У уторак 24. марта 2026. године са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског Господина Јована, у Саборном храму у Крагујевцу, извршена је исповест крагујевачког намесништва. Исповедник је био високопреподобни архимандрит Петар, старешина манастира Пиносаве.
У среду 25. марта, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је Литургију Пређеосвећених дарова у Саборном храму у Крагујевцу. Митрополиту су саслуживали, високопреподобни архимандрит Петар, протојереј – ставрофор Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти, протојереј - ставрофор Зарије Божовић, протојереј - ставрофор Рајко Стефановић, Архијерејски намесник крагујевачки, протојереј Дејан Марковић, старешина Саборног храма, протојереј Срећко Зечевић, јеромонах Јован Прокин, протођакон Иван Гашић, ђакон Лазар Марјановић.
Част да изнесе литургијску беседу имао је протонамесник Бранислав Матић.
„Ваше Високопреосвештенство, достојни оци, драга браћо у Христу и верни народе Божији.
Стојимо данас у овој светињи пред лицем Бога живога, ослушкујући молитвену тишину Великог поста и доживљавајући истинску лепоту православља у Литургији Пређеосвећених дарова. Речима је немогуће исказати, али је срцем могуће осетити и доживети тајанствени додир неба и земље, и пролеће душе које већ назиремо у свој његовој лепоти и радости васкрсења. Животворна крв Христова већ двадесет векова тече из његовог ребра, и са Голготе се слива у свету чашу из које се дарује нама као скупоцени дар којим се вечност задобија и Царство Божије предокуша.
Налазимо се у Глувној недељи Великог поста, у времену када Црква као да утишава све спољашње звукове да бисмо могли да чујемо оно најважније, а то је глас Божији у своме срцу. Није случајно што се ова недеља назива Глувна. Она нас позива да оглувимо за грех, за страсти, за буку овога света и да прогледамо и прочујемо за Бога, јер нас Он сам саветује када каже: „Пазите како слушате!“ (Лк 8, 18)
Управо у овим данима Црква нас ставља пред лик велике покајнице-Преподобне Марије Египћанке. Њен живот је сведочанство да не постоји грех који се неће опростити, осим греха непокајаног, јер сам Господ вели: Не дођох да позовем праведнике, него грешнике на покајање.“ (Лк 5, 32), али такође сведочи да нема покајања без борбе. Марија је живела у најдубљем паду, али је у једном тренутку осетила да не може ући у цркву Божију и то не зато што су врата била затворена, него што је њено срце било затворено. Управо ту и тада почиње њено покајање. Не у пустињи у којој ће касније живети, већ одмах ту у срцу и пред вратима храма.
Ова седмица нас позива да заћутимо, јер док човек не утиша себе, не може чути Бога. Управо вечерас кроз Велики канон Светог Андреје, Црква ће нас још једном као и на почетку овога поста кроз примере из Светог Писма Старог и Новог Завета подсетити какви смо и какви треба да будемо.
Колико пута у току дана слушамо све и свашта: вести, разговоре, бриге, а не чујемо оно што нам Бог говори кроз савест? Савест је тихи глас Божији у нама, али се тај глас не чује у буци.
Ова недеља нас учи једној великој тајни, а то је да Бог говори у тишини. Бог се није јавио пророку Илији ни у земљотресу, ни у огњу, него у тихом поветарцу. (1Цар 19, 11-12) Тако и у нашем животу, ако желимо да чујемо Бога морамо створити тишину у себи; онда ће се десити чудо: човек ће почети да види што раније није видео, да чује оно што раније није чуо; осетиће пристуство Божије. Пост тада више неће бити тежак, постаће радост, јер човек који се приближава Богу не живи само од хлеба него од сваке речи која излази из уста Божијих. (Мт 4, 4)
Браћо и саслужитељи, синоћ смо сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предали. Исповедили смо се један пред другим и пред самим Господом, омили сузама покајања своју огреховљену душу коју Милостиви Самарјанин благодаћу зацељује, оживотворава, чудесно чини широм од небеса јер у молитвеној тишини у њу стаје цео свет. Дивно нам је велики подвижник и усуђујем се рећи један од највећих психолога оног и овог времена, Свети Јован Лествичник говорио: „Покајање је обнова крштења, уговор са Богом о новом животу.“
Господ је благословио да нам свакодневно верни народ приђе и исповеди се у нашем присуству Христу Богочовеку, који све покајане блудне синове и кћери прима на груди своје, из којих црпе љубав и благодат која све духовно обнавља и препорађа. Да бисмо носили бремена једни других, и увек били спремни да разумемо страдање у греху поверене нам пастве, али лепоту и смисао покајања, потребно је да се и ми - пастири цркве Христове потпуно преобразимо, греховну одећу одбацимо и у светлу ризу се оденемо.
Свештеничка служба је узвишенија од анђеоске, и у њој божанствена благодат све недостатке допуњује и чини да непрестано са верним народом горимо огњем Божанске љубави, али никада до краја не сагоримо, већ да у заједници љубави остварујемо лепоту и пуноћу Цркве Христове. Када би људи духовно узрасли, видели би као светитељи својим духовним очима како свештеник служећи Литургију гори у пламену Божанског огња и каква се киша благодати излива на верни народ за који се свештеник моли, да Господ плови са онима који плове, да путује са путницима, и да се свакоме да према његовој потреби. Зато свештеник треба да у дубини свог бића осети потребу своје пастве, њихову радост, али и бреме живота које носе на својим плећима. Свештеник који истински не осећа потребе повереног му народа, тешко да може да ломи Евхаристијски хлеб на прави начин. Христос је својим животом на земљи посведочио да је дошао да потражи сваку залуталу овцу у прашуми греха и да жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Зато Господ хоће чисто покајано срце, блиставу веру, и љубав, по којој ће се познати да смо његови ученици, ако је будемо имали међу собом. Хиљаде изговорених речи не значе ништа, јер ако их не живимо, и ако их не претачемо у дела онда смо свој живот узалуд проживели.
Отац Светог Григорија Паламе је био саветник Византијског цара и много пута за време заседања Сената када су се битне одлуке доносиле за велико царство, он би утонуо у молитву. Цар би говорио да га не дирају, јер из његовог миомирисног сасуда, из просветљеног ума и облагодаћене душе потекла би мудра и утемељена реч, спасоносна за Царство, за цара, и за народ. Замислите колико је битно када се један Архијереј као што је наш архипастир и отац у потпуности преда Богу и молитви, за своју паству, за свештенство, монаштво и мудре одлуке утемељене на Христу. Зато су ови дани благословени за све, за Архијереја, за свештенство, монаштво и верни народ и да у њима окушамо изобиље духовних плодова на Божанској трпези.
Молитвама нашег Митрополита и свих светих, Господе Исусе Христе, помилуј и спаси нас!
Амин!“
Беседа протонамесника Бранислава Матића
Након Литургије уследило је читање реферата на тему: „Истинити и лажни духовни ауторитет“ од стране ђакона Лазара Марјановића,. По прочитаном реферату, уследила је конструктивна дискусија у којој су учествовали сви присутни. Овај духовни празник је заокружен трпезом љубави, коју је организовао Архијерејски намесник Крагујевачки Рајко Стефановић.
Срећко Зечевић, протојереј
