Дана 22. јула лета Господњег 2026. Његово високопреосвештенство Митрполит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.
Архијереју су саслуживали јереј Милош Ђурић и ђакон Стефан Јанковић.
Чтецирали су Александар Цалић, Стефан Радисављевић и Огњен Влашковић док је за певницом био отацн Драгослав Милован и Димитрије Васковић.
Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
У малопре прочитаном Апостолу имали смо једну дивну поруку и дивну поуку Светог апостола Павла, која гласи: „Који мисли да чврсто стоји, нека води рачуна да не падне.“ Ми често мислимо да смо стабилни, да нам је тло под ногама чврсто и тако заборавимо да није увек тако. Човек не може да стоји чврсто, ако се прво није учврстио у вери у Бога, ако се није учврстио у љубави Божијој, у односу на љубав Божију и на ближње, ако се није учврстио у Цркви Христовој. Јер, колико год ми мислили да стојимо стабилно, да смо јаки, да смо моћни, да смо учени, никад не знамо кад ће да наиђу искушења. И чим наиђе искушење, онда видимо колико смо стабилни. Онда видимо да нисмо у ствари ништа друго, него како каже апостол Павле, она трска тамо у пољу, коју сваки и најмањи ветар повија, савија, док је не сломи. Често не обраћамо пажњу на искушења, и на чињеницу да она често долазе управо због нас самих, због наше грешности. Често мислимо, кад нам и Бог пошаље искушења, мислимо да нас Бог не воли. Није тако. Бог воли човека. И Он је заволео нас, пре него што смо ми заволели њега.
Када наиђу искушења, тада треба још више да ојачамо, првенствено у вери, а онда у добрим делима. Колико год понављали, ми мислимо да стабилно стојимо и заборављамо оне речи Христове, које је он рекао у Јеванђељу, да овај свет у злу лежи. Тако нас учи Свето писмо. Свет у злу лежи, зато је он, како бих рекао то, кушалиште, где се човек стално куша. Зло се непрекидно облачи. Оно се непрекидно пресвлачи у разноврсна искушења и саблажнивања. И онај који нема изоштрен духовни ум и духовне очи, ништа не види. Савлађују га невоље, савлађују га муке, а он све мисли да то долази, што му то други наноси, а никако да пође од себе, па да каже: „Чекај, данас ме ово искушење снашло, па управо зато што сам данас то и то погрешио, што сам то погрешила данас“. Некако се не сећамо својих грехова, не сећамо се својих пропуста, не сећамо се да смо урадили нешто што нисмо требали да урадимо, зато што не обраћамо пажњу на себе у смислу да ли смо добри људи, да ли смо добре особе, и да ли чинимо добро. Човек, ако не проверава себе, брзо залута. Он увери себе да најбоље чини, и он уопште не обраћа пажњу на своје слабости. Треба да знамо и да се стално сећамо ових Христових речи да овај свет у злу лежи, али да је Бог нас послао на овај свет, кога је човек претворио у пакао, јер је свет створен да буде рај. Он је био рај. Све док се први човек није огрешио о Бога, све док човек није заборавио ту радост, што је гледао Бога лицем у лице. Заборавио је на радост што је могао да разговара са Богом. Е, онда дође онај нечастиви, и каже: „Ма немој ти да се покораваш Богу, немој ти да слушаш Бога.” Мислим на Адама, је л разумете? Што ти је Бог рекао да не једеш са овога дрвета, ма немој, управо супротно поступи. Бог ти је реко да не једеш са тог дрвета, јер ћеш ти постати као Бог. И чак, већи од њега. Пазите, браће и сестре, то лукавство ђавоље.
Ми не знамо с које стране ће ђаво да нас нападне данас, у овом тренутку, да ли преко мисли, да ли преко речи, да ли преко дела. Не обраћамо пажњу. Е, кад је Адам видео да је преварен, кад је био избачен из раја, тек је онда видео шта је урадио. Тек је онда, кад је био наспрам раја и гледао где је био у рају, а сад је ван, увидео је благодати Божије и зато каже: „Седе Аврам наспрам раја и ридаше“. Тек је онда сватио шта је имао, а шта је згубио. То је, опет, ова наша дивна изрека српског народа која каже: Имадосмо, не знадосмо, изгубисмо, познадасмо. Што значи да треба да водимо рачуна да се не изгубимо. А човек верујте, кад му ослаби вера у Бога, све губи. Кад му нестане вере, уместо вере, у њега се усели сумња, а сумња је болест. Почне човек да сумња у некога тамо, кога можда чак никад у животу није ни видео, али га је измислио у својој глави. Човек без вере је човек у сумњи. Ми немамо шта да сумњамо, кад је у питању Бог, кад је у питању Црква, кад је у питању Јеванђеље. Све нам је то објашњено, све нам је то дато. Немамо шта да сумњамо. Ако и почне сумња, јер смо људи, слаби, а ђаво стално напада, што се не сетимо, бар оних речи апостолових, који су они изговорили кад је Христос васкрсао, и кад им се јавио, кад је разговарао са њима после Васкрсења, кад је јео са њима, ка их је уверио, да није само дух васкрсао и душа, него да је васкрсло и тело. А шта су апостоли рекли и нама оставили? Кажу: „Оно што очи наше видеше и што руке опипаше, тога Христа вам ми проповедамо“. Немамо ми шта да лутамо, само ако имамо вере и смирења. Вера долази из смирења. И све добро долази из смирења. Свако зло долази од гордости.
Кад човека обузме гордост, он уопште не види никога испред себе. Он само види себе, али у погрешном стању. Па о себи почне да мисли све најлепше, све најбоље. Свети Оци нас уче и кажу, да је гордост почетак сваког греха. Зато треба да се чувамо искушења. Али кад наиђе, да се ухватимо у коштац јер хоће Бог да види колико смо ми управо јаки, кад нас снађе невоља. Лако нам је бити добар у доброме. Зато наш српски народ каже: „У добру се не понеси, а у злу се не покуди“. Ма куда кренуо човек иоле осетљив на зло, мора осетити како са свих страна искушења кидишу на њега, поготово на његово добро. Ђаво неће да ми чинимо добро. Ђаво хоће да ми чинимо свакоме зло, јер је зло, у нашем свету, у коме ти и ја живимо. Често ми свет измишљамо, и правимо свет према себи и зато би моји Студеничани за оне који тако размишљају рекли: „Он је узео сам себе у своје руке“. Пазите, човек кад узме себе у своје руке, онда он себе не предаје Богу, а ми чујемо на сваком богослужењу: „Сами себе и једни друге, и сав живот свој, Христу Богу предајмо”. Ако се предамо Христу, искушења када дођу, а не изгубимо веру, ми ћемо после тих искушења, изаћи јачи, победићемо. Победићемо зло, али је тешко победити себе. То је најтеже. Зато Свети Оци кажу да је лакше брдо спустити, него победити себе. Лако је победити и другога, и народе, него победити себе. Тај наш его је у сваком од нас, код неког више, некго мање, као и у Ордози, докле год не победимо тај својеего, и док не почнемо да схватамо да је сваки други бољи од мене. То је хришћанско, а не уздизање над другима.
Зло и добро се стално боре. Кроз шта се то зло и добро боре у нама? Кроз срце наше. Свети Оци кажу да ако има бојишта на коме рат никада не престаје, онда је то срце наше, срце људско. Зашто? Зато што су у срцу и Бог и ђаво, и добро и зло, мир и немир, љубав и мржња. Све је то у човековом срцу. Само је питање на шта се човек и на кога се човек опредељује, за Бога или за оног другогог. Христос у Јеванђељу каже: „Не можете служити Богу и мамону”. Не можете служити богу и ђаволу. Не можеш служити себи, а да не послужиш другоме. То што служиш себе, а ниси послужио другоме, никакве користи нема, бар кад је у питању наше спасење. Духовно разбуђен човек, увек је свестан тога, да је његово срце у сталном у рату, у бојишту. Али, сетимо се речи Апостола Павла, који каже: „Војник који се не бори на прави начин, по оном правилу по ком је служио војску, не добија победу. Он на првом кораку гине, јер се не бори како треба. А ми имамо кодекс, да тако кажем, ружну реч да употребим. Имамо кодекс како треба да се управљамо, како треба да живимо. Имамо Јеванђеље Христово. Оно нам управо говори како треба да живимо, како треба да се владамо. Јеванђеље нам помаже да ми разумемо шта је добро, да разликујемо шта је добро, а шта је зло.
Треба да стражаримо над собом, над својим срцем. Ако то не радимо, онај нечастиви брзо ће да нас покори. Опет каже и Јеванђеље да прави домаћин, чува кућу своју да неко не провали у њу. Ако је не чуваш, провалиће. Тако и ми, ако не чувамо себе, провалиће тај нечастиви, кроз разна искушења у нас. И она ће нас заиста учинити синовима пакленим, како опет и Јеванђеље каже. Треба да будемо опрезни. Онај стражар тамо, који је у војсци или било где, он мора стално да стражари да отвори шесторе очи, да би видео и чуо шта се тамо шуња, шта је то, да не нападне то што је задужен да чува. Ми смо задужени да чувамо живот. Зато јер је живот дар Божији. Ако не чувамо свој живот, онда ми нисмо истински хришћани. Поготово ако живот ћердамо, преспавамо, ако цео живот тражим само своје право. А где су ти дужности? Где су ти обавезе? Прво, уради оно што си дужна да урадиш, па онда, тражи право. Због тога нам апостол Павле у овој посланици данашњој каже: „Ко мисли да стоји, нека води рачуна, нека пази да не падне.“ С које стране не очекује човек, може бити свирепо нападнут. Зато треба да се молимо Богу и да имамо стално на уму ове речи апостола Павла, да се не заваравамо собом. А човек се највише заварава собом. Човек највише о себе мисли најбоље. А је л си проверио то што мислиш да си најбољи? Чиме? Собом? Па човек није мерило. Не може бити мерило. Он је грешан, ми смо грешни. Мерило је Господ наш, Исус Христос. То је наше мерило. Треба да имамо Христа у нашем животу, морамо га стално имати, а не повремено. Мало ћу да будем са Христом, мало ћу да будем без Христа, па ћу да сарађујем мало са овим, мало да сарађујем са оним.
Браћо и сестре, да се молимо Богу, кад нас је Бог усправно да тако кажем створио, да не падамо. Па и ако паднемо, не треба да падамо у очајања. Ако паднемо, а нисмо изгубили веру, вера ће нам казати: „Устани, подигни се“. Али ако немамо веру, а пали смо, онда ми нисмо свесни да смо пали. То је најопасније, када човек није свестан својих грешних поступака. Није свестан шта мисли ни какве су му мисли. Није свестан шта говори, није свестан шта ради, него и оно што мисли, и оно што ради, и што говори, мисли да је најисправније. Погледајмо око себе! Има, хвала Богу, на кога да се угледате. Има добрих и честитих људи. Угледајмо се на њих.
Немојмо се угледати на оне који не живе по Јеванђељу, а ми да се трудимо да живимо по Јеванђељу, да нам Господ помогне, да нас не снађу таква искушења, која не можемо да поднесемо. Неће Бог да пусти никада на нас, више него што можемо да поднесемо. Бог познаје и тебе и мене, бољ него што ми познајемо себе. Али човек опет каже, мисли, да зна себе. Почнемо да разговарамо са људима, па му укажемо на нешто он каже: „Шта имаш ти мени да причаш, ја то знам добро“. Чим је то помислио и рекао да зна боље, верујте да не зна. Он је управо тиме показао своје незнање, али не разуме. Чувајмо се гордости, гледајмо да живимо у миру, да живимо у љубави, да волимо и непријатеље своје, како нас Христос учи у Јеванђељу. Лако је мени да волим и тебе, и сваког од нас, да волимо оне које нас воле, ал ајде заволи оне који те не воле. Ако то не урадиш, онда не лииш на Христоса, јер Христос подједнако воли и грешне и праведне, и зле и добре. Нека нам ова данашња литургија и данашње причешће, којим ћемо се причестити и сјединити са Богом, помогну да стојимо усправно. „Стојимо смерно, стојимо са страхом Божијим, приступимо!“ То је порука сваке литургије, па и ове које данас служимо Богу.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
ђакон Стефан Јанковић
