На Велику Среду Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију Пређеосвећених Дарова у цркви Св. Петке у Виноградима. Митрополиту су саслуживали Архимандрит Онуфрије Вранић, јереј Слободан Савковић, јеромонах Јован Прокин, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Павловић. За певницом су појали матуранти богословије Светог Јована Златоуста.
После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио окупљеном верном народу богоугодном беседом рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, у претходном периоду Великог васкршњег поста могли смо да чујемо да целокупно богослужење нас усмерава да размишљамо о страдању Господа нашега Исуса Христа. Зашто је Господ дошао, зашто је страдао? Јер за себе. Па како за себе, кад је Он безгрешан, једини безгрешан. Него је страдао ради нас и ради нашег спасења, а то Његово страдање, браћо и сестре, најбоље сведочи о љубави Божијој према нама. Јер је само љубав могла да сведе Бога на земљу, да се роди међу људима. Само је љубав према роду људском могла Христа да одведе на Голготу да буде разапет, али и да васкрсне. Данашњи дан, браћо и сестре, је последњи дан у овој години када служимо пређеосвећену литургију. Литургију чији су дарови освећени на претходној служби. И да од данас, у ствари, у цркви, у храму, престају велики поклони. Све би то требало да знамо као хришћани. Што не значи да не можемо у својим собама, у својим келијама да чинимо велике поклоне. Можемо, али у цркви се од данас престају већином велики, као што рекох, поклони. И данашње Јеванђеље, ако смо га пажљиво саслушали, описује нам два, рекао бих, веома потресна догађаја. Први је, као што смо чули, како једна жена грешница, чувши да је Господ наш Исус Христос у кући једног Симона губавога — оног Симона кога је Господ од губе исцелио, а губа је била у то време неизлечива болест, тешка болест. Од те губе боловао је и праведни Јов, што смо такође чули у данашњем прочитаном Паримију. Губа је била тада таква болест да се цело људско тело распадало. И такве су људе, пошто није било лека, износили на сметлиште да тамо умру. Тако су радили и са праведним Јовом. И шта смо чули данас, како је жена праведног Јова, дошла са још тројицом пријатеља да му кажу: ама похули на Господа. Кажи да не верујеш у Бога, па умри да се не мучиш. На људски начин су они размишљали, али шта одговара праведни Јов, то је оно што је најважније за нас. Говори својој жени, каже: говориш као луда жена. Зар смо све од Бога примили, а он је имао — богат човек, имао имања и стоке, имао пуно деце — и наједанпут остао је без ичега, без и једног детета. А он каже: од Бога смо све примили, зар да будемо неблагодарни? Да треба за све да благодаримо Богу. А да бисмо могли да благодаримо Богу, браћо и сестре, треба да имамо веру у Бога. Да бисмо могли да благодаримо Богу, треба да имамо смирења. Онај који нема смирења, он не уме да се моли како треба. Онај који нема смирења, не уме ни да верује како би требало да верује. И зато је ова жена, као што нам описује данашње Јеванђеље, дошла у ту кућу тог Симона губавога и купила драгоцено миро, скупоцено миро, боље речено. И шта је учинила? Излила је на главу и на ноге, на тело, боље речено, Христово. И каже: косом главе своје отираше ноге Његове. Пазите, браћо, ова је жена, као што каже Јеванђеље, била грешница. И то нам најбоље говори како нас Господ свакога чека да дођемо к Њему. И праведници да приђемо Њему као праведници, и као грешници — којих има. Да Господ све то прима. И ова је жена осетила да је грех нагриза, разара. Да је грех растаче. Кад је видела да је грех уништава, а чула да је Спаситељ у кући Симона, дошла је и учинила ово чудо. Сви су се збунили. А поготово се збунио један од апостола Христових, Јуда. Па је рекао: ово миро се могло продати и дати новац сиромасима. А Господ њима одговара: сиромахе имате свагда са собом, поред себе. Мене немате свагда. И заиста, браћо, ми ћемо на сваком кораку и данас срести сиромахе, на сваком путу. И у том сиромаху треба да видимо Бога. Али, да ли се срећемо на сваком кораку са Богом? Да ли, браћо и сестре, желимо да се сретнемо са Богом? Није Господ рекао „сиромахе“ зато што тај новац Њему треба — никако. Ништа Њему није требало. Он је Бог. Он све поседује, браћо и сестре. Али хтео је да каже људима да морају људи, када им је Бог дао разум, да употребе разум на прави начин. Или, како је Господ рекао када су Му опет дошли па подваљивали са оним новцем: чије ли? Он је рекао: царево. Подайте цару царево, а Богу Божије. То је врло важно да знамо шта, када и коме треба дати.
И заиста, браћо и сестре, овде сада видимо један најстрашнији догађај. Овај други догађај јесте што је тада Јуда, пазите, до тада био апостол, стално гледао лице Божије, стално слушао Бога. И шта је урадио Јуда? Јуда је отишао код првосвештеника и издао Христа. Боље речено, он је продао Христа. И за шта га је продао? За тричавих тридесет сребреника. У односу на оно скупоцено миро, тих тридесет сребреника није ништа значило. И зато видимо овде, браћо и сестре, из данашњег Јеванђеља два различита и потресна догађаја. И зато се у овим црквеним песмама, току дана и синоћ смо певали, браћо и сестре, једну стихиру која каже: „Простре блудница косе пред Тебе, Господе“. Пазите, простре блудница — она се смирила пред Богом. Простре, каже, блудница косе пред Тебе, Господе, а пружи Јуда руке безаконицима — овај да прими сребренике, а она да прими опроштај. Ко је већи? Па онај који тражи опроштај, браћо и сестре. Али горд човек неће да затражи опроштај. Не да му гордост, не да му сујета, не да му његова нарцисоидност, не да му да се смири пред Богом. А онај који се не смирава пред Богом, тај се не смирава ни пред човеком, браћо и сестре. Дакле, ово је потресно данашње Јеванђеље, јер нам говори с једне стране о опроштају грехова, а с друге стране како је човек неблагодаран — да не заблагодари Богу што нам Бог опрашта грехе, а ми још више идемо, што бисмо рекли, уз нос. Први грех који се показао и у оном и у овоме свету, браћо и сестре, јесте завист. Завист, а ми мислимо да завист није ништа. Завидио сам што овај има ово, има оно, ја немам. А та завист управо повлачи тамо где не треба. И Јуда је из зависти предао Христа. Људи из зависти устају један на другога и осуђују и предају један другога. Па заиста, иза те зависти настаје један још већи грех — грех гордости, браћо и сестре. То можемо да видимо, опет, такође из данашњег Јеванђеља: да је завидљиви сатана, завидљиви ђаво, дошапнуо Еви да она и њен муж могу бити богови само ако погазе заповест Божију. Пазите на шта ђаво наговара човека. А онај који је спреман да погази заповест Божију, он је спреман да гази све испред себе. Такав ће човек, таква особа, да гази преко живе деце своје рођене, само да достигне неки свој циљ, неки свој изум, да тако кажем, на шта је умио. И заиста, браћо и сестре, погазити заповест Божију значи, у ствари, не слушати Бога. А Бог нам је дао заповести да би нас те заповести каналисале, ако смем тако да кажем, да дођемо до Бога. Али чусмо овде, као што рекох, како је ђаво дошапнуо Еви и њеном мужу. И да кроз грех они мисле да ће постати богови. А грех је нешто што управо одваја човека од Бога. И не само што грех одваја човека од Бога, него одваја човека од човека. И што је још најгоре, одваја га од самога себе. Јер човек када нема Бога у себи и кад је одвојен од Бога, верујте, одвојен је од себе. Он само мисли на свој его. А чим си пун ега, ти ниси свој. Тај грех, его, те одваја од себе, а, као што рекох, одваја и од Бога. И такав начин, као што је ђаво понудио Еви, браћо и сестре, то је луда помисао, понављам, да заиста она и њен муж могу постати богови, као што рекох, кроз грех. Кроз грех отпада од Бога свога Створитеља. Но, нас је Бог створио слободним, можемо да будемо са Богом, можемо да будемо без Бога. Можемо да живимо у љубави, а можемо да живимо у мржњи. Бог нам је дао разум. Иако је човеков разум бистар, он ће знати да разликује шта је добро, шта је зло, шта је грех, а шта није грех. Али кад је помућен разум, онда је у човеку све помућено, браћо и сестре. Он ништа не види чисто. Иако нешто назире, јер је ипак лик Божији у њему, и највећем грешнику је лик Божији у њему, ако назире, он то, што бисмо рекли ми, назире кроз маглу. А нама се Бог открио онолико колико је нама потребно за спасење. И то, ако томе стремимо, ми онда видимо Бога. Како ми видимо? Колико ми видимо Бога? Онолико колико Га осећамо у себи. Онолико колико верујемо у Њега, браћо и сестре.
Дакле, уз ове две накарадне, рекао бих, те близнакиње, завист и гордост, показала се одмах једна трећа болест духовна, браћо и сестре. Та трећа болест јесте, браћо и сестре, из зависти и гордости, то је болест блуда. Кад је помрачен човеков ум, он блуди. Он блуди. Заиста, браћо и сестре, па као што завист, која удаљује човека од Бога, одузима му, као што завист удаљује човека од Бога, на разне начине, тако, браћо и сестре, и гордост може бити разноврсна. И блуд може да буде разноврстан. Тако је разноврстан да човек са помраченим умом не уме ништа да разликује. Јер, блуд може бити, на пример, у мислима. Блудим у мислима за ово, за оно и за не знам за шта. Може бити, као што рекох, у мислима, може бити у осећајима, осећањима. Може бити у речима, у делима, у духу и у телу. Но, у свим својим врстама блуд значи једно исто. Наиме, блуђење са пута. То је најстрашније блуђење. Блуђење са пута Господњег. Блуђење, браћо и сестре, са пута који нам је Господ показао. Па каже: ја сам Пут и Истина и Живот. Дакле, Бог је указао нама пут и показао. И ми немамо шта да лутамо, браћо и сестре. Али човек који неће да приђе Богу, који не тражи просвећење од Бога, а не тражи просвећење горд човек, браћо и сестре, него мисли: ја сам просвећен, ја сам освећен. А и то лутање, то блуђење, јесте, браћо и сестре, та страшна странпутица у коју ми тако лако падамо. А знате, човек залута, ако не тражи помоћ, ако не тражи другога човека који ће га вратити на пут спасења, он ће у том свом лутању, браћо и сестре, погинути и духовно и телесно. Човек осећа да је залутао, али неће да се смири да каже: брате, сестро, покажи ми пут, него мисли: ја ћу сам себи да нађем пут. Само ми сами по себи можемо да грешимо без Бога. А без Бога не можемо ниједно добро да учинимо. Дакле, сатана, док није пао, његово име значило је сатанаило, а „ило“ на јеврејском језику значи божански. Кад је отпао од Бога, њему је одузето то „ило“, како хоћете, и остао је сатана. Али видите, браћо и сестре, ђаво неће сам, не може сам. Он тражи кога да ухвати у своју мрежу, а човек мисли да може сам. А шта је човек сам? Ништа. Шта је хришћанин? Један. Он је један. Дакле, браћо и сестре, Господ све нас позива да Му приђемо са покајањем. Као што је пришла и ова жена, грешница, изливши то миро на главу и на ноге Његове. Али треба да знамо да покајања нема без жртве. И то не баш лаке жртве. Жртве које нас доводе у одрицање, да се одрекнемо себе. Да се одрекнемо својих грехова, својих навика, и да не набрајам даље, ви то боље знате од мене. Али човек тешко се одриче од онога где је себе каналисао, да тако кажем, и где је себе поставио на тај пут. А све док се не одрекнемо тога, тога што нас одваја од Бога, нема нам спасења. Зато Господ Христос и рече у Јеванђељу: ко се не одрекне себе и не узме крст свој и не иде за мном, не може бити мој ученик. Лако ћемо се одрећи много чега, али онога што сматрам да је моје, е, тога не могу да се одрекнем. Зато, браћо и сестре, треба наша жртва кад се одричемо, али у правом смислу, да тако кажем, е тада наша жртва замирише миром, и то оним скупоценим миром, као што рекох, ова жена данас излила на Христа. И шта је Христос рекао? Људи, немојте да је дирате. Она је то учинила мени у спомен и припремила мене за моју смрт. Јер по ондашњем закону покојник се, браћо и сестре, сав обливао мирисом. Она је ово спремила, каже, за мој погреб. И ето, ми треба да размишљамо увек, али поготово у овим данима, у ове Страдалне недеље, о томе управо како да не дођемо, да се не сврстамо, боље речено, са Јудом који је издао Христа, који је продао Христа. Свакако да нико од нас неће да каже: ја ћу да продам Христа и да издам Христа. Али ако погледамо своја дела, ако дођемо до сазнања своје гордости, онда ћемо видети, браћо и сестре, да ми, у ствари, нехришћанским животом, нејеванђелским животом, ми издајемо Христа. Али и Јуда, који је издао Христа, да је само хтео да се покаје, и њему би Господ простио. Што значи: и јесмо грешни, и јесмо слаби, али, брате, треба да признамо да смо грешни. Да признамо. А кад признаш, ти ћеш онда доћи у покајање. Ако не признајеш, ти ћеш да наставиш увек по старом да живиш. Дакле, браћо и сестре, да се Господу помолимо да будемо управо ова жена грешница, али која се покаја. Да будемо и на страни оног разбојника. Ви знате да је Христос разапет између два разбојника. Али на којој страни? На оној страни десној, на оном разбојнику који је видео шта се све догађа када је Христос разапет. Да је сунце помрачало, звезде почеле да падају на земљу, гробови се отварају. И шта је рекао овај? Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство своје.
Е, нека би Господ помогао нама, браћо и сестре, да стално себи говоримо и у себи говоримо: Сети ме се, Господе, у Царству своме. Сетиће нас се Господ ако Му приђемо, као што рекох, кроз веру, ако Му приђемо кроз добра дела, ако приђемо кроз смирење, ако приђемо кроз љубав, ако приђемо кроз наду".
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Преосвећени владика је причестио сабрани народ Пређеосвећеним даровима Христовим, а на крају поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
