У петак 24. јула 2026. године Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у храму Св. петке у крагујевачком насељу виногради уз саслужење братства овога светога храма.
Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит шумадијски Г. Јован и рекао је:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Дивна је поука и порука Светог апостола Павла, коју смо сада овде чули.
Свети апостол Павле моли хришћане и каже: „Браћо, сарађујући са њим, са Богом, молимо вас да не примите узалуд благодат Божију“. Апостоли као помагачи Христови су примили благодат Божију и ту благодат су преносили. И то је оно што је у нашој помесној Православној Цркви, да имамо то, како ми то црквеним језиком кажемо, апостолско прејемство. То је значи да благодат коју је Господ дао апостолима, апостоли су дали епископима, епископи дају свештеницима, свештеници то предају народу. То су свети апостоли, помагачи, зато су апостоли сарадници Христови. Али смо и зато и ми, хришћани, који смо крштени, апостоли. И ми треба да будемо сарадници Божији, треба да будемо помагачи Божији. Како сарадници? Ако не сарађујемо са Богом, не ће ни Бог са нама сарађивати. Дакле, како можемо да помогнемо Богу, Богу који је свезнајући, свемоћан? Може. И те како можемо да помогнемо да Му кажемо само Господе, опрости ми. Господе, дај ми љубав, Господе, дај ми смирење. Не дај ми, Господе, гордост, не дај ми сујету, не дај ми злобу. А кад Господ види да се ми њему обраћамо са смирењем, а уз то верујемо да нам Бог може и хоће да помогне, заиста ће нам помоћи. И зато Христос је апостолима предао себе, а они узвраћају Христу тиме што су њему предали душу своју. Што су њему предали цело биће своје. И они су то потврдили тиме што су проповедали Јеванђеље Христово, и што су управо, кроз све муке и невоље којима су били изложени, док су проповедали Јеванђеље, а ви знате да су их и тукли и убијали.
И зато апостол данас рече: „Моли вас да не примите узалуд благодат Божију“. Сви смо ми добили благодат Божију. Само је питање да ли живимо у благодати Божијој, да ли чувамо благодат Божију, јер ако чувамо благодат Божију, онда ће благодат Божија чувати нас. А благодат Божија је сам Господ наш Исус Христос. И ми се, што често говорим, не спасавамо ни својим постом, ни молитвом, ни бдењима, ни добрим делима. Све су те врлине мале за наше спасење. Али зато се ми уздамо у благодат Божију.
Уздамо се у Христа, који је, као што рекох пун љубави, који нас воли. А Христос нас, кад нас воли, он нам даје себе. Па зар ми у свакодневном животу нашему, кад имамо некога кога заиста волимо, онда кажемо, шта кажемо? Ма тог човека, ту особу, ту сестру, ту жену, волим да би живот дао за њега, за њу. Е, то је љубав она жртвена љубав. Права љубав је једино жртвена љубав. А љубави нема без жртве. А Христос је управо својом жртвом показао колико нас воли. Да је све претрпео, оно што је претрпео од људи. И да су га прогањали, и да су га грдили, да су га на крају и разапели, а он то све чини ради нас и ради наше спасење, казујући нам да и ми морамо ићи преко Голготе, преко Распећа, да би ушли у Васкрсење и у Вазнесење. То је живот.
И зато је Господ све што је чинио колико је живео на свету, говорио нам и казао, па, кад људи са мном тако раде, како да не ће радити са вама. Нама су апостоли предали благодат Божију, јер Богочовек, Господ наш Исус Христос, као што реко јесте благодат Божија у своју пуноћи својој. Заиста, у благодати је Христос Спаситељ. У њој је и спасење, у благодати је и спасење и освећење, и преображење и обожење. Имате ону дивну молитву светог Владике Николаја, каже, Господе, дај да се Срби сложе, обоже и умноже. Свети Владика Николај, заиста познавао је душу свога народа и схватио, ако се српски народ не обожи, он се не ће ни умножавати. Ако српски народ не обожи себе, да Бога заволи, као што воли самога себе и више од тога, ако то српски народ и уопште род људски не чини то онда је, управо, они се не могу преобразити. Не могу се обожити. Зато свети апостол брижно, као што рекох моли хришћане да узалуд не приме благодат Божију. Зашто то каже узалуд? Јер и примљена благодат Божија, коју смо, као што рекох ми примили у светој тајни крштења, а и обнављамо ту благодат Божију кроз врлине, кроз хришћанске врлине, кроз све те тајне. И ми обнављамо благодат Божију кад год учинимо нешто добро некоме. Ми обнављамо у себи благодат Божију, кад се уздржимо да некоме не учинимо зло. Кад се уздржимо да некоме не кажемо злу реч. И на тај начин ми обнављамо благодат Божију. Чим не живимо у благодати Божијој, онда не живимо у Богу. Онда смо саможиви. Онда смо егоцентрични. Онда смо нарцисоидни, да тако кажемо. Иако нам се кроз свете тајне, као што рекох даје благодат Божија, она остаје бесплодна у нама ако је не унесемо у свој живот. Ако не унесемо благодат Божију у своју природу, у своје биће, у своју душу, у срце своје ако њоме не облагодатимо, целокупно биће своје. Не можемо делимично казати, сад ћу мало примити благодат а онда кад ми је добро не сетим се благодати Божије. Неће нам много помоћи ни примање благодати кроз све те тајне, ако њима не живимо, као што рекох ако њима не живимо и ако се њима не освећујемо. Другим речима, узалуд нам је благодат ако смо хришћани само по имену, а не и по животу. Благодат Божија је узалуду нама ако не ревнујемо. Ако нам је вера само на устима, на језику, како је користимо? То је само да се заклањамо и да живимо у заблуди. Вера, која није потврђена животом, која није потврђена делима, она је мртва. Е то је оно што свети апостол Јаков каже, вера без дела је мртва, али и дела без вере су мртви. Другим речима, иако чинимо добра дела, а не чинимо то вером, ни ту немамо користи. Него кад веру претварамо, као што рекох у дела.
Дакле, нама није узалудна благодат ако ревнујемо у посту, у молитви, у трпљењу, у смирењу, у кротости. Ако у томе ревнујемо, онда се благодат Божија разлива по целим нашем бићем. То значи да смо отворили и душу, и срце, да се у њих усели Бог. А тамо где је Бог, тамо је благодат. Тамо де је Бог тамо је радост. Тамо где је Бог, тамо је љубав, тамо је мир, тамо је спокојство. Богу желим да служим и хоћу, али не могу да послужим другоме. Зашто не можеш? Па не можеш зато што си горд.
А све док не послужимо другоме, ми, у свари, не служимо ни Богу. Јер Бог ништа не тражи више, да ми чинимо према Њему, него што треба да чинимо према ближњима. Јер сваки је човек икона Божија. Сваки је човек створен по лику и прилици Божијој. Па значи, човек је лик Божији. Па онда треба тако да се понашамо као према лику Божијем. И, на пример, прилазимо икону, да целивамо икону. И како прилазимо? Треба, ваљда, да прилазимо са вером, са љубављу, са поштовањем. Чини ми се да данас проблем у роду људском, и у нашем роду, све мање поштовања. Све мање поштујемо једни друге. Све мање поштују деца, родитеље, родитељи децу, јели деци треба поштовање. Све мање поштујемо комшију, него одлазимо толико далеко, да комшији желимо све најгоре. Имате једну причу, каже, поставили су пред људе, пред народе, шта би који желео. Руси да иду на Месец, на Сунце, ови ово, ови оно, а каже, шта би Србин желео? То је прича, наравно. Каже, ја би желео да мом комшији цркне крава. Пазите, ја то и данас не помишљам. Па га питају, па човече, каку корист ти имаш, што ће комшији да цркне крава? Он каже, немам ја корист али он има штету. Значи, ти се радујеш несрећи другога. Ако се зарадујеш несрећи другога, несрећа ће да те снађе и тебе и мене. Не можемо дволично живети, драги моји. Мало бити, што би смо рекли, хришћани, мало не бити хришћани. Мало волети Бога, да, мало волети човека, али највише волимо себе. Један свети отац, тако речи, савременик наш, он је казао да се треба да се молимо Богу, да спознамо себе, да обратимо пажњу на себе. Јел, ако не обраћамо пажњу на себе, каже тај свети отац, онда ће нам ђаво помоћи да се бавимо не собом него другим. Па зар то не радимо? Сваки од нас нек стави прст на чело, што каже наш народ, па зар то не радимо? Најмање се бавимо собом, у смислу да живимо хришћански, да живимо и Јеванђелски. Шта он тамо ради, шта је он то рекао? Благо да се мора неговати. Као што негујемо ону лепу биљку, цвет кад се засади, као што негујемо и дете када се роди. Наше благо се мора неговати, да не би закржљало у нама. Да, тако каже Апостол Павле, да благодат може да закржља, односно да захрђа, што бисмо ми рекли. А да би отклонили ту рђу, морамо да претрпимо много. На пример, гвожђе, када ухвати она рђа, најбоље се скида кад се баци у огањ. Да огањ ту рђу скине са гвожђа. Е, то је нама треба тај божански огањ. Да спаљује наше недостатке, наше грехе, наше злобу, а да огањ божански онда у нама делује. Водимо рачуна да у нама не закржља та благодат Божија, да не увене у нама. Човек вене као и онај цвет, као и она трава. Вене човек. Али човек вене кад нема Бога у себе. Апостол Павле каже да напредујемо у благодати, јер се у њој или напредује, или назадује.
Данас, наша Црква прославља једну дивну, велику светитељку свету Јефимију. Узмите, прочитајте мало њена житије. Е, она је спознала благодат Божију. Она је гајила у себи ту благодат, као најнежнију битку. И када су је мучили, када су је убијали, тражећи да се одрекне Христа, њој је благодат помогла. Христос је помогао да то издржи. Зато и ми треба у свом животу да издржимо, без обзира шта нас снађе.
Зато ми треба у свом животу да носимо свој крст. А сваки од нас је добио свој крст. А крст свој, то је наша свакодневница да тако каже. Да будемо јаки у вери, па било шта да нас у току данас нађе, да не поколеба нашу веру. Јер ако поколеба нашу веру, онда ћемо пасти у очајање, онда ће нам сви бити криви, па и сам Бог ће нам бити крив. А није нам Бог крив, него смо ми криви, што смо дозволили да нам се умањи вера. Е зато Христос каже све је могуће ономе који има вере. Зато чувајмо веру, живимо вером. Понављам, чувајмо веру, да би вера чувала нас. Вера је одржала и наше претке. Вера је одржала народ Божији, који је имао и те каква искушења, и други народи, не само ми. Вера. И зато се каже све човек може да изгуби у животу. Нажалост, тако и била. Имамо. Имамо данас све. Имамо и кућу и кола и не знам имања и богатства. Ако немаш вере, онда почнеш да ропћеш и на Бога, што ми је то Бог узео? Није ти Бог узео, него ти ниси знао да чуваш оно што ти је дао. Зато чувајмо благодат Божију, да би благодат чувала нас Богу.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
