сваки је човек, браћо и сестре, икона Божија, сваки је човек слика Божија. Па кад је Бог љубав, онда и човек би требао да буде икона љубави. Дакле, браћо и сестре, само тако можемо разумети истину, да су људи, да су народи створени да упознају једни друге. Да ли ми то да начинимо, да ли га упознајемо онако какав јесте, и да ли му помажемо да се исправља, или одвраћамо лице од другога и кажемо, оно што каже, често говоримо, баш ме брига за другога. Е, док ти и ја, брате и сестро, не бринемо за другога, неће ни за нас бринути Бог. Јер ми, што често говорим, до Бога долазимо преко другога, и од другога долазимо такође преко Бога. Дакле, Бог је створио народе да се допуњују, да се допуњавају, а не да се противе једни другима. А и сам Господ Христос је позвао нас на то да сви једно будемо, брате и сестро, да имамо једну мисао, исту мисао, исту веру, исту наду, исту љубав, да имамо једнога Бога.
Међутим, једно не можемо бити ако нисмо једно, јединствено, као што рекох, као личности, ако не постоји тај други испред мене. Све док себе стављамо испред другога, немамо ту најосновнију врлину смирења. А врлина смирења је, брате и сестро, темељ за све врлине, за цео хришћански живот. И за то споменећу и сада речи Светог Јована Златоустог, који је каже, кад је Господ хтео да сагради грађевину од врлина, он је, каже, у темељ ставио смирење. Ако немамо тога, онда немамо ни смирену молитву, ако немамо смирења. Онда немамо ни смирене љубави. Онда у ствари немамо ништа оно што нас чини хришћанином, брате и сестро. Дакле, ако не постоји целина личности, ако смо располућени, то је оно што је врло важно у данашњем времену, а чини ми се да смо и те како данас располућени, брате и сестро. Ако смо располућени, ако смо, што би рекли, психолози, ако смо шизофрени, ако не постоји та целина, брате и сестро, у нама, а целина неће бити у нама ако немамо Христа у себи. Он је наша целина, он треба да буде наш центар живота. Његово Јеванђеље, Христово Јеванђеље, ако није огледало наше, заиста не видимо своје лице, односно не видимо себе, брате и сестро. Створени смо да будемо једно као народ и једно као људски род, јер Бог није дошао на овај свет ради једног народа, него за цели род људски. Значи, дошао је и за праведнике и за грешнике. Тога треба да будемо свесни, да је Бог дошао међу нас ради нас, а не ради себе. Ради нас и ради нашег спасења, брате и сестро.
Најбољи пример свега овога јесте, као што рекох, Свети деспот Стефан. Зашто? Зато, брате и сестро, што је имао много дарова Божијих у себи, што је био све, али пре свега, што је био човек вере, човек Христов, што је у себе имао тај крајеугаони камен, онај темељац, а то је Господ наш Исус Христос, на коме се он назидао, накалемио. И кад је камен темељац тврд, онда ће грађевина бити тврда. И ако смо ми накалемљени управо на том камену темељцу, Христу, онда ћемо бити постојани људи. Онда ћемо бити хришћани, браћо и сестре. Дакле, он је имао, назидао себе, на тај крајеугаони камен, имао је живога Бога у себи. И Бога је ставио у темељ свога битисања и свога живота. Све му је било духовно, код Светог деспота Стефана. А шта би то значило, браћо и сестре? То значи да све што је мислио, говорио, чинио, било је осењено благодаћу Духа Светога. И заиста, ако ми нисмо осењени благодаћу Духа Светога, ако све оно што радимо, што говоримо, што чинимо, ако то све није било осењено благодаћу Духа Светога, то је празно, онда смо ми, заиста, оно како каже апостол Павле, звоно које јечи и кимвал које извечи. Дакле, зашто је код њега све било духовно, браћо и сестре? Зато што се он молио Богу и што је он себе препустио Богу. Што се молио за свој народ, што је себе и свој народ препустио Богу, браћо и сестре, и последњи суд и о себи и о народу, браћо и сестре, он је поверио Богу. А ми данас и те како се трудимо да само судимо другима, а себе не осуђујемо. А док не дођемо до тог самоосуђивања, док не почнемо сами себе да осуђујемо, онда ћемо ми само осуђивати другога, и онда се нећемо бавити собом, браћо и сестре, него ћемо се бавити другима. А човек ако се не бави собом, тај човек брзо залута, браћо и сестре, тај човек брзо оде у стрампутицу.
Свети Стефан је чинио је све што је до њега било. И то је и нама пример да чинимо оно што је до нас. Оно што можемо, а оно што не можемо, то је у Богу. То је у Богу, браћо и сестре. Али не смемо да према себи будемо самилосни, па да кажем, ја не могу више, не могу да се молим, не могу да чиним добра. Е, чим си рекао да не можеш, ниси ни тражио помоћ, и зато си онеспособљен да чиниш боље и да живиш боље. Дакле, браћо и сестре, деспот Стефан и његов отац, Свети кнез Лазар, мученик, оставили су нам аманет и завет, како треба да живимо. Оставили се нам аманет и завет, коме царству треба да се приволимо. Кнез Лазар и деспот Стефан, његов син, заиста су се приволили Царству Небескому. То не значи да су они занемарили и ово земаљско, али им је на првом месту било Царство Небеско, и тај завет су нама оставили, браћо и сестре, да чувамо Косово и Метохију. Видите шта се данас дешава тамо. Затире се све оно што је српско, затире се све оно што је православно. Заиста, данас је Косово и Метохија, како каже Његош грдно судилиште, браћо и сестре. Да чувамо своју земљу, свој народ, и то треба да буде наше огледало. То треба да буде наша мера и критеријум по којим ми јесмо људи, или у ствари нисмо људи. Али не у оном обичном, како бих рекао, профаном, секуларном смислу те речи. Ми знамо шта то значи. Определити се за Царство Небеско. А кад се определимо и живимо за то Царство Небеско, онда ће нам Бог дати и у овом земаљском Царству онолико колико је нама потребно за живот, а посебно колико нам је потребно за наше спасење.
Људи смо само онда када смо попут великог деспота Стефана, браћо и сестре, утемељени на Христу колико све, што оно што јесмо бива, браћо и сестре, и прожето Христом. И све оно што је видиво спољашње, тада постаје духовно. Јер ми нисмо само телесна бића, ми смо и духовна бића. Сваком том бићу и телесном и духовном треба да дамо своје. Оно што једно другоме припада, али да имамо меру. То је оно што је врло битно у животу, да имамо меру за све, браћо и сестре. Меру како живимо, меру како се молимо, меру како верујемо, браћо и сестре. И заиста, рекох и већ неколико пута понових, све је то поседовао Свети деспот Стефан, и наши најбољи познаваоци дела светог Стефана Лазаревића слажу се са тим да се време живота деспота Стефана подударало са временом крупних дешавања у Европи. Ево, зар ми не живимо, најдругачији начин, у једном таквом стању. Видите, све је узнемирено. Народи, не спремају се за мир, него се спремају за рат. Не спремају се да се усавршавају у врлинама, него се спремају како да направе што опаснија оруђа и оружја. А зашто нам оруђа и оружја требају, браћо и сестре, зашто нам служе? Па да убијамо. А имамо ли право да убијамо кога? Немамо. Зашто? Зато што немамо право никоме да одузмемо живот, јер никоме живот нисмо ни дали.
Бог је нама дао живот, дао нам тај највећи дар, браћо и сестре, да живимо по Богу, да живимо по љубави, да живимо по заповестима, да живимо по правим односима, здравим односима, једни према другима. Дакле, браћо и сестре, то време деспота Стефана и та преламања каква су била у Европи, то је, кажу, прелазак тог средњег века у ново доба. Али, новог доба нема без Христа. Сам је Господ Христос рекао, гле све ново стварам. Једино под Сунцем шта је ново, браћо и сестре, то је Господ наш Исус Христос. Иако смо ми у Њему, ми сваког тренутка постајемо нови, бољи људи, ако смо са Христом. Али ако нисмо, онда сваки дан постајемо гори, браћо и сестре. Дакле, Свети деспот Стефан је био мудар владар, а његова мудрост, браћо и сестре, огледала се у владању тиме што је он владао народом, тако што је народу служио. Владао народом, тако што је народу служио. И зато је остао упамћен у свом роду, и не само у свом роду. Свети деспот Стефан је био миротворац. Он се трудио, браћо и сестре, да мири једне са другима. Да мири народе. И видите колико ми данас одступамо од тог благословеног мира. Дакле, Свети деспот Стефан добро је знао да живот, односно, боље речено, да живети живот на земљи достојани Бога и човека, може само онај човек који примени у себе ону Јеванђелску заповест, што не желиш себи, не мој чинити другоме.
Кад би се само тога придржавали, драги моји, све би нам било другачије. Онда не би било ратова, онда не би било убистава, онда не би било насиља, онда не би се намећали једни изнад других да будемо, онда не би никоме зло учинили, јер, како да учиним зло? Треба да прво схватим ако хоћу да учиним некоме зло, да то ја прво чиним себи. Јер не може човек да учини зло другоме, браћо и сестре, док прво није учинио зло себи. Само кад је помислио да другоме учини зло, он је себе онеспособио за добро, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, увек се трудимо да не чинимо оно другоме, што себе не желимо. Свети деспот, много су га нападали, много су га осуђивали, као што рекох, али он никоме није узвраћао зло за зло, него само узвраћао добро. И зато деспот Стефан, браћо и сестре, као што рекох, био је много милостив. Деспот Стефан, бити човек, бити хришћанин у свом том кошмару, како је била Европа, оно време није било лако. Али он је са Христом био и победио. Победио прво себе, па онда побеђивао и непријатеље. Победио себе тако што је себе, браћо и сестре, припремао за Царство Небеско, и у тој припреми молио се да Господ, оно што само говоримо, он је говорио опомениме Господе, када дођеш у Царство Твоје.
Деспот Стефан је био, браћо и сестре, сав саткан, да тако кажем, од вере и љубави према Богу и према ближњима. Зашто? Зато што је он знао да је Бог љубав. Бог је љубав, браћо и сестре, тако нас учи и Јеванђеље. Бог је љубав, а љубав је највећи дар Божији, које Бог даровао нама људима, браћо и сестре, и прави хришћанин се мери мером љубави. Мером љубави. Једини природан, нормалан начин постојања за хришћанина јесте, браћо и сестре, истиновање. Како то лепо каже Свети Апосол Павле у посланице Коринћанима. Истиновање. Можда реч која није за нас, тако да кажем, у оптицају нашег говора. Дакле, браћо и сестре, та и таква љубав надахњивала је Свете мученике Христове, Апостоле Христове, Пророке и самог деспота Стефана. Он је добро знао заповест, ону Христову што каже, нову вам заповест дајем да љубите једни другога. Пазите, нова заповест, да ли је то баш нова? Не, Господ је ту заповест поновио, кад се узносио на небо. И зато је казао ову вам нову заповест дајем, желећи да их обнови и саме Апостоле и цео род људски, и он то на себе је увек, браћо и сестре, применњивао. Љубављу се постиже не само тајна Бога, него тајна и човека. Љубављу се постиже и тајна и овога и онога света. Човек је, браћо и сестре, створен за љубав, а не за мржњу. Та права јеванђелска љубав је љубав која се жртвује. Свака жртва која у себе нема љубави, је узалудна. Зато је нас Господ највише заволео управо том жртвом својом, својом крсном жртвом. И зато опет понављам, свака жртва која у себе нема љубав, она је узалудна. А деспот Стефан се жртвао за Бога, за народ.
Нема љубави према човеку, без љубави према Богу. Ту морамо да будемо начисто. Не можемо да кажемо да волимо Бога, а не волимо човека, како то говори Свети апостол и јеванђелиста Јован. Не можемо да волимо Бога, а да не волимо човека. Само љубав према Богу даје снагу човеку, да воли подједнако и оне који га мрзе и они који га каменују. Није лако волети оне који нас канују, али је томе величина, да заволимо тога који нас мрзи. Ако не можемо у почетку да га заволимо, јер и ми смо људи, почнимо да се молимо да се молимо за непријатеља. Бог и време ће учини, ако је наша искрена и права молитва, да допре у своје време до љубави. Зато се трудимо да чинимо добро једни другима, да не подмећемо ногу другоме, што каже наш народ. Да чинимо добро другоме човеку, да чинимо добро Светињи, ето овој овде Светињи, која вековима стоји и говори управо о вери српскога народа, о љубави српскога народа и о вери и љубави Светог деспота Стефана који је саградио овај манастир. Ако хоћемо да се за нас моли Свети деспот Стефан, много је овај наш крај овде шумадијски, окићен храмовима, које је саградио Свети деспот Стефан. Ево, манастир Павловац, ту је манастир Тресије, ту је манастир Кастељан, кога ако Бог да, приводимо крају, после толико векова да се у манастиру Кастељану поје Литурђија овога света, као и онога.
Нека је срећна слава овом Светом манастиру, срећна слава оцу Гаврилу, срећна слава свима вама који сте данас овде, али и који припадате у смислу да осећате ову Светињу. Будите са Светињом, да би Светиња била са вама. Нека је срећан дан, срећан празник и срећна слава. Бог вас благословио!” закључио је наш Архијереј.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају евхаристијског сабрања Митрополит шумадијски Г. Јован је освештао славске дарове. Овогодишњи домаћин ктиторске славе манастира Павловац био је г. Младен Паунић из Београда. На предлог управе манастира Павловац Митрополит шумадијски Г. Јован одликовао је Архијерејском граматом захвалности г. Ивана Кастратовића, дипл. грађ. инж. из Младеновца.
Након Литургије у порти манастира Павловац је изведен природан културно-уметнички програм, који је извео хор „Неуме” из Сопота.
Потом се приступило трпези љубави, коју је припремио домаћин славе г. Младен Паунић и настојатељ ове свете обитељи монах Гаврило (Гардаш).
протонамесник Марко Јефтић
