У четврту недељу васкршњег поста, 22. марта 2026. године, када прослављамо Светих 40 мученика Севастијских, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Благовештењу рудничком у Страгарима.
Митриополиту су саслуживали Архимандрит Петар (Драгојловић) игуман манастира Пиносаве, архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј – ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј – ставрофор Драгомир Кеџић, јеромонах Мардарије (Јокић), протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић.
Након прочитаног Јеванђелског зачала, сабрани народ својој архипастирском беседом поучио је владика Јован:
“У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, нека је благословено наше сабрање, наш долазак у овај благовештенски манастир, у који смо дошли да заиста чујемо ту благу вест, да чујемо ту радосну вест, која увек крепи човека, оснажује га, чини га духовно јачим и јачим у молитвама. Увек нам је потребна та блага вест, браћо и сестре, добра вест.
Усудићу се да кажем да нам је у овом смутном времену, у коме живи не само род српски него целокупни род Божији, браћо и сестре, у времену када је све мање те благе, добре, радосне вести, када је све више оних других речи, када је у свету све мање речи мир, а нажалост, све више немир. Живимо у времену, браћо и сестре, што ви боље знате од мене, када, уместо да се људи мире међу собом и народи међу собом, они се све више свађају. Уместо да градимо мир са Богом, са собом и са ближњима, ми, видите и чујете, градимо, нажалост, немир. Цео свет, сви народи, браћо и сестре, не припремају се да шире мир, да у радости и миру дочекају Васкрсење Христово.
Цео свет се спрема за рат. Зашто? Зато што је све мање вере, све мање љубави, а све више неверја, празноверја и сујеверја, све више, уместо љубави, као да преовлађује мржња. Али, браћо и сестре, ми, православни хришћани, не смемо да губимо наду у помоћ Божију. И не смемо да се уздамо у себе и у туђу помоћ, него треба да се уздамо, браћо и сестре, у моћ и силу Божију. И заиста, док год имамо Бога у себи, док Га осећамо у себи и око себе, онда нечастива сила нема места у нама. Али, када понекад прогонимо Бога из себе, онда на место Бога у нама заузима нечастива сила. И тада човека та нечастива сила, како каже Христос, чини га сином пакленим.
И ево, браћо и сестре, ми се налазимо у четвртој недељи Васкршњег поста, која се назива и Средопосна недеља. И данас Свето писмо пред нас износи једно дивно јеванђелско зачало, један део Јеванђеља, који је потресан и веома поучан, јер чусмо једну драматичну слику једнога оца који моли Господа нашега Исуса Христа да му исцели сина, сина који је био обузет демонским силама. А то је најтежа болест. Нема телесне болести, браћо и сестре, која се може упоредити са демонском болешћу. А када је неко обузет демонским силама, такав човек нема власт над собом. Њиме не управља он сам, него сила нечастивог. То је, у ствари, демонска сила која управља човеком када се демони уселе у њега. А демони се усељавају у нас кад год, свесно или несвесно, потискујемо Бога из себе. Погледајмо шта радимо, каква су нам дела, каква нам је вера, љубав, нада, какво нам је смирење, па ћемо видети да несвесно удаљујемо Бога од себе. Нечастива сила такву особу води куда хоће.
А ми, крштени хришћани, који смо на крштењу добили анђела чувара да нас води, ако га не слушамо, онда ћемо слушати онога другога који неће мир него немир, неће љубав него мржњу, неће смирење него гордост и сујету. Када нечастива сила обузме човека, она га наводи да чини оно што никада не би учинио. То је све штетно за наше спасење. Такав човек нема снаге да се одупре демонској сили. Поставља се питање како је могуће да демонске силе имају власт над слободним човеком. Бог нас је створио слободне, али нас грех заробљава. Човек злоупотребљава своју слободу и тиме се све више везује. Сетимо се приче о блудном сину. Он одлази од оца, троши оно што није сам стекао, али на крају долази себи. Питајмо се да ли и ми долазимо себи када залутамо са пута који води ка Богу. Многи су путеви који нас удаљавају од Бога и уводе у мреже демонских сила. Али смо створени по лику и подобију Божијем. Човек је икона Божија док ту икону чува у себи. Ако не чистимо ту икону, она се замагљује. Као што се прашина хвата на икони у кући ако је не бришемо, тако се и душа прља ако је не чистимо.
Пут очишћења је покајање. Покајање је дар Божији. Пост и молитва су средства очишћења. Као што Господ каже: овај се род изгони постом и молитвом. Ми сами не можемо да се очистимо без Божије помоћи. Потребна нам је благодат Божија. Вера је основ нашег живота. Вером усељавамо Бога у себе. Зато се молимо Богу да нам умножи веру. Без вере тонемо, а без истине лутамо. А једина истина је Господ наш Исус Христос. Молитва је отварање срца Богу. Лек против свакога зла је сам Христос. Он је, како су говорили свети оци, свелек. Црква нам даје пост, молитву, покајање и свете тајне као пут спасења. Ако прихватимо Христа, нечастива сила нема власти над нама. Али човек слаби, пада, попушта у подвигу. Ипак, Бог је милостив. Ако се искрено покајемо и опростимо другима, и нама ће бити опроштено. Овај свет је пун зла, али не можемо га победити без Божије помоћи. Зато нам је дат троједини лек: вера, молитва и пост. Црква нам у овој недељи предлаже пример Светог Јована Лествичника, који нас учи како да се духовно уздижемо. Његова књига “Лествица“ показује пут ка Богу кроз врлине. У њој налазимо одговоре за сва стања душе. Лек за мржњу је љубав. Ако Јеванђеље није у средишту нашег живота, не можемо познати себе. Данас, поред Светог Јована Лествичника, прослављамо и Светих четрдесет мученика Севастијских. Они нам показују шта значи истинска вера. Зато се помолимо Богу, Светом Јовану Лествичнику и Светим четрдесет мученикама да нас укрепе у вери, молитви и љубави.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије владика Јован је заједно са свештенством, монаштвом и верним народом служио помен на гробном месту бивше игуманије мати Салафаиле.
Великом љубављу настојатељ манастира Благовештења архимандрит Петар, заједно са сестринством угостио је Трпезом Љубави све оне који су се данас сабрали у овом свештеном манастиру.
Стеван Илић, ђакон
