У Свету и Велику суботу, 11. априла 2026. године, када се сећамо погребења и силаска у ад Господа нашег Исуса Христа, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у крагујевачком насељу Станово.
Митрополиту су саслуживали: протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петровић, протојереј Горан Ђерковић и протођакон Иван Гашић.
Након прочитаног Јеванђеља о доласку жена мироносица на Гроб Господњи, Митрополит шумадијски је рекао:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, данас је Велика субота. Данас Христос телом борави у гробу, а душом силази у ад. Заиста је потресан данашњи дан. Боље би било да ћутимо него да било шта говоримо и било какву беседу држимо. Јер нас на то подсећа и једна молитва данашњег дана, литургијска молитва, у којој се каже да сва твар треба да молчи, да ћути. А због чега да ћути? Од страха, браћо и сестре. Од каквог страха? Од страха због онога што су људи учинили Христу, што су га осудили на крст, на смрт. Зато нам је данас, чини ми се, потребно да уђемо у то молитвено тиховање, знајући да је Господ наш телом у гробу, а душом сишао у ад. Зашто је Господ сишао у ад, браћо и сестре? Сишао је да благовести Јеванђеље спасења свима људима који су живели пре Христа, од оног првог палог Адама па све до рођења Господа нашег Исуса Христа. Земља је, браћо и сестре, занемела од страха зато што је Господ телом уснуо. Господ је уснуо телом, али, како слушамо у молитвама ове Велике недеље, нарочито од јуче, ад је задрхтао. У ад улази Онај који је створио небо и земљу. Онај који је победитељ греха, ђавола и смрти. Господ је, браћо и сестре, уснуо накратко и пробудио оне који су од века спавали у аду. До силаска Христовог у ад, сви су били у аду, и праведници и грешници. Али Господ улази у ад да изведе праведнике, да их награди животом вечним, да их награди Царством небеским, да их награди рајем.
И заиста, браћо и сестре, огромне су могућности које Бог даје човеку. Човек може да постане бог по благодати, како каже апостол Павле, и не само да постане бог по благодати, него да постане сличан Богу. Може човек да се уподоби Богу и да задобије божанске силе, да задобије, браћо и сестре, савршенство, да задобије светлост, да задобије и чудотворство. Јер видимо у Јеванђељу како Господ даје благодат апостолима и људима од вере да и они чудотворе. Даје Бог човеку и прозорљивост, то јест да види и чује оно што људи мисле да нико о њима не зна. Све те могућности добија човек, али који човек? Онај човек, браћо и сестре, који живи у Христу, који живи са Христом и који живи по Христу. Свети старац Порфирије, један од наших савременика, када су га питали: „Оче, да ли знате да ли космос има крај?”, одговорио је: „Да, и космос има крај“. И све има крај што није у Христу и са Христом.” И човек има крај, не само када умире телом овде на земљи. Он умире за сва времена, и за овај и за онај свет, ако Христос није у њему и ако он није са Христом. И зато, када су даље питали светога старца како то зна, он је просто одговорио: „Знам, децо, јер сам био тамо.” Где је то „тамо”? Био је у космосу. Био је тамо зато што је био у Христу. А Христос је свуда. Нема места где нема Христа. Само је питање да ли га ми налазимо. Да ли га ми осећамо на сваком месту. А Христа ћемо осетити ако га, пре свега, имамо у своме срцу. Тако је овај свети старац знао и где има воде под земљом. А рекох да је он наш савременик. Знао је, кажу, и шта има у брдима, у долинама, да ли и тамо има нечега што је благословено.
Заиста, браћо и сестре, тамо где је Христос, тамо је све благословено. Тамо је радост, тамо нема туге. Где нема Христа, ту је свуда пустош. И зато је човек у пустоши, и његова душа и његово срце, ако, као што рекох, немамо Христа у своме срцу. А са друге стране, када кажем да Бог даје човеку многе дарове, онда треба рећи и то да човек може да иде и другим путем: може да напредује и у злу, и заиста да напредује у њему. Човек може да чини толико добра у своме животу да му се и Бог задиви. Али исто тако, тај исти човек може да чини толико зла да га се и ђаво постиди. Погледајте, тако кажу светитељи, колики распон човек има у себи: распон да чини добро, али и распон да чини зло. А нама је Бог дао слободу да се определимо шта ћемо чинити: добро или зло. То је наш избор. Али зато што по својој слободној вољи бирамо шта ћемо чинити у животу, морамо да знамо да ћемо за то дати и одговор. Јер све што чинимо, чинимо из своје слободе; чинимо зато што смо се определили.
Е сада, ако нисам знао да изаберем шта је добро, а шта је зло, или ако нисам знао да разликујем добро од зла, то опет, браћо и сестре, зависи од човека и његове слободе. Човек може да чини таква безакоња да се заиста толико удаљи од свога Створитеља, од свога Спаситеља. А све што се удаљава од добра, заиста пропада. Човек, када се удаљи од ватре, смрзава се, браћо и сестре. Тако ћемо и ми духовно да се смрзнемо ако се удаљимо од Бога, од Христа, ако се удаљимо од Цркве његове, ако се удаљимо од светих тајни и светих врлина. Дакле, опет понављам, драги моји, да човек, односно људи, могу постати прави монструми. Читамо то, гледамо: овај убио оволико, онај убио онолико, овај тамо дете, онај толико људи. А шта је друго то него монструм? Монструм. И човек постаје монструм ако нема Бога у себи. Јер када нема Бога у себи, он нема ни границу, нема меру да разликује шта је добро, а шта је зло, браћо и сестре. Дакле, не само што човек без Христа може да буде монструм, него он, браћо и сестре, без Христа постаје и демонолик.
Сећате се из Јеванђеља како је Христос исцељивао и оздрављивао оне људе који су били ђавоимани, што бисмо рекли, који су себе били предали ђаволу или били обманути ђаволом, браћо и сестре. Дакле, управо све такве људе, и монструме и демонолике, да тако кажем, ми, браћо и сестре, помињемо ових дана, кроз цео Велики пост, а посебно ове Велике недеље, нарочито од Великог четвртка, јучерашњег петка и данашње суботе. Дакле, ми управо такве људе спомињемо у тренутку распећа Христовог. И видимо, осећамо, како су ти људи, браћо и сестре, или боље речено, како је њихово срце било камено, без милости према другоме и према Христу. Били су без милости према Христу, а Христос сву милост излива на човека. А човек на његову милост узвраћа немилошћу. Дакле, зашто је њихово срце тако било? Зато што је њихово срце било без љубави, чим су могли, боље речено, да учине такво, како то кажу паметни људи, космичко зло. Они су били без осећања и милости на речи Христове, када су Христа водили на страдање, када су га осудили на крст, а нису чули ни оне речи Христове које је управо Христос упутио Јудејима, говорећи: „За које дело хоћете да ме убијете, Јудеји? За то што сам васкрсавао мртве, за то што сам оздрављавао ваше болеснике, за то што сам враћао вид слепима”, и тако даље. И дакле, браћо и сестре, заиста мислим да нема ништа ружније него када човек не уме да захвали Богу. Када човек не уме да заблагодари на даровима које прима, па макар ти дарови били и најмањи, најситнији. Али ми кроз тај мали дар који добијамо од другога не гледамо да ли је он вредан оволико или онолико, него гледамо љубав која се огледа у том дару. Значи, човек нам из љубави даје те дарове. Е сада, да ли ми, браћо и сестре, знамо да заблагодаримо Богу не на малом дару који нам је дао, него на највећем могућем дару, а то је дар што је Христос себе дао нама, што нас је откупио од греха и смрти, што нас је, браћо и сестре, управо кроз ту крсну своју смрт највише загрлио и тиме нам највише показао како нас Господ воли? И то не смемо никада да сметнемо с ума. Господ нас воли, без обзира какви смо. Али зато, кад знамо да нас Господ воли, онда то знање треба да побуди и пробуди, боље речено, љубав према Богу.
Дакле, браћо и сестре, ми смо примили највећи дар неба и земље. Примили смо Христа, који нам се дао једном за свагда и који нам се увек даје, првенствено на светој Литургији и кроз свету тајну причешћа. Па шта, човече, имаш више да тражиш, ако си узео Бога? Или, како каже апостол Павле: „Шта се хвалиш да ниси примио, кад си све примио?” Јер ако си примио Христа, и понављам, ако је Христос у теби, у мени, ти си испуњен: прво Богом, а онда љубављу, милошћу и свим осталим. Дакле, браћо и сестре, данас, поново понављам, данас је Велика субота и ево нас, ми смо, у ствари, очевидци. Ми смо учесници завршетка драме, пута који је Господ наш преузео, који је Господ узео на себе из љубави према људском роду, из љубави према свакоме од нас, како бисмо ми дошли до спасења. А све смо то могли да наслутимо, да осетимо, ако смо посебно ових дана, ове Велике недеље, били на богослужењима. Све нам је то, кроз богослужење и кроз молитву, изнела Црква, браћо и сестре. Дакле, и зато ми можемо да дођемо до смисла свога постојања и свега онога, браћо и сестре, што је проистекло из љубави Божје. А љубав Божја је свела Бога на земљу, љубав Божја је Господа Христа одвела на Голготу, у гроб, али љубав Божја је довела Христа и у васкрсење. И зато, ево нас данас, када завршавамо ову свету Четрдесетницу, Велики васкршњи пост, ево нас, у ствари, на крају те драме и на почетку нашег учествовања, браћо и сестре, у животу вечном. Како учествујемо? Ако учествујемо у васкрсењу Христовом. Јер није Христос само сам васкрсао. Са њим васкрсава сваки човек, али верујући човек, онај човек који је умро са вером у Христа, тај и васкрсава са Христом, браћо и сестре. И као што рекох, јуче је био Велики петак и ми смо потврдили и показали да сами, без Бога, не знамо шта нам ваља чинити, шта нам ваља добро чинити, а за зло нам не треба Бог, браћо и сестре. Дакле, и не само то, познали смо, у ствари, да не можемо пронаћи истину без Христа, јер је он рекао: „Ја сам пут, истина и живот.” Не можемо пронаћи ни правду, ни лепоту, ни све то учинити садржајем нашега живота, јер смо Сина Божјег разапели. Неко ће казати: „Но ја нисам разапео Христа. То су они тамо.” Све до мене и тебе стоји, браћо и сестре. Да ли распињемо Христа? Ако чинимо зло другоме, ми у ствари не чинимо зло само другоме, него чинимо зло и себи. Чинимо ли зло, ми распињемо Христа. Он и данас страда за наша сагрешења и наша прегрешења. И тога треба да будемо свесни, да тако кажем, да Господ стално страда за нас, верујући у човека, јер Бог верује у човека, да човек може да се поправи, да човек може да се исправи, браћо и сестре. И заиста, ми смо само у Христу пронашли истину, јер само када живимо у Христу, ми живимо у истини. Али, распињући њега, Господа Христа, браћо и сестре, распели смо, у ствари, сами себе.
Сами себе смо распели. И то је добро ако смо се са Христом распели. Зашто? Зато што ћемо са Христом и васкрснути. Међутим, наше распеће може бити и распеће са разбојником, али са оним разбојником са десне стране, који јесте био злочинац, али је видео, осетио Христа, видео шта се све догађа при његовом распећу, па је рекао: „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство своје.” Видите, разбојник је у једном тренутку добио Царство небеско. Али наш народ има лепу изреку: један је разбојник који се тако, у последњем часу, спасио. А ми треба да тежимо целога свога живота ка спасењу и да преиспитујемо себе, да ли ми у себи стално говоримо: „Сети ме се, Господе, у Царству своме.” Ако не тражимо да се Господ нас сети, сетиће нас се онај нечастиви. А тај нечастиви ће нас водити тамо где нећемо да идемо. Водиће нас тамо где је провалија, а не где је спасење, браћо и сестре. Дакле, то распеће јесте и наше распеће; Христово распеће и наше распеће. То распеће је, браћо и сестре, и оно на коме је Црква Христова. И док смо год на распећу, ми имамо наду на васкрсење. Дакле, браћо и сестре, то је распеће које има свест, да тако кажем, о своме промашају. А ко од нас нема промашаја у животу? Али то је и распеће које у себи има осећај глади, глади за вечношћу, за пуноћом, за радошћу са Господом, која се, како лепо рече свети Јован Златоусти, развија у вапају, развија у крику људске природе и свакога од нас, да бисмо стално могли да говоримо и да понављамо: „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство своје.” Сутра, односно већ од вечерас, а и данас богослужењем, почињемо да славимо Васкрсење.
Нека нам Васкрсење Христово буде радост у нашим душама, да буде радост у нашим домовима, да буде радост у нашим селима, да буде радост у држави, да буде радост у Цркви, а биће радост и свуда ако осећамо Христову радост у себи, по речи светог апостола Павла који каже: „Радујте се у Господу, и опет велим: радујте се.” Нико нас, браћо и сестре, не може толико обрадовати као што нас може Господ обрадовати. Али, да би нас Господ обрадовао, треба да будемо са Господом и да Господ буде у нама и са нама.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
