У петак, други по Духовима, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, одељак данашњег Јеванђеља из Матејевог Јеванђеља говори нам о разговору ученика Јована Крститеља са Господом нашим Исусом Христом. Тај разговор, браћо и сестре, углавном се односио на пост. Јованови ученици, као и фарисеји, држали су се закона о посту старозаветном.
И њих је стално оптерећивао тај разговор Господа нашег Исуса Христа са грешницима и Његово једење са њима, нарочито уз пост. И они су се саблажњавали. Не само да су се саблажњавали Јованови ученици, него и фарисеји, јер су се они хвалили постом. Они нису постили из разлога да их пост подсећа на још јачу молитву, веру, на добра дела. Њихов пост се састојао у хвалисању, да се хвале како они боље посте од других народа. И зато су пришли ови Јованови ученици Христу и питали Га: „Зашто ми и фарисеји постимо, а Твоји ученици не посте?” Шта им је Христос одговорио? Њима је Христос одговорио, браћо и сестре, рекавши: „Да ли могу сватови бити тужни док је Женик са њима?” Каква би то била свадба ако не би била радост, али радост је због Женика, због Младенца.
И онда Христос каже: „Доћи ће време када ће се Женик узети од њих и они ће постити.” Другим речима, браћо и сестре, овде видимо да се Господ наш Исус Христос јавља као Женик, а Црква Христова, Црква Његова, јесте невеста. А ученици Христови, то су у ствари пријатељи Христови и они не могу бити тужни док је Христос са њима, јер сва радост њихова је радост у Христу.
Зато ће апостол Павле казати: „Радујте се у Христу, и опет велим: радујте се.” Другим речима, апостол Павле нам говори да у ствари ми немамо праве радости ако та радост није у Христу и са Христом. И заиста је тако. Наша људска радост је варљива, да тако кажем: радујемо се у овом тренутку, не прође ни пола сата, ни не знам колико минута, постајемо тужни. Зато је радост људска варљива, а радост Христова је стамена, она је јака, она је стална, увек иста, браћо и сестре. И зато је Христос радост Његових ученика, Његових апостола. Зато је и Његово борављење у телу, у ствари, време радости.
А пост, пост је израз, како кажу Свети оци, радосне туге. Зар може бити туга, па да буде радосна? Може, браћо и сестре. То је та постна туга, кад ми тугујемо због нашег греха, а пост нас подстиче на покајање, пост нас подстиче на молитву, пост нас подстиче на добра дела.
И зато, браћо и сестре, нема места за туговање док је Христос међу апостолима. И нема места туговању ни нама, ни дан-данас, ако је Христос у нама, ако смо ми са Христом и ако је Христос центар нашег живота. Ако је Христос центар нашег живота, онда је и Јеванђеље центар нашег живота, а онда је Јеванђеље, у ствари, није ништа друго до наше огледало у коме се ми огледамо и сазнајемо у истини какви јесмо. Погледамо се у овом огледалу и видимо шта? Ако видимо прљавштину на нашем лицу, то значи истина је: упрљао сам се. Тако је и Јеванђеље наше унутрашње огледало, браћо и сестре, где заиста, ако наш живот не проверавамо Јеванђељем, наш живот врло лако може да скрене тамо где не треба. Дакле, ово што је Господ рекао за Себе, да је Он Женик, а Женик ће се, каже, отети од њих, од апостола, а то ће бити онда када Господ пострада, када буде распет, погребен и васкрсао. Тада ће ученици постити, тугујући што Женик није са њима. Онда ће управо ученици Христови налагати на себе пост који, браћо и сестре, удружен са молитвом, као што рекох, повећава христочежњивост наше душе, како је то често говорио Свети старац Јустин Ћелијски. Шта је Господ хтео да каже кроз ово данашње Јеванђеље? Хтео је да каже, браћо и сестре: када Ја будем узет од вас, од апостола, телесно, тада ће они своју тугу изражавати и постом, а сада је за њих још време радости и весеља. Не знам шта човека да снађе у животу, а ми, ваљда, имамо искуства да нас много шта различно сналази у своме животу. И кад нас нађе највећа беда или болест, или мука, или било шта, ако Христа имамо у себи, ни онда нећемо поклекнути, нећемо се разочарати, нећемо мислити: ако је наишла болест, готово је, више нема здравља. Има. Увек здравља има, браћо и сестре, и телесног и духовног. Поготово духовног здравља има када човек, понављам, има Христа у себи.
Дакле, Јованови ученици желе да ученици Христови своја осећања, засађена у њих Христом, врате у оне старе оквире, у онај старозаветни закон. А да је Стари завет био довољан за спасење рода људскога, не би дошао Нови завет. Али Стари завет је, браћо и сестре, уводио у Нови завет. А ми смо новозаветни људи. И зато је Христос једино ново под сунцем. Ништа нема ново, осим Христа. И зато је једино Христос могао да каже: „Гле, Ја све чиним новим.” Браћо и сестре, Јованови ученици хтели су да обуку Христове ученике у те старе форме. Они још хоће нови живот да ставе у чауре, у те уске чауре старог, овешталог живота. Христос им каже: „Нико не меће нову закрпу на стару одећу.” Јер ако ставимо нову закрпу на стару одећу, она ће да повуче ону стару која је већ овештала. И зато Христос каже да ће онда настати већа рупа. И зато Христос каже: „Нити се вино улива у старе мехове”, јер ће ново вино да протера те старе мехове, него ново вино у нове мехове. Ми, новозаветни људи, јесмо, браћо и сестре, људи Новога завета. Дакле, овим је Господ још хтео да каже да се душа новозаветног човека не може крпити старозаветним постом. Јер, као што рекох, они су постили ради хвале, а не ради унутрашње потребе, браћо и сестре. Нови завет има ново начело, има новозаветну садржину, но исто тако има и своје нове начине живота. Нове начине живота, браћо и сестре. Дакле, ми смо новозаветни људи.
Ви ћете и данас чути како неко говори: шта се то ново у Цркви догађа, шта то ново уводе? Не, не, ништа се ново не уводи у Цркви, него се Црква Христова враћа извору, а извор је Христос. Свака река која се одвоји од извора, она ће кад-тад пресушити. И зато, браћо и сестре, као што рекох, ми имамо и новозаветни пост. А он се састоји у молитви и посту. У Богочовеку Христу, као што сам рекао, све је ново: и душа, и тело, и савест, и ум, и разум, и живот, и човек, и личност — све је ново у Новоме завету. Новозаветни човек не може бити смештен у старозаветне норме и форме. Он је, као што рекох, нова душа за ново тело, нова суштина за нову форму. Пост и молитва су потпуно неодвојиви, браћо и сестре, за разлику од Старога завета. У Новом завету пост и молитва су неодвојиви. То су два крила. Може ли птица да лети са једним крилом? Не може. Са два може. И зато је Господ рекао колики је значај поста када је рекао: „А овај род”, то мисли на ђавољи род, „изгони се постом и молитвом.”
Дакле, опет понављам, пост и молитва су потпуно неодвојиви, као што су неодвојиви живот и молитва. Наш живот не би смео да се одвоји од молитве, браћо и сестре. Неко ће казати: па ја немам времена да узмем молитвеник, па да читам, па не знам, немам времена. Не мораш да узимаш увек молитвеник. Али можеш научити ону кратку, најзначајнију молитву Исусову: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног” или „грешну”. Па то понављај што год више у току дана.
Па онда научи ту молитву. Не треба нам ни много школе да научимо ту кратку молитву. Или да научимо молитву да се молимо Пресветој Богородици, па да стално говоримо: „Пресвета Богородице, спаси нас.” Јер кад почнемо од тих кратких молитава, онда ће се у нашој души створити жеља, у нашем срцу, да повећавамо молитве. Људи некако све мисле, уместо да почну одоздо да иду ка горе, обично иду горе, па онда иду доле. Па почну одмах, без благослова, и да се моле на свој начин. Не можемо без благослова ни да се молимо, браћо и сестре. Свети оци кажу: хришћанин не сме ни да умре без благослова. Зато у Цркви благослов има свој велики значај. То није ништа профано. Напротив, кад тражимо благослов од свештеника, кад тражимо благослов од Бога, ми тражимо самога Бога и Духа Светога.
Дакле, браћо и сестре, живот без молитве је живот коме недостаје његова најважнија димензија, а то је у ствари површан живот, без дубине; живот који се задовољава само овим видљивим. И ми тада и ближњега видимо не као човека, ми га не видимо као икону Божју, ми га, браћо и сестре, видимо као појаву физичку, у том физичком смислу, наравно.
Значај молитве је у томе да се самим животом открије и утврди чињеница да све има своју димензију. И то коју димензију? Вечности. Нас није Бог створио за пролазност. Нас је Бог створио за вечност. И ми ту вечност, браћо и сестре, задобијамо овде, још на земљи. Не можемо да мислимо: задобићу ја вечност тамо, када пођем са овога света. Не. Овде, од начина твога живота. Дакле, браћо и сестре, диван је пост. Као што је дивно и читање Светога писма. Као што је дивно читање житија светих. И све што је добро — али све је оно дивно само онда када је праћено делом. А то значи да оно што читамо, понављам, било да је у питању Свето писмо, житија светих или нека друга поучна књига, браћо и сестре, да ли ми то што читамо примењујемо? Или прочитамо нешто као роман, па нешто запамтимо, а нешто и заборавимо. А Христос није само рекао: благо ономе који научи. Него: благо ономе који научи и испуни. И данас ћете ви наћи у свету, поготово у протестантском свету, оне који знају цело Свето писмо напамет. Да, цело Свето писмо напамет. Али џаба је кад не живе по Светом писму. И каква им је корист што су научили напамет, кад то ништа не примењују? Дакле, браћо и сестре, Христос је рекао: благо ономе који научи и испуни. Испунимо и ми, браћо и сестре, свој живот Богом. А када је наш живот испуњен Богом, све је у нама испуњено радошћу, јер је Христос радост наша. Испунимо наш живот добрим делима. Потрудимо се да у току овога поста, Петровског, у коме се ми налазимо, очистимо што више наше мисли. Да наше мисли буду упућене ка добру. А ко је добар? Човек јесте добар, али једино је Бог добар, браћо и сестре, у правом смислу. Дакле, да испунимо и овај пост не само неједењем мрсне хране, него чињењем добра. Чињењем добра. „Добро чините да вам се не досади”, каже свети апостол Павле. Дакле, браћо и сестре, само тако пост има свој прави смисао, ако у њему има жртве. Пост је жртва. А не туга, да тугујем што не једем данас неку мрсну храну. Ако тугујеш због тога, и ово што се сада уздржаваш ништа ти неће донети радост ни у души ни у срцу, а неће ти донети ни спасење. Дакле, браћо и сестре, нема поста без жртве, а пост нас подсећа на жртву, пост нас подсећа на љубав, на милосрђе и на праштање. Зато је Господ рекао: „Овај род изгони се постом и молитвом.” Нека нам буде благословен почетак овога поста. Нека нам пост буде лак, а не да нам буде оптерећење. Да се радујемо што се уздржавамо, како од мрсне хране, тако да се радујемо што се уздржавамо од ружних дела и мисли. Свети оци кажу: „Пун стомак — празна душа.” Зна се чиме треба да хранимо стомаке, зна се чиме треба да хранимо тело, али требало би да знамо чиме треба да хранимо душу. Душу хранимо Христом, покајањем. Душу хранимо, браћо и сестре, причешћем. Зато се и Литургија служи због причешћа. Зато ће Свети оци казати: тамо где нема причасника, не треба да се служи Литургија. А Литургију не служим само ја, као свештеник, као епископ, није важно, него сви заједно служимо Литургију. То је служење. У томе и треба да нам буде радост што ми служимо Господу. Али не можемо да служимо Господу ако не послужимо другоме. А другоме не можемо да послужимо док је у нама его наш. Не можемо другоме да послужимо док смо славољубиви и себељубиви. Онда ћемо само волети себе, а другога нећемо волети. А онда све то говори, браћо и сестре, да немамо довољно вере и да немамо смирења. Али уз пост наш ђаво нас највише тера да се гордимо. А гордост је темељ сваког греха. Зато је Господ рекао да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Нека би нам Господ дао тог смирења да се у нама усели Бог. А кроз смирење долазимо до чистоте унутрашње. Долазимо до тога да чистимо срце, да чистимо ум, да чистимо језик, браћо и сестре. Да зауздамо језик, да се потрудимо да не говори свашта. Има код мојих Студеничана једна дивна изрека: кад неће нешто да кажу, било на кога, кажу: „Препо сам језик за зуб.” Пази, „препо сам језик за зуб.” Нећу да му дам да палаца, опростите ми, то је наш израз. А језик, наш народ каже, јесте дар Божји. Дао нам Бог језик да се споразумемо између себе. Дао нам Бог језик да разговарамо са Богом кроз молитву и да разговарамо са другима. Али наш народ, знајући како човек може прво да почне да греши језиком, каже: „Језик нема костију, али све кости поломи.” Та ружна реч, тешка реч, зна да буде убојитија него било какво оружје и оруђе.
Зато ће апостол Павле казати: онај који мисли да је побожан, а не зауздава језика свога, његова је побожност лажна. Нека нам Господ помогне да имамо чисте мисли, чисте речи и чиста дела.
Бог вас благословио.“
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
