На Видовдан, 28. јуна 2026. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и митрополит шумадијски Господин Г. Јован благоизволео је служити Божанствену Свету архијерејску литургију у храму посвећеном Светом великомученику цару Лазару Косовском, поводом храмовне славе.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу, високопреподобни архимандрит Онуфрије, игуман манастира Денковца, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, старешина овог светог храма, протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, архијерејски намесник крагујевачки, протојереј Срећко Зечевић, архијерејски намесник лепенички, протонамесник Ненад Милојевић, сабрат Старе цркве у Крагујевцу, јеромонах Јован Прокин, професор Богословије у Крагујевцу, ђакон Лазар Марјановић и ђакон Немања Стојковић.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, са благословом Његовог Високопреосвештенства, верном народу се, тумачећи прочитане речи Светог Писма, али и говорећи о „Косовском завету“, обратио Високопречасни протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу између осталог рекавши:
„Браћо и сестре, срећан празник и да је срећна слава како овоме светом храму, тако и свима нама и целом роду нашем српском. Кад год се окупимо око храма, па чак и кад год почнемо његову градњу или, у наставку, пролазимо крај њега и са осећањем побожности макар бацимо на њега поглед, исповедамо нешто што је најдубље људско. Другим речима, храм припада искључиво човеку. Као што знате, биљке и животиње не могу да подижу храмове, нити имају потребу да подижу храмове. А човек има ту потребу. И она је нешто што је најљудскије у нама. Другим речима, и кад проучавамо старе цивилизације, много шта нећемо наћи, али ћемо сигурно наћи храмове, или макар остатке храмова. Најљудскије што ми имамо и оно чиме, заправо, испољавамо то да смо људи, јесте кад подижемо храм, кад се окупљамо у храму и кад чувамо храм. На тај начин ми испољавамо и изражавамо то да смо људи. А разлог је врло једноставан, али га често заборављамо. А то је да човек не може и неће да живи само о земаљском хлебу. Колико год ми причали, или ми или неко други у нашој близини, да то није важно, да је важна, те не знам, економија, те не знам ово, те не знам оно, свако од нас у дубини душе ипак зна да је храм најважнији.
Зна да је светиња најважнија. Јер ово чудо које смо у скорашње време могли да видимо и да посведочимо, толики људи који су се поклонили Појасу Пресвете Богородице, поклонили су се, заправо, светињи. Они су тиме изражавали да имају један специфичан однос према светињи и да хлеб земаљски није оно најважније, искључиво ради чега човек треба да живи. Јер то су и речи Господње, да човек не живи само о хлебу земаљском. Браћо и сестре, ми данас, и на овај дан посебно, говоримо о завету, говоримо о Косовском завету. И сећамо се, или заправо имамо у виду, да је Господ најпре склопио савез, или завет, са једним народом, јеврејским народом, дао му обећање, дао му закон, обећао му земљу, али под једним условом – да Му буде веран, јер то означава завет. Завет између Бога и људи је несразмеран. Другим речима, ми немамо Богу ништа да понудимо, а Бог има нама све да понуди. Такве нас је створио да ми по природи тежимо Богу и не можемо другачије да живимо уколико не тежимо ка Богу. Јер смо тако створени, зато кажемо да је човек икона Божија. Ако он не иконише, не осликава Бога, он не постоји. Јер не може се звати човеком нешто што није икона Божија. Другим речима, само на тај начин се ми крећемо и идемо ка Богу. У том неравноправном савезу, оно што Бог очекује од нас и што можемо ми да Му понудимо јесте верност. Оно, ако хоћете, што ми очекујемо и у сваком савезу који склопимо са другим људима, очекујемо и у брачном савезу и завету, да супружници буду верни једни другима. У пријатељству исто тако очекујемо верност. Па зашто би онда било чудно уколико у том савезу, било Старом завету, дакле у Старом завету, или у Новом завету, Господ од нас очекује верност, да Му будемо верни. Чули смо данас веру капетана. Римски капетан није члан јеврејског народа, а кад је Господ чуо његове речи, каже: задиви се и наставља даље да такву веру није ни у Израиљу нашао. Дакле, у чему се састоји та верност и шта је кључ како Старог завета, тако и Новог завета, а онда, изведено из Новог завета, и наш Косовски завет? То је апсолутни приоритет Христу, који дајемо Христу. Дакле, да не постоји ништа вредније од нашег заједништва са Христом. И кад год помислимо да то није баш тако, да постоје можда и неке друге ствари, можда вредније или исто толико вредне, ми одступамо, излазимо из завета и бивамо неверни Христу.
Нови завет, дакле, завет који сада сви народи могу да склопе са Богом, јесте у крви Сина Божијег. Дакле, за можда десет–петнаест минута ми ћемо чути речи Господње: „Ово је крв Моја, крв Новога завета, која се за вас излива на отпуштење грехова.“ Дакле, оно што је Господ дао и уложио у тај завет јесте велико. Сама крв Сина Божијег. Оно што се од нас очекује јесте верност. И то је оно што ми, заправо, прослављамо на данашњи дан, као, уосталом, и у случају свих хришћанских мученика, било ког рода да су, па чак, наравно, укључујући и оне који су нашег српског рода. Управо ту чињеницу. Дакле, за Лазара и његове војнике није било других вредности значајнијих од Христа. У овом, одсудном моменту, они су управо то изразили. И то су оне речи из народне песме, дакле, да је земаљско царство замалено. Не зато што смо ми љубитељи смрти, па јако волимо да у сваком моменту желимо, на неки начин, херојски или како год, да умремо, него зато што верујемо у Христа. Зато је нама замалено ово царство, јер хоћемо да будемо са Христом и у том маленом нашем земаљском животу, али још много значајније – да будемо у вечности са Њим. Дакле, Нови завет, оно што ми... и, дакле, како у Цркву улазимо крштењем, и крштењски завети јесу у нашем роду потврђени на данашњи дан. Цар Лазар и његова војска су манифестовали да су апсолутно достојни тог крштењског етоса који ми, сваки од нас појединачно, испољавамо и на који се заветујемо на дан крштења. И још на крају, браћо и сестре, како ми можемо да будемо наследници цара Лазара? Подсетио бих вас да је Господ сам више пута Јеврејима говорио да и од камења може да подигне децу Авраму. Сигурно би то могао и нама да каже, да би и од камења могао да подигне децу Лазареву. Зар је то неки проблем за Господа? Али, ако хоћемо да будемо заиста достојни наследници Лазареви, онда и ми треба управо да чинимо оно што је и он, заједно са целом својом војском, учинио. Да исповедамо да је Христос кључна вредност нашега живота. Дакле, да не постоји ништа изнад Њега. Да ли ми то тако чинимо? Па, то нека се запита свако од нас. Тренутно. Да ли смо то чинили у другој половини двадесетог века? Па размислите мало. Ја бих рекао да је одговор негативан. Да то нисмо чинили. А врло често се нисмо ни стидели тога што смо издали Лазара, а још најгоре од свега – што се због тога нисмо ни покајали. А не можемо даље ићи уколико се не покајемо. Као што се ни у Цркву не улази без покајања, тако се исто ни Лазаревим путем не иде без покајања. Али, опет да се вратимо на оно што је у овом дану, рекао бих, најважније. Наш завет са Богом се манифестује, испољава тиме што смо верни Христу. Ако хоћете, можемо још даље да кажемо, да размислимо да постоје вредности које су важније од нашег живота. То су знали наши преци и нису размишљали много о томе када треба живот дати за слободу, за отаџбину, а посебно, наравно, за Христа. Некако смо и ми данас постали велики, рекао бих, љубитељи сопствених малих живота и никако не можемо да се одрекнемо било чега у њима.
На крају, још једном, честитајући вам празник, свима нама, са жељом и молитвама да се утврдимо у вери, јер то значи утврђивање у вери – кад смо потпуно свесни тога да је Христос центар нашег живота. На тај начин само ми смо и наследници и следбеници наших великих предака, на челу са светим кнезом Лазаром. Амин.“
После причешћа верног народа, заамовне молитве и литијског опхода око храма, Његово Високопреосвештенство је благоизволео пререзати славски колач који су у славу и част Светог великомученика Лазара Косовског је принели Трајко Трајковић са својом породицом.
Након торжественог литургијског славља, празновање храмовне славе је настављено у сали парохијског дома уз трпезу љубави.
ђакон Немања Стојковић
