Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати издајнички целив као Јуда, већ као покајани разбојник исповедам Те: сети ме се Господе, у Царству Твоме.
На Велики Четвртак 9. априла 2026. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован уз саслужење свештенства Саборног храма, протојереја–ставрофора Зорана Крстића, протојереја–ставрофора Зарија Божовића, протојереја Дејана Марковића, старешине Саборног храма, протојереја Срећка Зечевића, јереја Небојше Јаковљевића, јеромонаха Јована (Прокина) протођакона Ивана Гашића и ђакона Лазара Марјановића, служио је Свету Литургију Светог Василија Великог у Саборном храму у Крагујевцу.
Велики Четвртак је један од дана Страсне (страдалне) седмице у којима се Црква молитвено сећа догађаја Господњег, његовог драговољног страдања. Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак, одржао Тајну вечеру. Господ Исус Христос је тада установио Свету Тајну Причешћа, (Евхаристије, Литургије) уз речи: „Узмите, једите; ово је тело моје“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт 26, 26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији, чији је централни део Свето Причешће.
Митрополит је свештенству и верном народу Епархије шумадијске упутио радосну поруку својом надахнутом беседом у којој је рекао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре.
Данас је Велики четвртак. Он је један од оних дана Страсне, или како још кажемо, Страдалне седмице, у којима се Црква молитвено сећа драговољног страдања Господа нашег Исуса Христа, које је он учинио ради нас и ради нашега спасења. У данашњи дан Спаситељ наш оставио је трпезу која се не диже више од две хиљаде година и још стоји постављена. Нити се икада дигла, нити ће се дићи до свршетка света и века. Чудеснија трпеза никада није била постављена од стварања света, ни у рају ни на земљи. А њу је поставио Домаћин.
Домаћин је поставио трпезу, браћо и сестре, и ставио на њу право Дрво живота. Поставио је Христос трпезу и ставио себе за јело и за пиће, рекавши апостолима том приликом, а преко њих и свима нама: „Ко једе моје тело и пије моју крв, тај има живот у себи.” То су речи нашега Спаситеља на данашњи дан. Дакле, на Тајној вечери Господ Христос, браћо и сестре, установио је Свету тајну причешћа. Установио је евхаристију, установио је литургију, уз речи: „Узмите и једите, ово је тело моје.” Пазите, браћо и сестре, Господ је себе поставио на своју трпезу и рекао нам да га узмемо. Није нам рекао да морамо, него: ко хоће, тај нека ме узме; ко неће, не мора. Али треба увек да имамо на уму ове Христове речи, које сам рекао, браћо и сестре: да ко не једе тела мога и не пије моје крви, живота нема у себи. Црква Христова од тог тренутка, од Тајне вечере, браћо и сестре, па све до данас и до краја света, није ништа друго него једна непрестана Тајна вечера.
Једно вечно сабрање у име Господње и заједничарење са њим, јединим и истинским свештенослужитељем. Када су једног светогорског старца, великог духовника, питали: „Старче, шта је Црква? Шта је то Црква?”, он, испуњен благодаћу и богат тим литургијским искуством, браћо и сестре, одговорио је свом духовном чеду и рекао: „Чедо моје, Црква је непрекидна литургија.” Црква је непрекидна литургија, и из ове надахнуте поуке огледа се, браћо и сестре, суштински значај Свете литургије као тајне над тајнама. Тајне над тајнама. Зато и живот хришћанина треба да буде од литургије до литургије. Такав треба да буде живот хришћанина, браћо и сестре.
Долазећи на литургију, молећи се и причешћујући се, ми тиме, браћо и сестре, потврђујемо свој хришћански идентитет. Ван Цркве, ван литургије, ван Светога причешћа, нема спасења. И може човек не знам каква велика дела у своме животу да чини; ако та дела нису унутар литургије, унутар Цркве, онда су та дела наша бесплодна. Евхаристија је, браћо и сестре, благодарење. Литургија је, боље да кажем, благодарење, заједничка служба захвалности Богу. И ми управо на свакој литургији благодаримо Богу што је он себе дао за нас и што нам је дао живот вечни.
То морамо схватити, осетити и искусити, чак и ако је људски живот, наш земаљски живот, испреплетен свакаквим догађајима и доживљајима, и ако је, са световне и свакодневне тачке гледишта, јако тежак и напоран. Али: „Дођите мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити”, каже Христос. И додаје и каже: „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем.” Данашње Јеванђеље нам каже како је Господ Христос узео хлеб и чашу и дао хвалу Богу. То смо чули из данашњег Јеванђеља. За коју је хвалу дао Богу Господ наш Исус Христос? Дао је Богу хвалу за крст који ће понети за све нас. Дао је хвалу за ругање, за одбацивање, за издају и патњу које су га чекале. Он је то све знао, браћо и сестре, и зато је као човек и могао да моли, као што смо чули: „Ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша; али нека не буде воља моја, него твоја воља.
Да ли смо ми захвални Богу за све оно што нас сналази у овоме животу? На ово питање нека сваки од нас одговори, браћо и сестре, у своме срцу. И ако одговоримо искрено и поштено, сетићемо се да наше срце може бити захвално Богу. Може, хвала Богу. Али може наше срце бити и равнодушно. Може бити и пуно гунђања, и пуно незахвалности. Али избор зависи од нас самих. Какво ће наше срце бити? Хоће ли горети као што је горело у срцима оних људи када је Христос ишао у село Емаус, сећате се из Јеванђеља? Или ће нам срце бити хладно, па нећемо ни осетити ту жртву коју је Господ Исус Христос поднео ради нас и ради нашега спасења? Рекох и понављам, и себи и вама: све то зависи од нас. То је наш избор.
Не постоји ништа страшније, а то знамо из сопственог људског искуства, од незахвалности, од неблагодарности. Огуглали смо, чини ми се, помало на ту захвалност и неблагодарност. Као да други треба да захваљују нама, а ми не треба никоме да захваљујемо. Дакле, браћо и сестре, данашњи дан говори о многим догађајима који су се збили, почевши од онога прања ногу, када је Господ опрао ноге својим ученицима. Али поново ћу се вратити на ту неблагодарност.
Јуда, апостол његов, кога је Господ учинио апостолом, сарадником, удостојио га да види сва чуда која је Господ чинио, браћо и сестре, и да види како и мртве васкрсава, и болесне исцељује — тај Јуда није имао захвалности. Није имао захвалности, и Јуда је, у ствари, браћо и сестре, пољубио Учитеља. Сећате се, рече данашње Јеванђеље, када су дошли да га ухвате, када је он издао Христа за тридесет сребреника, па казао: „Кога ја пољубим, тај је.” То нам опет сведочи да се Христос споља није ништа разликовао од других људи. Јуда је пољубио свога Учитеља, али срце му је било испуњено злом, гунђањем, непријатељством и незахвалношћу.
Зато да се замолимо Богу свагда, а поготово данас, сећајући се свих страдања Христових, што ћемо ми вечерас у прочитаних дванаест страсних Јеванђеља још боље чути и разумети, да се помолимо Богу да нас Бог сачува од незахвалности, да нас Бог сачува од неблагодарности. А наш народ каже: ко није благодаран на ораху, није благодаран ни на товару. Ако човек не уме на малом да захвали другом човеку, неће умети да му захвали ни за не знам каква велика добра која му тај човек чини. Нека нам овај дан и овај празник увек буде на опомену, на сећање, када је Господ себе положио за нас, када је себе предао нама.
Шта ћеш, човече, шта ћеш, хришћанине, већу благодарност него да благодариш што је Бог себе дао нама — теби, мени, свакоме од нас, браћо и сестре? Да се сетимо његовог прања ногу, као што рекох, многима ученицима, и његовог смирења. Па је Господ и рекао, када се Петар бунио: „Како да ти мене, Христе, опереш?” А Христос му каже: „Ако ти не оперем ноге, нећеш имати удела са мном.” Али је додао Господ, показујући своје смирење: „Када ја вама, као Учитељ и Господ, перем ноге, дужни сте да и ви чините то исто једни другима.” Да ли смо спремни на такав подвиг, браћо и сестре? Да ли смо спремни да се заиста сагнемо и оперемо ноге другоме? Или ћемо, уместо да се сагнемо и да му оперемо ноге, том другом учинити оно што често ногом и радимо? А чак и ногом затварамо врата онима који нам добро чине.
Дакле, браћо и сестре, треба да се сећамо тога смирења Господњега, да се сећамо љубави и да му узвратимо благодарношћу, смирењем и љубављу. Најбољи пример смирења јесте наш Господ Исус Христос. Када су га тукли и прикивали, он је само показивао смирење и показивао љубав. А љубав покрива мноштво грехова. Господ се у својој љубави молио за своје непријатеље који су га распињали и говорио: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде.” Онај који нема праве љубави, божанске љубави, Божије љубави, у суштини не зна шта ради. Зато нека је благословен данашњи дан и нека нас наше сећање никада не напусти, да се сетимо за кога је Господ дошао на овај свет, за кога је страдао. Није дошао за једнога човека, није дошао за један народ, него за цео род људски.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У поподневним часовима Великог Четвртка са почетком у 17 часова служено је јутрење Великог Петка, на коме је Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован са свештенством Саборног храма читао дванаест страдалних јеванђеља и поклонио се Страдањима Христовим.
Срећко Зечевић, протојереј
