У понедељак 29. јуна 2026. године, када прослављамо Светог Тихона Аматунтског, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су ректор Богословије протојереј ставрофор др Зоран Крстић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, протонамесник Иван Антонијевић, јеромонах Јован Прокин и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали оци овога храма са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом обратио се Митрополит Јован:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, у овом данашњем одељку из Матејевог Јеванђеља казује нам се како је Господ наш Исус Христос у суботу у јеврејском храму, синагоги, излечио човека са сухом руком. У овом исцелитељском догађају, браћо и сестре, видимо Христову милост, видимо његову сажаљивост, његову осетљивост према човеку са једне стране, и несажаљивост, неосетљивост и немилост фарисеја према човеку са друге стране. Дакле, фарисеји су се једноставно заклањали за суботу, али они су у ствари суботу формално поштовали. Истина је и то да је закон њихов чак забрањивао да се било шта ради у суботни дан, и не само то, него нису смели више од 2000 корака да иду у дан суботни од куће њихове. Дакле, они су, кажем, формално поштовали суботу, али када је у питању њихова корист, то нису чинили. И не само то, него су и ту прилику искористили да прекоре Христа зашто је излечио човека са болесном, са сухом руком у суботу. Дакле, Господ Христос је, браћо и сестре, Господар и суботе. И то је оно што мучи фарисеје, јер они суботом мере Њега из зависти. Он, човекољубљем својим, мери суботу чудесним делима и испуњује у суботни дан да им каже да добро ваља чинити свакога дана. Да би фарисеје Он уразумио да је човек боголико биће, браћо и сестре, и тиме претежнији од суботе, Христос смело испражњује суботу од те формалности њихових предања, испуњује човекољубљем, испуњује милосрђем да би фарисејима показао да је субота човека ради, а не човек суботе ради. Дакле, фарисеји, браћо и сестре, немају никаквог сажаљења према овом јадном човеку, болесном човеку, али су зато пуни злобе према Христу Господу, па Га зато питају ваља ли у суботу добро чинити. И шта им Господ одговара? Христос зна помисли њихове и то им ставља до знања када их пита. Каже, који је човек међу вама ако вам овца упадне у бунар у суботу, па ваљда је нећеш извадити? Ако не баш из било којих разлога, а оно да ћеш бити сажаљив према овци, према животињи, да тако кажем, и тиме их враћа опет на то колико тек човек треба да буде сажаљив према човеку као икони Божијој, браћо и сестре. И тиме хоће да каже Господ колико је човек претежнији од овце. Јер човек је слика и прилика Божија и човек је наш брат. Човек је наш сабрат по телу и брат, браћо и сестре, по страдању. Да, треба да схватимо и тог нашег човека када страда, да га схватимо као брата и да саосећамо са његовим страдањем. Да не смемо као хришћани бити тако немилостиви и немарни према страдању другог човека, него да помогнемо човеку да носи бреме ако клеца од бремена животнога у своме животу. Дакле, Христос каже, ваља у суботу добро чинити, добро чинити човеку који страда, који болује и пати и у суботу и у остале седмичне дане. Они су се изговарали зато што нису чинили добра дела.
Исцељење овог човека требало је да умиљењем, како каже Свети Јован Златоусти, и радошћу, и благодарношћу испуни срца свих у тој њиховој зборници, у тој њиховој синагоги, да душе њихове исцели управо од чега? Од зависти, од злоће, од тих опаких духовних болести. Али уместо тога, браћо и сестре, ови фарисеји, они шта чине? Осуђују Христа. Осуђују Христа што добро чини, браћо и сестре. И траже, не само што Га осуђују, него траже и да Га убију. Дакле, богоборачка злоћа иде у безумље, браћо и сестре. Но, Исус, каже се даље у данашњем Јеванђељу, каже, дознавши то, уклони се оданде, зато што су хтели да Га убију, и уклони се, каже, оданде, али не из страха, чега би се Бог плашио? Већ из жеље да их спасе тог последњег душегубног греха. И ово нам, Господ, даје један диван пример, браћо и сестре, да и ми треба да се побринемо да, ако неко хоће, на пример, да нама учини зло, ко хоће да нас убије, да избегнемо, да спасемо себе, ако је то могуће, разуме се, а са друге стране да спасемо и тога човека од његовог греха, да не убије нас, мене, тебе, свакога од нас.
Видите како хришћанин размишља – да спасава себе, али хоће да спасе и убицу од његовог греха. Синагога, то је тај јеврејски храм, браћо и сестре, у који је Господ ушао, јесте она иста синагога у којој су, каже, фарисеји заметнули недоличну препирку са Христом. И све ово нам говори да морамо се чувати од искушења која би могла да омету наше служење Богу и ближњима. Толико пре је недопустиво да престанемо, браћо и сестре, да чинимо, да идемо у храм због некаквих несугласица међу нама. Данас чујемо: „Нећу ја да идем у цркву зато што иде тај и тај.“ Па не идеш ти ради тог другога у цркву, у храм, већ идеш ради себе. И ту управо Сатана користи нашу слабост, јер нам је вера ослабила, и зато се и каже: „Нећу да идем у цркву, тамо иде тај и тај.“ Е, ту Сатана, браћо и сестре, користи прилику да направи још већи раздор између нас, па да направи већи раздор у цркви. И не само у цркви, него и међу верницима, зато да се молимо Богу.
Да нам Бог помогне, браћо и сестре, да ми свакога дана, свакога тренутка, ако можемо да учинимо добро дело, да га учинимо. А исто тако и да се клонимо неког зла које бисмо могли да учинимо. Да се молимо Богу, браћо и сестре, за мир у нама, са нама, око нас. Да се молимо Богу за мир у друштву, у цркви. Да се молимо Богу, браћо и сестре, да нам Бог пошаље и мир свој, да нам Бог пошаље и трпљење. Поготово да нам Бог пошаље смирење, да не осуђујемо друге.
Нека би ова данашња Литургија, коју ми овде данас служимо заједно, браћо и сестре, била нам на наше спасење, а биће. Како да не буде, кад смо ми на Литургији, ми смо у ствари већ у Царству Небеском, јер Литургија је предукус Царства Небеског. Како да нам не буде на спасење, а поготово кад се причешћујемо на Светој Литургији, односно кад се сједињујемо са Богом. И заиста, кад смо са Богом, онда је Бог са нама. Кад нисмо са Богом, онда Бог није са нама. Онда онај други користи ту нашу слабост, кад понекад заборавимо на Бога, е, онда он чини своје. Ми смо хришћани, ми смо крштени, ми смо намењени за вечност, за спасење, и нека нам и ова Литургија буде на спасење. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ. Након отпуста митрополит је благословио народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.
ђакон Дејан Јовановић
