Дана 19. априла лета Господњег 2026. на Томину недељу, Његово високопреосвештенство Митрполит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Илићеву у храму Светог Апостола Томе.
Архијереју су саслуживали протојереј ставрофор др Зоран Крстић, протојереј ставрофор Душан Илић, протојереј Дејан Марковић, протојереј Срећко Зечевић, протонамесник Ненад Милојевић, јереј Милош Коцић, протођакон Мирослав Василијевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стефан Јанковић.
Чтецирали су Лазар Коларевић, Милош Вељковић и Вељко Ђојдер, док је на Литургији одговарао хор саборног храма да диригентом оцем Драгославом Милованом.
Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
„Христос Васкрсе, браћо и сестре!
Темељ наше вере јесте Васкрсење Христово. И ниједан догађај из живота Христовог, није детаљније, није доследније описан, као што је описано Васкрсење Христово. У томе нас највише уверавају Свети Апостоли, који су говорили: „Оно што очи наше видеше, што руке наше опипаше, тога вам Васкрслог Господа ми проповедамо“.
Чули смо данашње Јеванђеље, када је Господ Васкрсао, јавио се ученицима његовим, који су због страха од Јудеја, били затворени у једној просторији, страх их је ухватио, тим пре, што је њима речено, да више не смеју да узимају у уста, реч Христову. Они су се затворили. И сад замислите, да је, на пример, закуцао Христос на врата, где су били апостоли, и да им је казао: „Ја сам“, ко би смео од апостола да му отвори, јер је страх био велики, али Христос зато, кроз затворена врата, као Бог свемоћан, он улази и шта им даје? Даје им мир, и каже: „Мир вам“. А шта уплашеном човеку највише треба? Треба му мир, треба да му неко каже, „Немој да се бојиш, немој да се плашиш, ја сам мир тај“.
Ми верујемо да је Господ наш Исус Христос васкрсао, и наша вера није неутрална. Она је жива, она је у ствари динамична. На тој вери у његово васкрсење заснива се целокупни наш живот, целокупно наше биће. Ми у Симболу вере кажемо да верујемо у једног Бога, Оца, Сведржитеља, Творца, Неба и Земље. Верујемо у Духа Светога и верујемо у Цркву Христову. Верујемо да је син Божији управо васкрсао, да је син Божији, остао човек, да је пострадао, да је распет и, понављам, да је васкрсао. Дакле, наша вера је такође вера у Цркву. Исповедамо једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Једна је Црква, један је Христос. И заиста, наша вера је жива, она је у ствари наше поверење, у све оно што Господ промишља, што Господ чини за нас, за наше животе, за смисо нашег постојања, за оно што ми управо називамо спасење, спасење наше у Господу. Наша вера је чекање. Она је у ствари ишчекивање читавим својим бићем да дође онај који је васкрсао.
„Јер ако Христос није васкрсао“, како каже Апостол Павле, „узалуд је вера ваша, али узалуд је, каже, и проповед наша“. Он је васкрсао, он је победио смрт и он је васкрсење за свакога од нас појединачно и за цео род људски.
Господ никад није прекидао заједницу са нама. Господ хоће искуство заједнице, хоће да живот истинито проживимо са Њим. Он хоће да нас приведе себи. Он хоће да нас спасе, само ако ми хоћемо. Он хоће да нас загрли, ако ми желимо да нас Бог грли. Он такође хоће да будемо Богом загрљени. А ми када грлимо Бога и кад волимо Бога, то подразумева да волимо и ближњега свога. Данашње Јеванђеље, које смо сада чули, баш о томе говори. Говори, да показујемо потребу за тим, да је потребно да и ми опипамо Бога, као што је апостол Тома опипао ране Христове, да га видимо лицем к лицу, да стојимо пред њим, да га гледамо и да нас он гледа. Да се погрузимо у Њега, да нас у потпуности прожима Негова љубав и Негова благодат.
У данашњем Јеванђељу имамо ту праву слику у којој Господ, после свог Васкрсења долази и јавља се ученицима, доносећи оно што је основно, што је Његова суштинска, не само порука, него и Негов суштински дар, а то је управо мир. Подсећајући нас на то да он мир свој нама даје као дар Божији, јер ми не можемо да постигнемо мир ако немамо мира са Богом, ако немамо мира у себи, ако немамо мира једни са другима. Да би тај мир Божији постао наша реалност, да би тај мир Божији постао наш мир, и да би се из нас ширио и успостављао око нас, неопходно је да управо имамо ту живу веру. Не маловерје, не сујеверје, не гатање, не врачање, него ону живу веру о којој и Господ говори у Јеванђељу, па каже „ Ако имате вере као зрно горушичино, моћи ћете и горе да премештате“. Јел то могуће? Јесте, браћо и сестре, али зато треба да имамо ту јаку веру, да нас вера прожима, да живимо вером и да на вера буде таква, јер ми вером усељавамо Бога у себе. Да имамо ту живу веру и реч Христову и све оно што јесте, што Господ чини, као што реков за нас, баш онако како су сами апостоли, прихватили реч Христову. Они су живели речју Божјом.
Апостол Тома, као што чујемо из данашњег Јеванђеља, био је одутан када им се Христос јавио после свог Васкрсења и управо када им је дао тај свој мир. Но, Тома се поколебао, а и ми се колебамо. Ми се често колебамо кад је у питању вера. И баш зато што се колебамо у вери, зато и посрћемо, зато и падамо. Али све можемо изгубити у животу. Нажалост, имамо примера да су људи поједини све изгубили, и животе, и своје породица, али је главно да у свакој прилици и неприлици које нас сналазе, не изгубимо веру. Тома се поколебао и рекао, када су у Апостоли рекли да су видели Господа: „Док не видим ране његове, док не метнем руке у ране његове и не метнем прста у ребра његова, нећу веровати“. Поједини Свети Оци тумаче зашто је Апостол Тома тако рекао и зашто он није поверао својим Апостолима као један био од њих. Поједини Свети Оци кажу да Тома није видео ту радост у Апостолима када су му то саопштили, јер је још увек страх у њима, све до силаска Светог Духа на Апостоле када су они оснажени, када су примили Духа Светога и веру преносили и њом живели.
Господ каже: „Све је могуће ономе који има вере, а ономе који је нема, њему ништа није могуће“. Господ хоће ту заједницу са нама и већ нам је дао, али су потребне очи вере. Очи вере су потребне, а не неки други аргументи, логични докази, рационали, математички, материјалистички, него је потребно да имамо веру, да имамо отворене очи наше душе, да имамо поверења у љубав Божију, да имамо поверења у промисао Божију. Потребно је да имамо живу, динамичну веру, баш онако како ми исповедамо, као што рекох, у Симболу вере. Верујем, шта то значи? Још не знам, али са вером ћу сазнати једног дана. Вера ми каже да не паднем, или боље речено, вера ми каже да и кад паднем, треба да устанем. А да би човек устао кад падне, шта му је потребно? Потребно да му неко да руку, да му помогне да устане. Господ има увек раширене руке над нама, само треба да имамо те дуковне очи, да видимо те раширене руке, и да се прихватимо за руку Божију. Ако нас води рука Божија, не бојимо се никаквих искушења, никаквих слабости, никаквих болести, јер је Бог са нама. Али бојимо се ако заиста мислимо да све у животу можемо сами да поднесемо или да се сами избавимо из свих тих невоља. Нама Христос, не даје мир као што нам свет даје, то је оно важно, јер овај светски мир је варљив. Он је од данас до сутра или чак из сата у сат. Онај свет не даје нам мир као што даје овај свет, већ је то онај који нам само Васкрсли Богочовек, може дати, а то је мир од чега? На првом месту од смрти.
Није ли смрт узрог свакога страха човечијега? Да ли би се човек ичега плашио у овоме свету, кад му не би највећи непријатељ управо била смрт? Али ето, ми немамо разлога да очајавамо, јер верујемо у Васкрсење Христово, али ми верујемо да је само Христос Васкрсао, него верујемо да смо и ми са њим Васкрсли. С њим се полажемо у гроб, али с њим и устајемо из гроба.
За све нам то, као што рекох, треба вера, чист ум, разум, да сватимо, да не живимо у обманама. Лаж, презир, подвале људске, гордост, пакост, љутња, ништа више не руши душевни мир као сумња. Сумња је тешка духовна болест, када се угнезди у срце човеково. Сумњив човек нема вере и стално се плаши. Та иста сумња и неверица, чули смо из данашњег Јванђеља, тада се увукла у срце Апостола Томе. Тек је његов тај лични сусрет са Васкраслим Христом довео до спасоносног исповедања, кад је он рекао: „Господ мој и Бог“. Дакле, браћо и сестре, тако треба да имамо веру, да имамо ту жељу да се сретнемо са Господом Христом. Ми се увек срећамо са Христом, али све зависи од вере. Ми Христа осећамо у себи, имамо га у себи, онолико колико га осећамо у себи. Зато нам је потребан тај лични сусрет са Васкрслим Христом и кад дођемо до тог сусрета са Васкрслим Христом, ми ћемо заиста с Апостолом Томом рећи „Господ мој и Бог мој”.
Кад је Господ са нама, ко може против нас? Која то нечастива сила може да буде јача од Христа? Дакле, кад је Господ са нама, нико против нас не може. Али зато треба да имамо веру, зато треба да исповедамо веру и не само да исповедамо устима и језиком, него да веру претварамо у дела. Треба да заиста верујемо оне Христове речи које Он каже: „Све је могуће ономе који има вере“. Да Бог подари да будемо утврђени у постојању у вере, да се сумња у Бога исели из срца наших и да мир Христов царује у нама. Нека да Господ да нам вера буде увек жива, као вера Светих апостола и да очима свога срца и очима своје душе, увек проверавамо себе и будемо део Његовог крста. Потребно је да проверавамо своју веру. И то нас опет упућује апостол Тома. Треба да проверавамо своју веру у Бога и је смо ли ми, и колико смо ми, у вери постојани. Ма колико веровали, имамо потребу да видимо Господа, да га опипамо као апостол Тома. Наравно, то не значи да нам се јави Господ споља и да га опипамо споља. Он се вазнео. Не можемо га својим рукама опипати као апостоли, али можемо вером. Можемо љубављу, јер каква нам је вера, така нам је живот.
Како и колико верујемо у Бога, толико смо близу Бога или далеко од Бога. То је та вера која нас везује, која нас повезује, која нам каже да исповедамо веру у Бога, у Распетог и Васкрслог Христа. Нека нам Господ помогне да и ми, попут Апостола Томе, када се сретнемо са Христом, Дуковим очима, Дуковим срцем, умом, кроз свете тајне и свете врлине, а на првом месту кроз свету тајну причешћа, можемо увек говорити: „Господ мој и Бог мој“.
Ако није Бог са нама, онда је онај други са нама. Кад је тај други са нама, а тај други неће Бога, неће љубав, тај други хоће мржњу, свађу, поделе. Данас видимо и сами у целом свету, огромне су поделе. Нажалост, видимо данас да су поделе и у нашим домовим, у нашој породици, да су поделе у селу, у комшилуку, у државама. Свуда су поделе, а где год је подела, ту настаје она огромна букотина. Настаје она великија провалија, и човек онда лако упада у њу. Кад имамо веру, ми ћемо и те провале које нам се покажу због слабости наше вере, победити и васкрсути са Христом.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Литургије Високопреосвећени Митрополит је поделио свој благослов присутном народу.
ђакон Стефан Јанковић
