У недељу 5. јула 2026. године Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадисјки Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Копљари код Аранђеловца у храму посвећеном Светој Анастасији Српској који данас прославља своје крсно име. Овом приликом поводом храмовне славе окупио се велики број верника да дочека свог Архијереја.
Митрополиту су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Слободан Раковић, протонамесник Милош Митровић и ђакони Александар Бабић и Лазар Марјановић. Хор „Света Анастасија Српска“ из Аранђеловца је данас прославио своје крсно име и уз певачко друштво „Србски Православни појци“ из Београда увеличао ово Свето Литургијско сабрање својим појањем.
Након читања Светога Јеванђеља, Митрополит Јован је честитао славу храма и верне поучио својом беседом о Светој Анастасији Српској и о значају родитељског васпитања и исправног опхођења према деци:
“У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже Вам Бог, браћо и сестре!
Нека је срећна слава овога храма који је посвећен Светој Анастасији Српској, мајци нашег просветитеља и учитеља Светога Саве, мајци, браћо и сестре, која је родила, како је то говорио Свети Владика Николај, „најлепше српско дете“. А које је то најлепше српско дете, браћо и сестре? Да ли је Владика Николај мислио на неку спољашњу физиономију или на нешто друго? Свакако, браћо и сестре, мислио је да је најлепше српско дете оно које је васпитано у Господу. Оно дете је најлепше које се васпитава у Цркви и живи Христом и живи Црквом.
И зато је предиван и благословен овај дан да смо се сабрали у овом храму, као што рекох, да се сетимо те наше друге мајке. Род људски има мајку – Пресвету Богородицу, има је и српски народ, али ето Бог је дао да српски народ има и мајку Светог Саве, а то је наша мајка Света Анастасија. Њен живот је био такав, браћо и сестре, што ви, верујем, боље знате од мене, да би требало да се на њу угледа свака садашња и будућа мајка. Да се угледа и да размишља како да васпита своју децу, као што их је васпитавала Света Анастасија. Она је од рода светога, па је морао бити и плод од тог корена светији. Она је родила Свету породицу. Њој није било, браћо и сестре, тешко, иако је била супруга владара и то у то време великог владара Стефана Немање, њој није сметало да се посвети својој породици, јер је знала – када подиже своју породицу у Цркви, да у ствари тиме изграђује своје спасење. И знала је да ако васпита своју децу, као што рекох, у вери у Бога, да ће та деца продужити то дело и да ће та деца васпитавати и своју децу.
И зато је врло важно васпитање породице, браћо и сестре, у сваком времену, а посебно у овом времену у коме живимо, када је, на жалост, породица растурена. Када у породици више нема разговора, не разговарају деца са родитељима, нити родитељи са децом. Када су омаловажене све вредности и замењене неким другим, када је престао да постоји ауторитет. Ми старији мало боље знамо шта значи ауторитет родитеља, али правог родитеља – оног родитеља који васпитава своју децу, а не да пусте родитељи своју децу да живе како она хоће. И лепо је, нека и живе како хоће, али они ће живети правим животом само ако их родитељи усмере на прави пут. А прави пут је, браћо и сестре, Христов пут. Зато је Христос једини могао да каже: „Ја сам Пут, Истина и Живот.”
Дакле, велико је, драги моји, дело, и велика радост, и велико задовољство и част назвати се родитељима. А није у питању само телесно родитељство, браћо и сестре, него је важније оно друго, духовно родитељство. А то духовно родитељство, браћо и сестре, није баш ни лако. Много је лакше родити дете, него га васпитавати у духовном смислу. Јер од тог васпитања не зависи само породица, него зависи и село, зависи и држава, зависи и Црква, браћо и сестре. Зато је наш народ увек говорио: „На млађима свет остаје.” А сећам се мога деде који је говорио: „Јесте, то је било, синко, у оно време, а сад на младима дугови остају.” Који дугови? Не мисли се ту на материјални дуг, него на онај дуг – да ли родитељи дају дуг који су дужни да дају својој деци, како би деца, поштујући тај дуг и ту жртву родитељску, могла да узврате родитељима? То јесте, да на њихову љубав родитељску узврате својом дечјом љубављу.
Тамо где има љубави, тамо, браћо, има и мира, тамо има јединства, тамо има слоге, тамо има поштовања. Тамо где нема љубави, нема ничега. А тамо где има љубави, тамо постоји и ред, постоји поредак, браћо и сестре. А ред и поредак су одржали и Цркву Христову, ево, више од 2000 година. Ред и поредак одржаће сваку породицу, а где нема реда и поретка, где се не зна ко је шта у породици, та се породица растура. Па ево, погледајте, браћо и сестре, владика сам 34 године, и верујте ми, нисам имао више развода бракова за све те 34 године него што сам их имао у прошлој години. А зашто је то тако? Зато што нема љубави, а љубави нема без жртве. Данас изгледа да родитељи нису спремни да се толико жртвују за своју децу, осим у оном материјалном смислу, а нису ни деца спремна да се жртвују за родитеље. А љубави, рекох, нема без жртве. А где је љубав, ту не постоји никаква препрека да један другоме чинимо добро. Јер кад некога волимо – зар ми то и данас не кажемо: „Е, овог човека, ову сестру, ову жену волим толико да бих био спреман и живот да дам.”
Е видите, тако нас Бог воли. Сад је само питање да ли ми на ту божанску љубав узвраћамо љубављу или, на жалост, узвраћамо онако како је род људски узвратио Христу када се родио ради нас и страдао ради нас. Када је Он донео љубав са неба, народ Му је узвратио мржњом, и то каквом мржњом – да је Бога разапео! То је тако страшно лудило у човеку кад му се помути ум, кад му се помути разум.
Данашње Јеванђеље које смо сада чули описује нам једну потресну причу. Чули смо како је Господ дошао у земљу гергесинску и тамо је видео два бесомучника. Два човека која су била у опседнути ђаволом. И то не једним, него, како каже Јеванђеље, легиона демона. Браћо и сестре, имамо и знамо и видимо око себе најближе када оболе од оних најтежих телесних болести, али нема теже болести него када човек не стражари над собом, па онај нечастиви искористи ту нашу немарност за живот и за спасење, те се усели у нас. То је најтежа болест, браћо и сестре, и данашње Јеванђеље управо говори о томе.
У Господу с једне стране видимо ту божанску љубав коју Бог излива према човеку и даје човеку, браћо и сестре, а с друге стране опет видимо како човек не уме да узврати благодарношћу за оно што нам Бог даје. А нама Бог, браћо и сестре, даје много више него што смо заслужили. Мада има и таквих људи који мисле: „Мени Бог не даје, ја сам више заслужио јер сам бољи”. Браћо и сестре, сав наш подвиг, и наша молитва, и наше бдење, и пост – нису довољни за наше спасење. И ми се не можемо поуздати у та наша добра дела која чинимо, него се уздамо у милост Божију. Ми се уздамо, браћо и сестре, да нас Бог помилује по својој милости.
Ево ми данас, овде у овоме Светоме храму, вршимо једно најсветије, највеће и најузвишеније дело које се може вршити на земљи, браћо и сестре, а које је Бог дао човеку, а то је Света Литургија. Коју ми – стално то помињем – сви служимо заједно. Не служим Свету Литургију само ја, него сви ми овде заједно служимо Свету Литургију. И шта нам треба у ово време када нам је све некако охладило према ономе што је вечно, што је добро, што је узвишено? Треба нам радост, а ту радост нам најбоље пружа Света Литургија, браћо и сестре, коју данас овде служимо.
Кад ово говорим, сетим се онога што сам имао прилику да чујем својим ушима од преподобног старца ћелијског, Светог Јустина, који је једном приликом, кад је био обхрван тешкоћама времена у којем је живео, рекао да не може да замисли тужног хришћанина тамо где се служи Литургија. Не може да замисли тужног хришћанина, а он сам је био обхрван свим могућим невољама. Гонили га, кажњавали, осуђивали, прогонили, стављали у заточеништво, али он је сам био у радости јер је живео Литургију. Служио Литургију и живео Литургију. И ето, браћо и сестре, нам разлога како можемо и ми у свим својим приликама и неприликама, и у свим својим недаћама, да увек будемо радосни – а то је да долазимо на Литургију. Да узмемо од Свете Литургије ту божанску радост, да долазимо на Литургију да узмемо благослов, па да тај благослов, браћо и сестре, пренесемо на своју кућу, на своју чељад.
Литургија је чудо над чудима, она која – како се често говори – спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Човече, па има ли ишта лепше него да дођеш на Литургију и да се сав предаш тој светињи која је светиња над светињама, као што и чујемо кад служимо Свету Литургију? Да се сам предаш и да тако духовно и ти сам будеш узнесен на небо. Браћо и сестре, прави хришћанин у ствари живи од Литургије до Литургије. Говорим ово и себи и вама: прави хришћанин треба да живи од Литургије до Литургије. Јер ако нас нема на овој Литургији земаљској, која је предукус Царства Небеског, неће нас бити ни на оној божанској Литургији. Зато су Свети Оци говорили, браћо и сестре, колико је важна Света Литургија, па су казали да ће свет да постоји све док се у свету служи Света Литургија. Кад нестане Литургије, нестаће и света, браћо и сестре.
Али нама Литургија говори и о Другом доласку Христовом. Даје нам опет радост да не малакшемо у својим невољама, него да се радујемо. Говори нам о испуњењу обећања Божијег да ће Он доћи по други пут у свет и да ће Господ установити Царство Небеско. И то је оно што ми исчекујемо. То је оно за шта нам Литургија отвара духовне очи, отвара нам ум, отвара нам разум, отвара нам срце, отвара нам душу – да исчекујемо долазак Христов. И то је оно што ми треба увек да кажемо: „Дођи, Господе!” Јер ако Господ не дође, све нам је пропало, браћо и сестре, и ми смо пропали. И подвиг наш, и труд, и молитва, и све – све нам пропада ако Господ не дође, али ће Господ доћи.
Е, али ту треба да будемо издржљиви, да тако кажем, треба, браћо и сестре, да стражаримо над собом. И управо о том стражању нам говори данашње Јеванђеље које смо овде чули – да треба да стражимо, да треба да стражаримо. Да треба, браћо и сестре, да бдимо над собом, јер ако не стражаримо над собом, над својим мислима, над својим речима, над својим делима, онда искористи та нечиста сила ту нашу празнину и улази у нас. И онда ми више нисмо своји, ми смо његови. А та нечиста сила неће, браћо и сестре, неће Бога. Не само што неће Бога, него неће ни мир, неће љубав, него хоће мржњу. Тај нечастиви, кад уђе у нас, браћо и сестре, он нас заиста чини, како каже Јеванђеље, синовима таме, синовима пакла. И зато треба да стражимо, јер знате и сами – стражар на капији, шта је његов задатак? Да чува капију, да не уђе неко ко је непознат у кућу. Човек је кућа Божија, човек је храм Божији. Колико тек онда треба човек да чува себе у чистоти, у правди, у љубави, да не би, кажем, тај нечастиви ушао у нас. Ако не стражаримо над собом, браћо и сестре, ако не стражаримо, понављам, над својом душом, над својим срцем, мислима, речима и делима, све се онда претвара у оно што не треба. Па нам се и речи претварају у оне које не би требало никада да изговоримо, браћо и сестре. Све се окреће тумбе, што би рекао наш народ.
И заиста, као што ова два мученика који су били опседнути ђаволима нису знали шта раде, браћо и сестре. Нису знали, него је ђаво ушао јер нису стражарили, па је почео да се поиграва са ова два бесомучна човека. И тако бива, браћо и сестре, и са нашим животима. Ми људи смо слаби. Наша је природа огреховљена, и ако не оживљавамо ту нашу палу природу Духом Светим, ако не молимо Бога да нам пошаље Спаситеља, не можемо се, браћо и сестре, спасити ни у вечности, а не можемо се спасити ни у овом привременом животу да нас не сналазе беде и невоље.
Браћо и сестре, слушајући данашње Јеванђеље, ми видимо с једне стране, као што рекох, ту велику љубав Божију према страдалним људима, а видимо с друге стране опет ту људску неблагодарност. Кад је Господ истерао ђаволе из ових људи, шта су они демони тражили од Христа? А они бесомучници су били тако страшни, као што описује данашње Јеванђеље, да нико није могао проћи оним путем а да их они не нападају. И шта су демони рекли Христу? Прво су рекли: „Што си дошао Христе овамо пре времена да нас мучиш?” Пазите, браћо и сестре, и ђаво зна понекад да се послужи истином како би обмануо човека. А човек то, као икона Божија, често не зна и не осећа. Они кажу Христу: „Што си дошао овамо пре времена да нас мучиш?” Зна ђаво да ће Господ доћи, браћо и сестре. Зна ђаво да ће Господ својом силом победити и зло и ђавола. Зна, и зато они дрхте, зато кажу: „Дошао си пре времена, а нама треба још времена да још заробљавамо људе.” Да их поробљавамо, а најгоре ропство јесте ропство сатанско, браћо и сестре. Неко ће казати: „Ја немам никакве везе са сатаном.” Али ако чиниш недела, шта радиш него испуњаваш вољу сатанску? Шта радиш? Дакле, браћо и сестре, и сад кад је Господ истерао ове демоне из ових људи, шта су они рекли? „Ако нас истерујеш из њих, дај нам да уђемо у крдо свиња.” То је било на једном брду покрај мора. Господ им каже: „Идите.” И шта су урадиле свиње? Не могући да издрже ђавола у себи, оне су се бациле у море. Погледајте, браћо и сестре, свиње нису могле сатану да држе у себи, а ови мученици су га држали толико дуго времена. И нико им није могао помоћи, нити су они, додуше, помоћ тражили. Али долази Онај који побеђује и грех, и ђавола, и смрт, и Он их ослобађа. Замислите, браћо и сестре, како су се могла осетити та два човека? До тада нису ни били људска бића у правом смислу, а одједном – мирни, спокојни. Народ одахнуо што може проћи оним путем, да их више они не нападају. Али овде је битно да, кад су ђаволи тражили да иду у свиње, они су тиме хтели да кажу: „Нама треба тело. Да уђемо у нечије тело, па макар то било и свињско.” Пазите, ето тако њима треба човек. Зато они нападају човека. Зашто? Зато што је човек икона Божија, што је човек слика Божија. И браћо и сестре, од нас Бог ништа више не тражи да чинимо према Њему него оно што треба да чинимо према човеку као икони Божијој и слици Божијој. Јер смо створени као икона, слика и прилика Божија. А како ми поступамо према човеку? То мора свако од нас да се запита.
Али морамо, браћо и сестре, као што рекох већ неколико пута, да стражаримо над собом. Да не дозволимо, браћо и сестре, да нам језик, што би рекао наш народ, лупа свашта. Да говори свашта. А онај који стално себе хоће да надмудри говорећи лоше о другима, то у ствари говори из његове гордости, из његове сујете. А наше је, браћо и сестре, да се молимо Господу да не паднемо под власт нечастивога. И не знамо како он и на који начин може да уђе у нас. Престане ли вера у нама, нестане ли вере у нама – он то користи. Он користи сваку нашу празнину, а човек је највише испражњен и празан када нема Бога у себи. Када Бога не носи у свом срцу, у својој души, у својим мислима, у својим делима. Е, кад то ђаво види да смо ми празни... Па, као и кад је празна кућа – јер кад нема никога у кући, сви тамо бацају отпад, да тако кажем, јер нема чувара. Е, ми смо постављени да чувамо себе, да се чувамо, браћо и сестре.
Ето, тако је стражарила над собом и Света Анастасија коју данас прослављамо. Она је бдила над собом. Она је бдила, као што сам рекао, над својим породом. Она је била одана супруга своме мужу. Она је била, браћо и сестре, сва саткана од вере у Бога, од љубави према Богу и према ближњима. И зато, на ову Свету нашу Мајку Анастасију, требало би да се угледају сви, поготову садашње и будуће мајке, па да замолимо и да се молимо Светој Анастасији: „Света мајко Анастасијо научи нас како да васпитавамо децу своју, како да децу приводимо Христу“. Родио си дете, имаш дете, да ли ти је у Цркви? Ако ниси ни ти, неће ни дете бити у Цркви. Да је замолимо да се моли за децу нашу. Сви смо у опасности, а највише су деца у опасности. Поготову када родитељи не знају да дају смернице у животу. Када не умеју или неће да покажу смисао живота, него се најчешће бринемо да му дају дипломе факултетске, дај да му дамо куће, да му дамо кола, све то треба, а где је оно духовно¬? Ако им и дамо то све, поједина наша деца иако тврдим да имамо добру омладину, има оних који не умеју да кажу ни хвала, не уме да се обрадује јер није примио радост Литургијску, није примило радост Божију, није примило љубав Божију и зато ми не смемо као родитељи било духовни, било телесни, да се не трудимо и да деци својој покажемо пример. Како ћеш родитељу, ако си се одао алкохолу, како ћеш своме детету рећи да не пије? Можеш да кажеш, али нема никакав ефекат, то ништа не значи, јер имају такав пример. Зато је пример важнији од било које речи, пример нам је Света Анасатасија и нека Господ благослови наш народ, нека њене молитве буду са нама да би ми били са њом и да би били са Господом.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије уприличен је крсни ход око храма после кога је Митрополит пререзао славске колаче данашњим свечарима и домаћинима данашње храмовне славе који су потом уприличили Трпези Љубави и њоме почастили све окупљене вернике.
протонамесник Немања Искић
