У понедељак, 9. марта 2026. године, на празник Првог и Другог обретења главе Светог Јована Крститеља, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски служио је Свету Литургију у храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу.
Митрополиту су саслуживали: протојереји Дејан Марковић, Срећко Зечевић и Александар Мирковић, као и ђакони Иван Гашић и Лазар Марјановић.
Након прочитаног јеванђелског зачала, Митрополит шумадијски је рекао:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, данас прослављамо Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља. Реч обретење значи проналазак. Када је Иродијада тражила да се посече Свети Јован Крститељ и када је он пострадао, није дозволила да се његова глава буде сахрањена са телом, бојећи се, како каже предање, да Јован не васкрсне, него је наредила да се његова глава закопа на једно врло нечисто место, у ђубре. Али светиња се не да сахранити, браћо и сестре. Без обзира колико људи бежали од светиње или покушавали да је сакрију, светиња се увек пројављује на освећење, на просвећење и на наше спасење. Тако је било и са главом Светог Јована Крститеља: много пута је била скривана и преношена са места на место, али, као што рекох, светиња се не може сакрити нити сахранити. И данашње Јеванђеље које смо чули веома је поучно, јер почиње речима: „А Јован, чувши у тамници за дела Христова, посла двојицу од ученика својих да питају: јеси ли ти Онај који треба да дође или другога да чекамо?“ Зашто Јован шаље своје ученике да питају Христа? Зато што су ученици Јованови са великом пажњом, а често и са извесном завишћу, пратили чудесну делатност Господа нашега Исуса Христа. Њих су поражавала Христова дела, нарочито када је васкрсавао мртве и исцељивао болесне, јер су сматрали да нема већег од Јована Крститеља. Али свети Јован није хтео само речима да разуверава своје ученике, него их шаље Христу да се сами увере и да га питају: јеси ли ти Онај који треба да дође или другога да чекамо. Овде видимо једну веома поучну ситуацију: пита онај који је већ сведочио да је Христос Месија, онај који је крстећи Исуса на Јордану видео Духа Светога како силази на Њега и који је говорио својим ученицима: Он треба да расте, а ја да се умањујем. Али Јован то не чини због себе, него да би своје ученике уверио да је Господ наш Исус Христос заиста обећани Месија и Спаситељ. Када су ученици дошли и поставили питање, Господ им није одговорио непосредно, него је оставио да се сами увере у оно што виде, па им рече: идите и кажите Јовану шта видите и чујете – слепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте, глуви чују, мртви устају и сиромашнима се проповеда Јеванђеље. Тако су се ученици Јованови уверили ко је Христос. И нама се, браћо и сестре, кроз историју и кроз живот Цркве даје иста прилика да се из дела Христових уверимо да је име Христово једино име под сунцем којим се можемо спасити, јер где је Спаситељ, тамо је и спасење. А Христа нема изван Цркве, нити Цркве има изван Христа. Бог је послао Јована у своје време да припреми народ за долазак Христов, а он је то чинио једноставним и снажним позивом: покајте се, јер се приближило Царство небеско. И сваки човек треба да разуме да је и он послат у овај свет у своје време, не у туђе време, него у време које му је Бог дао, да изврши задатке које његово време ставља пред њега. Испуњавајући те задатке ми испуњавамо вољу Божију, а када испуњавамо вољу Божију, ми више не живимо по својој вољи него по вољи Божијој, и тако остварујемо смисао и циљ нашег живота. Да ли ћемо извршити задатак који је Христос поставио пред нас – то зависи од нас. Да ли ћемо схватити да је наше послање послушање Богу, јер се спасава онај који слуша реч Божију и извршава је, како каже Јеванђеље, или ћемо живети супротно томе – од тога зависи да ли ћемо бити истински људи. Човек Божији живи по заповестима Христовим и по Јеванђељу. Зато је Свети Јован почео да припрема народ речима: покајте се, јер се приближило Царство небеско. А Царство небеско је сам Господ наш Исус Христос. Покајање је, браћо и сестре, почетак истинског хришћанског живота и његов основни услов, јер је покајање услов нашег спасења. Треба да се кајемо за своје грехе, за злобу, пакост, мржњу, гордост и сујету, јер је грех рана, а покајање лек. Кад год човек учини грех, он рањава своју душу, а покајање лечи ту рану. Покајање је убица страсти, и где има покајања ту има и спасења. Покајати се значи променити се, преображавати се, обновити свој ум, јер од ума зависи шта ће бити у нашем животу: да ли ће у њему бити добре мисли или зле, благодатне речи или празне речи, добра дела или зла. Зато покајање тражи промену мисли, жеља и расположења – грешне мисли заменити добрим мислима, грешан живот светим животом. Неко ће рећи да то није лако, и заиста није лако, али није ни немогуће, јер ако се трудимо да испуњавамо вољу Божију и Јеванђеље, Бог нам даје снаге да учинимо оно што од нас тражи. А Бог од нас пре свега тражи покајање и да тражимо Царство небеско, то јест Христа, јер ако тражимо Христа, све ће нам се друго додати. Покајање је и света тајна у којој верници исповедају своје грехе и, ако се искрено покају, добијају опроштај не од човека него од Бога, јер је свештеник само сведок, а Бог је тај који опрашта. Покајање није један тренутак, него стална динамика духовног живота, нешто што прати читав човеков живот. Зато нам је покајање потребно ако желимо спасење. Нека нам Господ помогне и нека нам Свети Јован, чије обретење данас славимо, помогне да заволимо покајање, јер ако не заволимо покајање никада се истински нећемо покајати. Ако не заволимо смирење, никада нећемо бити смирени, а ако не заволимо Бога, онда ће се на место Бога у нашем животу поставити онај непомјаник, који човека не води у покајање него у гордост. А гордост неће ни Бога ни човека. Горд човек презире и Бога и људе, мислећи да све зна и да му нико ништа не може рећи. Зато често, када нас неко исправља или нам нешто каже, одговарамо: шта ти мени говориш, ја то боље знам. Али управо ту почиње пад човеков”.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
