У среду 10. јуна 2026. године, када наша Света Црква прославља Светог Никиту Исповедника, Његово Високопреосвештенство архиепископ крагујевачки и митрополит шумадијски, господин Јован, служио је Свету архијерејску литургију у храму Светог великомученика Лазара Косовског у крагујевачком насељу Белошевац. Високопреосвећеном митрополиту саслуживало је братство овог светог храма.
“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, одломак из данашњег Јеванђеља по Матеју је врло кратак, али веома поучан. Кратак, али нам ставља до знања да се сваки од нас запита како се моли, и да се запитамо да ли нам Господ прима сваку нашу молитву. Господ прима нашу молитву искључиво када она иде из чистога срца. А онда прима нашу молитву када наша молитва извире из вере, да верујемо у Бога, јер, како каже Апостол Павле, онај који прилази Богу треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који у Њега верују. Тако да је ово данашње Јеванђеље веома поучно, јер просто треба да нас пробуди често из наше учамелости, ми се врло често учамимо, што би рекао наш народ, врло се често опустимо, па нам недостаје бодрости, па нам недостаје те духовне снаге, духовне моћи, па нам недостаје често и духовне трезвености. И зато данас Господ све нас опомиње, као што рекох, кроз ово данашње Јеванђеље, где каже: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско, него онај који твори вољу Оца мојега који је на Небесима.“ Видите, неће се спасити сваки који говори: Господе, Господе. Ово су Христове речи да у Царство Божије не улази онај човек који само на речима, на устима исповеда Господа Христа, већ у Царство Небеско улази онај који делима и животом потврђује оно што изговара. На пример, није довољно када ми само кажемо да су смиреност, кротост и врлина добре, и кад набрајамо врлине, и ако знамо врлине, а не живимо по тим врлинама, опет нам ништа то не значи. Јер је сам Господ у Јеванђељу рекао: није само благо ономе који научи, него ономе који научи и испуни. То је права наука. А да бисмо ми научили, треба да порадимо на тим врлинама. Треба да заволимо врлине. Јер ништа не можемо у животу да урадимо, ни да постигнемо, ако не заволимо. Ђак не може да научи лекцију ако је не заволи. Човек не може да обави своју дужност ако ту дужност не заволи. Па чак ни грех не можемо да учинимо ако га претходно не заволимо. Дакле, треба да заволимо, а уз то треба да се смиримо смиреношћу Христовом, да укротимо себе кротошћу. Чијом кротошћу? Христовом. Он је благ и кротак у срцима нашим. Једном речју, оврлинити себе сваком врлином Христовом, како је то често говорио блажене успомене преподобни отац Јустин Ћелијски, значи да оврлинимо себе, да покажемо, не да знамо које су то врлине, него да покажемо да живимо тим врлинама. И нећемо се спасити само ако кажемо: „Па ја верујем.“ Али ако веру не претварамо у дела, и ако веру не доказујемо делима својим, ништа нам вера не помаже. Зато Апостол Јаков каже: „Вера без дела је мртва“, а и дела без вере су мртва. Знате, и ако добра дела чинимо, а не чинимо то са вером, не чинимо их са љубављу, не чинимо их не да бисмо се хвалили, него да бисмо показали да нам није стало до људске хвале, него да бисмо кроз дела прослављали и славили Бога. Вера, као што рекох, без добрих дела, у ствари није зрела. Није зрела и не спасава. Зато и Господ каже данас: „Неће сваки ући у Царство Небеско који само говори: Господе, Господе.“ Дакле, вера је корен, вера је дрво, а дела су плодови. И ако ми и верујемо, а не показујемо те плодове вере, опет нам ништа много од вере не значи. Дакле, христолики живот је доказ истинске, како кажу свети оци, богочовечанске вере. Зато Христос и каже: „Многи ће рећи мени у онај дан“, кад изађемо пред Лице Божије, па ћемо рећи: „Господе, Господе, нисмо ли у Име Твоје пророковали? Нисмо ли у Име Твоје и чудеса чинили?“ Да, али нису то чинили са вером. Дакле, ове речи значе да се Царства Небескога лишава не само онај који има само веру, па и онај који чуда чини, а у животу није ништа добро учинио. То му није гаранција за улазак у Царство Небеско. Него у Царство Небеско улази онај који верује и који, као што рекох, веру претвара у дела. Ако и чуда чини, јер ови кажу: „Нисмо ли у Име Твоје, Господе, чуда чинили“, ако и чуда чини, а сам не живи по тим чудима, јер чуда нису његова, нису моја, нису твоја — чуда су дар Божији — ништа нам ни то неће помоћи. На почетку Христове проповеди, многи који су били недостојни, они су изгонили чак и демоне, врачари, али то су они који сарађују са демонима, односно, они у ствари нису у Име Христово то чинили, него у име онога другога. А Господ нам каже у Јеванђељу: „Не можете служити Богу и мамону.“ Не можемо служити Богу и ђаволу. Ми, хришћани, смо се, ваљда, определили за Христа, за Јеванђеље, за Царство Небеско, и немамо ми шта да лутамо. Али благодат коју смо ми задобили у крштењу, и коју благодат стално, као што говорим, обнављамо кроз свете тајне и свете врлине, ако не угасимо благодат Божију, а и ако смо грешни, а јесмо, нема човека без греха, онда благодат дејствује. Зато се и каже: ако и недостојан свештеник служи литургију, дарови се претварају у истинито Тело, истиниту Крв Христову, то јест хлеб и вино, али тај свештеник мора да буде свестан своје недостојности и да се запита: да ли сам достојан да кроз мене благодат струји. А рекох — нема човека крштенога а да није задобио благодат Божију. Бог човеку даје дарове, а они нису, као што рекох, његови, него дарови Дародавца. И то не обичног, оног богатог земаљског дародавца, него небеског Дародавца, оног Дародавца који даје оно што човек човеку не може да да. А шта је то? То је живот. Ми не дајемо себи живот, нити дајемо другоме живот. Родитељи дају живот својој деци, али по Богу и у Богу. Дакле, да знамо да дарове које примамо не смемо да задржимо само за себе, него да их умножавамо. То је хришћанско. Да добро умножавамо, како бисмо и другоме добра могли давати. Ако то не чинимо, онда смо себични. Онда смо саможиви. Онда мислимо само на себе. Онда не видимо другога. А себичност зна да овлада човеком и да човек изгуби, да почне да губи свој идентитет. Дакле, овим речима Христос хоће да каже да ћемо ми сви добити оно што смо заслужили у дан Страшног суда. Ако смо добро чинили, бићемо добром награђени. Ако смо зло чинили другоме, зло мислили другоме, зло радили другоме, немојмо да се заваравамо да нас зло неће наћи. Ако не мене, наћи ће мога другога, онога, па ћемо као родитељи, не дај Боже, кад снађе то дете због наших грехова, е онда ће родитељу бити теже. Јер је свестан да се последица његовог греха преноси на другога. И добро, када чинимо, као што рекох, све се то преноси на другога. Јер ми се делима или оправдавамо, или се осуђујемо. И дела су та која иду испред нас када пођемо са овога света, али дела су та и која остају иза нас. И ако смо чинили у животу добра дела, она ће остати ту, па ће да се памти, па да кажу: „То је син тог и тог доброг човека, који је добро чинио.“ А онда за оног лошега неће да кажу: „То је добар човек“, него: „То је онај.“ Значи, безимен. И човек је без добрих дела, у ствари, безимен. Дакле, треба да знамо да ни вера ни чудеса не значе ништа без врлинског живота. Људи ће се у дан суда, као што рекох, почети изговарати, како ми то обично и знамо да чинимо кад треба да се оправдавамо. Поготово кад учинимо нешто што не треба, како знамо да се оправдамо, па да кажемо само, да кажемо: „Господе, Господе, па ја сам чинио то и то, радио то и то у Име Твоје“, а Господ ће казати: „Не познајем те, јер ниси веровао у мене.“ У Старом завету, код пророка Јоила, још је записано где се каже: „Свако ко призове Име Господње, тај ће се спасити.“ Јесте. Међутим, нека и тај човек који помисли тако: „Ја сам призвао Име Господње и бићу спасен“, а ништа нисам учинио добро — нека чује шта каже у ствари Апостол Павле. А он каже: „Како ћеш призвати Онога у кога ниси веровао?“ И како призиваш Онога у кога не верујеш? А ако не верујеш, каже, почуј Господа који вели: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско.“ Значи, то не значи да ми не треба да говоримо и да кажемо: „Господе, Господе.“ Па ево, ми на сваком богослужењу, поготово на литургији, толико пута призивамо Име Господње, па кажемо: „Господе, помилуј“, јел тако? А кад кажемо то са вером, кад смо сконцентрисани, кад смо се саживели са оним речима које чујемо, и кад кажемо: „Господе, помилуј“ са вером, понављамо, то значи као да кажемо: „Господе, помози, Господе, спаси, Господе, сачувај.“ Ето, видите, у ове две речи, ако излазе из чистога срца и ума човековога, Господ ће нас заиста помиловати. Господ ће нас помиловати. Сећате се онога цариника и митара, онога који се хвалио шта чини добро, те не знам пости, те не знам ово, чини добра дела, и каже: „Хвала ти, Боже, што нисам као други људи.“ И све му је то пропало што је чинио добро. Самим тим што је казао: „Хвала ти, Боже, што нисам као други људи“, или каже: „Као овај цариник“, чим си осудио другога, ништа ти од тих дела нема. А овај шта је изговарао митар, цариник? Каже: „Боже, милостив буди мени грешноме.“ Ето, ми смо започели пре неки дан овај Петровски пост. Да се замолимо Господу да постећи од мрсне хране постимо и од злих дела, да постимо од злих мисли, од злих речи, да се молимо Богу да се благодат Божија умножава у нама, како би нам пост био на спасење. А ђаво се највише плаши поста и молитве. И немојмо да се плашимо, иако наиђу искушења у току поста, али ако постимо са вером, а не зато што ми је неко рекао, него да постимо са љубављу, да постимо, како је говорио Свети владика Николај: „Сит стомак — празна душа.“ Е, постом и молитвом ми хранимо душу своју. И не само што хранимо, него постом и молитвом изгонимо и демоне из себе. Постом и молитвом се припремамо да се причестимо, да се сјединимо са Богом. И зато, нека је срећан, благословен и лак овај пост.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По завршетку Свете литургије Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ поделивши им иконицe.
