Дана 30. јула 2026. године, на празник Свете Великомученице Марине – Огњене Марије, Митрополит шумадијски Господин Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Горњој Сабанти уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије шумадијске, а поводом храмовне славе.
Митрополит се окупљеном народу обратио богонадахнутом беседом, рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре!
Срећан данашњи празник Свете Великомученице Марине, или како у нашем народу знаном Огњеном Маријом. Срећна слава овоме храму, који је посвећен овој великој мученици, али у исто време и великој угодници Божијој Светој Марини. Срећна слава свима вама који припадате овој парохији и овоме храму, на челу са вашим свештеником. И нека је благословено управо то наше данашње сабрање овде о дану, о празнику коме је као што рекох посвећен овај храм где смо се сабрали да се молимо Богу. То наша основна дужност, да се молимо. А имамо и зашта да се молимо. Људи смо, падамо, грешимо и зато нам је потребна милост Божија. Зато су нам потребне молитве, да молитвама својим умилостивимо Бога, браћо и сестре, да нам буде милостив и да нам опрости грехе. А нама, браћо и сестре, Бог, много, много више даје него што заслужујемо. Нама Бог много више опрашта него што чак га и молимо за опроштај. Наши су греси безбројни. Али Бог њих зна. И Он чека, Он је Бог, Он је Отац, Он је љубав, Он чека, као што прави родитељи чекају свако своје дете када греши или када лута што бисмо рекли да се врати на пут. Он чека и свакога прима. Свакога прима. А зато, браћо и сестре, треба да знамо да нас Бог воли. Али да би нас Бог волео, ми треба да волимо Њега, али у исто време да волимо ближње своје, без обзира ко су и какви су. Да их волимо и да се молимо за њих. Некако ми људи знамо много тога у животу да класификујемо, да кажемо, па да процењујемо, овај је добар, овај је лош, овај је праведан, овај је грешан. И обично сматрамо свакога човека за грешником који није по нашој вољи, који није по нашем расуђивању, њега не волимо. И сад замислите, браћо и сестре, да је Бог такав. Па ко би онда опстао на овоме свету? Ко би могао да се спасе? Али Он је љубав. Понављам. А љубав, браћо и сестре, како кажу Свети Оци и Свети Апостол Павле покрива мноштво грехова. Али да би човек волео ближњега он треба да се смири, пред Богом, али да се смири и пред другим. Да не штрчи, како каже наш народ, јер све што штрчи једног дана биће посечено. Па и она трска која штрчи више од осталих трсака, на њу баш ветар највише дува, и он је највише и ломи, а да управо човек и не види колико штрчи својом гордошћу, својом самоубеђеношћу, да је он исправан. Браћо и сестре, једино је Бог безгрешан. Једино је Бог безгрешан. Ми нисмо безгрешни, али смо намењени да се кајемо, да се покајемо, да тражимо опроштај од Бога. Али нећемо добити опроштај од Бога ако не опростимо другоме, ближњему. За све нам треба вера, за све нам треба тај труд наш. Није страшно пасти, страшно је не устати, није страшно грешити, страшно је не покајати се. Треба нам вера, али права вера, треба нам молитва, треба нам подвиг, треба нам смирење. Онај човек који има смирења, то често говорим, он ће прихватити савет другога. Онај који нема смирења он ће слушати док му савет дајеш, али чим ти оно окрене леђа, што кажу, он ће радити по своме. Е то није смирење, то је лаж, то је обмана, браћо и сестре. И управо о том стању грешности и како се може изаћи из тог стања грешности, говори нам ово данашње Јеванђеље, које смо сада овде чули.
Јеванђеље, које смо данас чули, браћо и сестре, говори нам о једном дивном догађају. Веома поучном, али не можемо ни догађај Јеванђеља данашњег применити у себи, не можемо да осетимо ту величину и значај Јеванђеља ако немамо вере, ако немамо љубави, ако немамо смирења. И ето, зато је данашње Јеванђеље веома поучно, браћо и сестре, јер нам описује један догађај како је један Симон Фарисеј, али грешник. Који је био у губи. Оболео од губе. А губа је била неизлечива болест у то време. Он позива Христа, Христос га исцељује, оздрављује. Он га позива да уђе у његову кућу, али чула је једна жена која је такође била грешница. Да Јеванђеље њу назива грешницом. Ова жена чувши да је Христос ушао у кућу тог Симона губавога, осећајући потребу да се сретне са Христом, имала је веру, без обзира што је била грешница, имала је веру у том тренутку ако би се срела са Христом она ће добити опроштај. И тако је и било. И то је наш циљ, ми браћо и сестре, треба да имамо у животу тај циљ, да се сретнемо са Христом. И што често говорим, ако се овде не сретнемо са Христом, нећемо се нигде срести. Јер нећемо Га видети у Царству Небескоме. Е сад, опет до човека зависи шта он сматра под тим сретањем са Христом. Да ли је само сретање са Христом што ћу се ја прекрстити, што ћу тако понешто учинити добро или ћу сматрати да је моје стално сретање са Христом управо, да спознам себе, да спознам своје унутрашње стање, да спознам и признам да сам грешан, и да ми нико не може опростити грехе до јединога Бога.
И чули смо како је ова жена ушла у кућу тог Симона губавога, и шта је она, браћо и сестре, радила. Она је каже узела најскупоценије миро. Зашто Јеванђеље то наглашава скупоцено миро? Па зато браћо и сестре, што само скупоценим одзивом и даром ми задобијамо опроштај. Зато Апостол Павле и каже „Скупом сте ценом плаћени“. Није то никаква цена, браћо и сестре, у новцу. Него скупом ценом, крвљу Христовом. Христос је пролио крв на крсту да би нас спасао. И ова жена, каже, узевши то скупоцено миро, није имала смелости, није имала храбрости, да стане испред Христа и да му каже. А она је стала позади и плакала, сузама умиваше ноге Христове и помазиваше миром. Дакле, браћо и сестре, Јеванђеље каже да је ова жена грешница. А то нам говори, да ма какве грехе имали ако се искрено кајемо, а покајање то је подвиг. Покајање је тешко. А тешко зато што немамо јаку веру. И пазите сад ово, тај Симон, кога је Господ помиловао, он каже да је Исус Бог или да је Он пророк он би знао каква је ова жена грешница јер га се дотиче. Пазите, заборавио на милост Божију, заборавио на љубав Божију што га је Господ помиловао и оздравио, него чак и он ову жену назива грешницом и тиме не признаје Бога за Бога. И шта је овде врхунац свега овога? Чује Христос шта он све говори, чује Он како он осуђује ову жену и назива је грешницом, и Њега како осуђује и назива грешним, али Христос се не упушта у полемику, што бисмо ми данас рекли. Него Симону поставља питање, па каже „Шта ти мислиш Симоне, који ће дужник више бити захвалан Богу, онај коме је опростио 500 динара или онај коме је опростио 50 динара?“ А Симон, одговара логично, онај коме је опростио 500 динара. И онда му каже Христос, дошао сам ти у кућу целива ми ниси дао, дошао сам ти у кућу, ноге ми ниси опрао, ниси намазао главу моју миром, а ти ми ништа ниси од тога учинио. И зато опраштају јој се греси многи јер је имала велику љубав, а ко има малу љубав, њему се мало и опрашта. Е овде се, браћо и сестре, управо говори о великој љубави Божијој, о љубави која опрашта без краја. Из овог поучног примера видимо да примљени опроштај, код ове жене, код ње се расцветава огромна љубав, љубав која превазилази сваки грех, јер када ми некога волимо, ми се не осврћемо на његове грехе, јер га волимо. Зашто? Зато што љубав наша покрива његове грехе. А замислите колико Господ нама много опрашта. И све ово значи, браћо и сестре, да љубав предходи праштању, и обрнуто, праштање предходи љубави.
Љубав и праштање су неодвојиви, и заувек повезани једно са другим. Блажена је ова грешница, каже, јер је нашла оно што је могла. Шта је нашла? Христа, браћо и сестре. Да ли смо Га ми нашли, браћо и сестре? Да ли га ја први налазим на сваком кораку? Или каже само, па ја верујем у Бога. Права вера је браћо и сестре, на делима. Права љубав је, браћо и сестре, као када некога волимо толико и кажемо спреман сам за ту особу и живот да дам. Е таква је Христова љубав, браћо и сестре. Он је за нас дао живот. За нас је крв пролио, браћо и сестре. И Он све трпи, све подноси, Он је санео веру са неба када је сишао, санео је љубав. А род људски чиме му је узвратио? Распињањем, браћо и сестре, мржњом. И заиста насупрот љубави, стоји мржња. А мржња је опака болест, она се тако увуче у човека и уништава човека изнутра. И ако не стражимо над собом, грех лако улази у нас. И тако човек често и несвесно, а и свесно, на жалост, сарађује са нечастивим силама.
И ето и Света Великомученица Марина, коју данас празнујемо, она је пронашла Христа. Али Га је тражила, трагала је. Она је пронашла Христа, и од тог тренутка она је почела да живи мудро. Све док не пронађемо Христа, док се не одрекнемо себе, ми не живимо мудро, ми живимо лудо. А мудрост је пронаћи Христа. Дакле, браћо и сестре, ова Великомученица Марина, она је стално у своју душу доливала то уље вере. Вера је браћо и сестре, велика наука, то је наука која се не може научити само из књига, вером се треба живети. И зато је ова Великомученица Марина, стално доливала кажем, уље вере, уље љубави, у своје кандило живота, уље молитве и милостиње, недавши да се запаљена Христова светлост у њој угаси. У нама је Господ запалио свећу живота. Да ли чувамо тај пламен свеће?
Треба, браћо и сестре, често себи да постављамо питање да ли чувамо тај пламен свеће коју је Господ упалио у нама, или смо препустили да тај пламичак светлости се угаси.
Ако имамо веру, на сваком кораку можемо да видимо Бога.
Зато да се данас помолимо Богу и Светој Великомученици Марини да нам помогне да нађемо Бога. Да нађемо Бога и да Бога уселимо у себе. Све док не уселимо Бога у себе, ми смо себични. Ми смо саможиви. Ми смо славољубиви. Ми мислимо о себи, а о другоме не помишљамо.
Зато нека је срећна данашња слава, овом храму, свима вама, свештенику и нека нам Господ и Света Марина помогну да тражимо Бога.
Бог вас благословио! “
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Нако Свете Литургије уприличена је трпеза љубави за све присутне.
Свештеник Срђан Ђорђевић
