У Светлу среду, 15. априла 2026. године, Његово Високопреосвештенство архиепископ крагујевачки и митрополит шумадијски, господин Јован, служио је Свету архијерејску литургију у храму Светог великомученика Лазара Косовског у крагујевачком насељу Белошевац. Високопреосвећеном митрополиту саслуживало је братство овог светог храма.
Након прочитаног зачала Светог јеванђеља по Јовану, архијереј се обратио окупљеним верницима, између осталог рекавши:
“Христос васкрсе, браћо и сестре!
Ево нас још увек у васкршњој радости. У радости која је победила тугу, у радости која је победила смрт, ми, славећи Васкрсење Христово, славимо победу над смрћу. Победу добра над злом, победу светлости над тамом. А то значи да последњу реч нема тама. За нас, верујуће људе, последњу реч има светлост. Која светлост? Она светлост коју је Господ санео са неба, светлост која просвећује и освећује сваког човека, како каже Господ Христос у Јеванђељу. Дакле, последњу реч нема ни туга. Последњу реч има радост и зато се ми толико радујемо Христовом Васкрсењу, јер у Његовом Васкрсењу ми видимо и своје васкрсење. И није само Господ Христос васкрсао. Са Господом Христом васкрсао је и човек. И заиста, да ли може бити већа радост роду људскоме од Васкрсења Христовога, јер, као што рекох, Он је победио смрт, победио грех, победио ђавола. И зато се ми радујемо Христовом Васкрсењу, зато што је Он узео на себе наше грехе и ослободио нас наших грехова. Ово нам потврђују и речи Светог Јована Крститеља, из данашњег Јеванђеља, где је он рекао, кад је угледао Христа: “Гле, Јагње Божије, које узима на себе грехе света. “ И заиста, Господ је из љубави сишао у овај свет, из љубави је страдао због спасења нашега, из љубави је отишао на Голготу, на распеће, и тамо приковао, како се каже, наше грехе. Да ли то сада значи да ми не треба да се кајемо за своје грехе? Не. Господ је приковао све грехе до Његовог доласка, приковaо је Он и наше грехе, уколико се ми заиста искрено кајемо. А покајање је веће од свакога греха. Покајање се потпуно може упоредити са васкрсењем. Јер кад се човек покаје, он се променио, он се изменио, он се исправио. Од чега се исправио? Па од грехова својих, од злобе своје, од пакости своје, од мржње своје. Од свега тога ми се савијамо, или, боље речено, савија нас она нечиста сила. Зашто? Да не бисмо погледали горе, ка небу, где је Бог наш.
И заиста, све што је Исус Господ, Богочовек, учинио за спасење света јесте једна, како бих рекао, непрекидна жртва коју Господ непрестано приноси. И ми то све доживљавамо кроз свету Литургију. На свакој светој Литургији се жртвује Агнец Божији, жртвује се Христос. На свакој Божанственој Литургији ми прослављамо Васкрсење. На свакој Литургији Бог силази са неба. И са нама је. И зато је Литургија најјача, најсветија молитва. Јер, као што рекох, Литургија своди небо на земљу. И зато треба да будемо заиста дубоко свесни те велике тајне Божије, тајне Литургије. А тајна Литургије је у ствари тајна Цркве. То је тајна свакога од нас. И једино Бог зна наше тајне. И зато што је Он Бог, Он воли човека. Зато је и узео грехе наше на себе, да нас спасе, да нас очисти, да нас, како бих рекао, приведе себи. А зато је потребно да ми нађемо Господа. Да ми Господа уселимо у своје срце. Да Га нађемо, као што Га је нашао и овај Натанаило из данашњег Јеванђеља. Кад му је Филип рекао: “Дођи да видиш Христа, Месију”, и долази он, доводи га до Христа, а Христос каже: “Познајем те”. А овај се збунио: “Како ме познајеш, Христе, никад се нисмо видели?” Каже: “Познајем те док си био под смоквом”. Био је Натанаило једном приликом под смоквом, а шта је радио под смоквом? Свети оци кажу да се он молио. И све нам ово говори: кад се год искрено молимо, нас Бог гледа, нас Бог види. Кад се искрено и у смирењу молимо, онда Бог прима наше молитве. А шта ће ти више, човече, него да ти Бог прими молитву? Али молитва треба да излази из смирења, из смиреног срца. Молитва треба да излази из љубави, како према Богу, тако и једних према другима. И заиста, Васкрсење Христово је, у ствари, печат наше вере. Јер Васкрсење нам говори да треба да имамо веру не само у овоме свету у коме живимо, и да верујемо само док смо овде, него да верујемо у вечност. Треба да верујемо у загробни живот. На то нас стално подсећа Символ вере, који читамо и у својим домовима, као и на свакој Литургији. А печат тог Символа вере гласи: “чекам васкрсење мртвих и живот будућег века”. Јер ако Христос није устао, како каже апостол Павле, све нам је узалуд. Ако Христос није васкрсао, нећемо ни ми васкрснути. А рекох: васкрсења нема без покајања. Пазите колико Бог има љубави према човеку, да када су Га разапели и положили у гроб, Он телом борави у гробу, а душом силази у ад. Силази у пакао. Пазите, Бог силази у пакао. Зашто? Да раздрма тај пакао, да отвори врата пакла и да изведе праведнике. Јер до силаска Христовог у пакао, тамо су били и праведници и грешници. Али доласком Христовим праведници оживљавају, радују се, а они други се горко кају што су живот провели бесмислено, што га нису осмислили ка Богу, него су га, што би народ рекао, проћердали. А живот је велики дар Божији. Нисмо ми сами себи дали живот. Јесмо га добили преко наших родитеља, али је то све благослов Божији. Зато све треба повезивати са Христом. И зато Христа треба наћи, али Га не треба тражити негде далеко, него у своме срцу. Ако Га ту нема, нећемо Га нигде наћи. Ако немамо Христа у себи, онда нам је све узалуд, чак и добра дела. Јер их не чинимо у име Христово, него у своје име, па почињемо да се хвалимо. А чим се похвалиш, како кажу свети оци, боље би било да то дело ниси ни учинио. Јер кад почнеш да се хвалиш, почињеш да гордиш.
Зато Господ каже: нека десница не зна шта чини левица. То значи да чинимо добро без хвалисања. А зла, једна кап, може да поквари много добра. Зато треба да благодаримо Богу за све. Онај који не зна да благодари Богу, не зна да буде благодарaн ни човеку. Такав мисли да сви њему треба да дају, а он никоме ништа. А хришћанско начело је: ако хоћеш да добијеш – дај. Ако хоћеш срећу – усрећи другога. Не чекај друге да се поправе, поправи се ти. И онда ћеш поправљати и друге. Јер смо сви одговорни једни за друге. И зато није тешко спасити се: треба имати веру, али веру коју потврђујемо животом. Треба имати наду, и изнад свега љубав. Зашто? Зато што је Бог љубав.
Бог вас благословио. “
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По завршетку Свете литургије, Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ, поделивши им иконице и васкршња јаја.
ђакон Немања Стојковић
