У четвртак 4. јула 2026. године, када наша Света Црква прославља Светог Јулијана Тарсијског и преподобну мати Анастасију Српску, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленићу поводом славе манастирске капеле, која је посвећена Светој Анастасији.
Преосвећеном су саслуживали: протосинђел Пајсије Илић, протојереј-ставрофор Драгослав Цветковић, протојереј Мирољуб Симеуновић, јереј Зоран Гојић, јереј Стефан Васиљевић, јереј Никола Иванковић и ђакон Лазар Марјановић. Молитвено сабрање је својим слаткопојем улепшао хор „Свети кнез Лазар“, под вођством Ружице Вешковац.
По прочитаној Јеванђелској причи Високопреосвећени је своју Архипастирску беседу започео речима:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, срећан празник Свете Анастасије. Срећна слава капеле овог манастира која је њој посвећена и заиста мудри владика Сава, владика шумадијски, је био први епископ који је нашао за сходно да један мали олтарић посвети мајци Светог Саве. Ова дивна, велика Светитељка Божија која је из рода нашега, будући да је била Светитељка још за време живота, види се да плодови њеног светог и јеванђељског живота јесу заиста прави плодови, родивши нашег првог просветитеља и учитеља Светог Саву. Родивши, како је то говорио Свети Владика Николај, најлепше српско дете. Света Анастасија се сва посветила Богу, да служи Богу, да служи ближњем, и посветила се сва васпитању, питању, храњењу своје породице. Из само једне такве утробе је могао да се роди такав Светитељ каквог нам је Бог дао: Свети Сава. Ми треба да будемо Богу захвални и благодарни што нам је даровао и дарива нам и дан данас светитеље и угоднике Божије. Тако да Свети цар Давид, молећи се јединоме Богу, он је међу осталом записао: „диван је Бог у Светима својим“. Заиста, браћо и сестре, диван је и предиван Бог који нам је дао Светитеље своје, да нам буду узори у животу. Да нам они буду огледало, да се угледамо на њих, а не само да се позивамо, како нажалост умемо стално да чинимо, па кажемо „ја сам светосавац“, „ја сам Србин“, „ја сам православац“ и на томе се завршава. Али да ли подржаваш то светитељство Светог Саве и свих других Светитеља? Зато они треба да нам буду узори и посредници између Бога и нас. Они су наши молитвеници. Они су наши заштитници. И када прослављамо Светитеље Божије, ми уствари прослављамо Бога који је њих прославио. Зато овај дан, који је наша Света Црква посветила Светој Анастасији, дан молитвеног сећања на Свету Анастасију Српску, можемо да назовемо дан мајке Српског народа. Српски род има мајку Божију, Пресвету Богородицу, али је Бог дао да имамо и српску мајку Свету Анастасију. Зато је наше данашње сабрање благословено у овој светињи Каленићкој, јер можемо да заблагодаримо Богу што нам је даровао да данас учествује у Божанственој Светој Литургији, коју данас овде сви заједно служимо. Да учествујемо у Христовом животу, у његовој доброти, у његовој радости, у његовој љубави. Да учествујемо у његовим Светима, и опет понављам: „да је међу Светима и Света Анастаија мајка српска“ чија је љубав и ревност за Господа Исуса Христа су били пут који води у Царство Небеско. Она је цео свој живот усмерила на тај пут-Христов пут. Онај пут за који је једино Христос могао да каже: „Ја сам пут, истина и живот“. Истина, данас се неко дрзне да каже: „ја сам истина“. Могу да кажу, и говоре, али тај који говори, говори о истини која је његова, која њему одговара. А ако му истина не одговара, па чак и она Јеванђељска, то већ није истина за таквог човека. Браћо и сестре, нас је Бог обдарио, нас је Светитељима и обдарио и оградио; само треба да се молимо њима да би кроз молитву, искрену молитву, могли да осетимо присуство Светитеља. Зато се и храмови живопишу, не да би се украсили или да би се ушаренили, него да се прикажу Светитељи Божији и догађаји живота Христовог и Богородица. Да када стојимо на Светој Литургији, када учествијемо на Светој Литургији, да нас подсећају да и они учествују са нама. Је санама, на Светој Литургији, учествују и анђели. Сада можете замислити како је то благословено стање човеково, када има тај осећај да на Литургији учествују и Светитељи и анђели. Да осети да Литургија, како то често говорим: „спушта небо на земљу и земљу уздиже на небо“. Уздиже и сваког оног који трепти душом и телом на Светој Литургији, осећајући оно стање, као што је Господ рекао Мојсију: „изуј обућу са својих ногу, јер место на ком стојиш је Свето“. И ово место на ком данас стојимо је Свето. Оно је натопљено молитвама оних који су овде живели и оних који су долазили да се моле. Ова је Светиња натопљена и знојем, молитвеним знојем тих људи, али је натопљена и свака стопа овог Светог места. Зато треба увек да осећамо присуство Светиње, када улазимо у Светињу и да се прво запитамо, да ли нас Светиња прима овакве какви јесмо и да ли ми примамо Светињу у себе. Ако то осећамо онда ћемо заиста живети Светињом, онда ћемо заиста живети Црквом, онда нећемо мудровати својим умом, па мислити да могу својим умом и преварим другога-Бог се не да варати. Опет и себи и вама кажем: „имајмо тај осећај Светиње-Свете Литургије, јер на њој примамо Светињу“. Зато на свакој Литургији чујемо: „Светиње Светима“. То не значи да се даје само Светима светиња, него и нама јер смо намењени да будемо Свети. Што би рекли поједини Свети Оци: „сваки је човек потенцијални Светитељ, уколико светлости Христове има у себи и колико живи том светлошћу“. Јер онај који живи светлошћу Христовом он је просвећен, просвећен му је ум, њему је просвећено срце, њему је просвећена душа, њему је просвећено свако дело и свака реч. У противном, када човек не живи у светлости Божијој, он живи у тами својој. А тама мрзи светлост. Зашто? Зато што светлост открива, разоткрива оно што се у тами чини и ради. Света Анастасија и њен врлински живот и хођење за Христом представља диван пример на ком се треба учити и ком треба да тежимо. Бог нас је призвао да славимо Бога, али нас је исто тако позвао да славимо човека, јер је човек икона Божија. Да ли ми тако поступамо? Да ли заиста можемо да славимо другога? Онај који је пун себе и своје славе, тај не уме да слави другога, он само зна да о другоме говори све најгоре и најцрње. А уствари он тиме говори о себи, али не види. Уствари, он и не може да види, јер у њему уместо светлости је наступила тама. Зато се ми и молимо у Цркви да нам Бог просвети таму. Како је то говорио Свети Григорије Палама: „просвети моју таму Господе“. Ништа страшније нема, браћо и сестре, од тога када се човек уљушка у своју таму, па му је лепо. И у греху је понекад лепо, али шта ћемо за последице, које се морају кад-тад јавити? Зато треба да славимо Бога, а да би славили Бога требамо макар да се трудимо да имамо чисто срце, да имамо стање чистог ума, просвећеног ума, да нам ум не буде расејан. Да молимо, као што се молимо једном молитвом Црквеном: „расејани мој ум сабери Господе“. Често говорим: „расејан човек није цео човек“. Он је исечен на фронцле, он је расејан, а расејан човек не уме да се моли, не зна да се моли. Он не зна ни коме се моли, јер је себе ставио на место Бога. То данашњи човек хоће, то свет данашњи хоће, да спусти Бога на земљу, а да човека уздигне на небо. То је та несрећна гордост људска. Зато понављам, нас је Бог призвао да славимо Бога, а слављење Бога се рађа у срцу на првом месту. У срцу које постаје место у ком може да се настани Бог. Имали ишта чистије, и на земљи и на небу, од Бога? Нема. Зато Бог и не може да станује у прљавом срцу, ни мом ни твом. Зато треба да чистимо срце. И што каже премудри Соломон: „ сине дај ми срце твоје...“ и то је оно што на сваком богослужењу чујемо: „сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. Из срца се рађају и добре и лоше мисли, и зле мисли, јер у срцу пребива и Бог и ђаво. Коме човек служи? Служи ономе коме се определи. Ако се определи да служи Богу, онда се његово срце отвара. Тај мали људски орган, толико зна да постане велики, да се у њега може сместити оно што је несместиво, а то је Бог, то је Христос. Он који је већи од васељене спушта се из свог смирења и своје љубави, спушта се у моје и твоје срце. Хоћемо ли отворити своје срце? Ако имамо љубави, ако имамо вере'хоћемо; ако смо своје срце испунили собом, онда ту нема места за Бога. А када је човек испуњен Богом, када је његово срце испуњено Богом, онда је он сав испуњен Богом, те ни једна нечастива сила не може да пронађе празнину у човеку да се усели и да га наговара: „мрзи овога“, „говори овоме овако“, „овај је овакав, онај је онакав“, него ћеш говорити све са благословом, да је сваки други бољи од тебе. Имамо ли ту веру? Имамо ли тог смирења да сматрамо да је сваки други бољи од мене? Не знам колико да знамо тог другог и да је највећи грешник, ми ћемо и у њему наћи нешто свето. Јер ни у једном грешнику није све зло и није све свето. А човек види оно што хоће и чује оно што хоће. Оно што смисли у свом уму, оно што често упада у параноју, не само што зна зло о другом човеку, него још и измишља зло. Е то није хришћанство, то није никаква љубав, то је псеудо љубав. То није она љубав која све воли, браћо и сестре, подједнако. Јер та љубав која све воли подједнако је Божија љубав. Јер Бог подједнако воли и грешника и праведника.
Како да осетимо љубав Божију? Па ако имамо љубав прем ближњем, другачије и не можемо. Често говорим: „ми до Бога долазимо преко другог, преко ближњег“. А и до ближњег долазимо преко Бога. Онај који има љубав Божију и веру у себи, он ће да разликује грешност човекову од његовог живота. А ми, чини ми се, у исти кош трпамо и човека и грех, и осуђујемо човека, уместо да осуђујемо грех који човек чини. Али „не судите, да вам се не суди“, каже Господ наш Исус Христос. Свето Писмо нас учи да Бог тражи оне који га славе у духу и истини, и Бог хоће такве богомољце, а не оне који се сами хвале, не оне који се хвале самим собом, па таман то била и њихова побожност. Чим се хвалиш побожношћу, хвалиш се оним што је лажа. Браћо и сестре, Бог жели искрене људе који живе у духу и истини, али у истини Божијој, а не у оној истини коју ја проглашавам да је истина. Бог не жели да га ми славимо из неког страха или некакве обавезе. Наше је хоћемо ли славити Бога или нећемо, хоћемо ли веровати у Бога или нећемо. То је наша слобода. Али истинско слављење Бога је резултат блискости са Богом и са ближњима. Слави Бога умом и свим својим бићем, односно светитељи нас уче: „буди онај који слави Бога у духу и истини“. Господ је рекао: „ја љубим оне који мене љубе“ и „прославићу оне који мене прослављају“. Бог је највише прослављен у Светитељима, а Светитељи су прослављени Богом. Господ је дао Светитељима велику славу, дао је моћ; када је апостоле слао да проповедају Јеванђеље казао је: „идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ и још каже „ево дајем вам власт да стајете и на шкорпије и на змије и на сваку силу вражију и ништа вам неће наудити“. Имамо ли ту веру да можемо сада да згазимо овде змију? Па немамо. Јер ћемо одмах помислити: „јој ујешће ме, па нећу“. Онда нам вера није јака, није нам вера онаква каква треба да буде, а вером човек усељава Бога у себе. Поједини Свети Оци кажу да када би људи угледали Светитеља какав јесте, у његовој светости, пали би на земљу, онако како је пао Савле, када га је обасјала светлост Христова на путу за Дамаск. Треба да живимо за ту светлост Божију. Ни апостоли нису светлели сами од себе, него су светлели Христом. За разлику од појединих људи који мисле „и ја сам светлост... ја светлим другима... ја другима дајем правац...“. Бог је толико заволео човека да му је у изобиљу дао Духа Светог. И када човек живи Духом Светим човек постаје подобан, сличан Богу. А ми смо сви задобили Духа Светог на крштењу и свакој светој тајни и данас задобијамо Духа Светог кроз свету тајну причешћа. Само је питање да ли гасимо Духа Божијег у себи? А апостол Павле каже: „Духа Божијег не гасите у себи“. Човек када угаси Духа Божијег у себи, он је угашен човек. Он има облик човека, он хода, али је, како то каже апостол Павле, као љуштура. Као орах, споља је леп, унутра је празан. Сви смо ми празни без Духа Божијега. А Духа Божијег потискујемо нашим духом, јер нећемо да се врши воља Духа Светог у нама, него се врши моја воља, воља мог духа. Зашто, браћо и сестре, Бог толико воли човека? Зато што је Он љубав. Зато што је Он заволео нас, пре него што смо ми заволели Њега.
Господ је дао Светима своју благодат. Они су га заволели и потпуно се приљубили, прилепили уз Господа. Јер сладост љубави Божије не даје да се везујемо за грех, за злобу, за пакост, не даје нам да се вежемо искључиво за овај свет. Ту су нам најбољи примери из рода нашег Свети Сава и Света Анастасија, коју данас прослављамо. Они нам говоре да наш живот треба да буде стално, непрекидно спремање за живот вечни. Зато је овај дан, који је посвећен Светој Анастасији, да се молимо њој, јер она чује оне који јој се искрено обраћају, али искрено, у смирењу, а не у гордости. Зато замолимо Свету мајку Анастасију, како да на првом месту себе васпитавамо. Да је замолимо да нас научи како да васпитавамо децу, како да деца заволе Бога и ближње; како муж треба да се односи према жени и жена према мужу; како родитељи треба да се односе према деци и деца према родитељима. Ово једино можемо постићи вером и дејством Духа Свето. На свети живот, Свете Анастасије и начин на који је она васпитавала своју децу требало би да угледају и садашње, а и будуће мајке. Није свако васпитање право васпитање; ако човек не замоли Бога како треба да васпита своје дете неће га правилно васпитати, него ће га васпитати по нахођењу тог оца, мајке... а то није право васпитање. Васпитање је оно које васпитава у Духу Божијем, а ми хоћемо да све буде васпитано у мом духу. Света Анастасија је била сасуд и пример мајкама, родитељима; она треба да буде и пример монахињама; она треба да буде пример свима нама како се може и под царском круном бити смирен и како се може имати љубави према сваком човеку. Она је била сасуд Духа Светога и тако постала живи узор Српском народу и свима нама је постала светионик; њено тело је испуњено Духом Светим. И данас Дух Свети кроз њено тело чудотвори. Ено њеног тела у манастиру Студеници. Зато замолимо је да се она моли за ову свету обитељ, да се моли за игуманију и сестринство њено, да се моли за све нас. Она ће се молити, мајка је наша, а мајка треба да зна шта је права љубав и како праву љубав треба пружити другоме. Нека је срећан данашњи празник, нека је срећна слава капеле манастирске, нека је срећна слава игуманији и сестринству, срећан и благословен ваш долазак у ову светињу у којој толико векова долати народ, тражећи утеху у светима Божијим.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По заанвоној молитви Високопреосвећени је пресекао славски колач, а након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.
Александар Јаћимовић, јереј
