У Недељу Православља 1. марта 2026. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Крагујевцу, уз саслужење протојереја – ставрофора проф. др Зорана Крстића, протојереја - ставрофора Зарија Божовића, протојереја Дејана Марковића, старешине Саборног храма, братства катедралног храма, протођакона Ивана Гашића и ђакона Лазара Марјановића.
Лепоти литургијског сабрања допринео је и хор Саборног храма, под диригентском палицом протојереја Драгослава Милована.
После прочитаног јеванђелског зачала, протојереј – ставрофор Зоран Крстић обратио се верном народу надахнутом беседом:
“Браћо и сестре, једна седмица Великог и Часног поста је за нама. Начинили смо први корак у свом ходу ка Васкрсу и ка васкрсењу. А данашња недеља је, као што знате, посвећена победи над иконоборством.
Пре више од дванаест векова, 843. године, Црква се, после више од једног века тешке и болне борбе, изборила са великом јереси иконоборства. То је, можемо рећи, била последња велика јерес у првих хиљаду година хришћанства, која се обрушила на Цркву Христову са намером да је разгради изнутра. Током првих осам и по векова, Црква је пролазила кроз непрестане борбе са различитим јересима које су, свака на свој начин, покушавале да наруше истину вере.
А шта је заједничко свим тим јересима? Можемо ли препознати њихову суштину и запитати се да ли она има везе и са нашим животом данас?
Суштински спор у иконоборству није био уметнички спор. Није се радило о томе да ли ћемо сликати овако или онако. То је имало најмање везе са уметношћу и начином сликања. У средишту проблема било је оваплоћење Христово.
Заправо, осам и по векова — а можемо рећи и до данас — Црква се бори да сачува истину о телу Христовом. Јер када човек размишља религиозно, уопштено говорећи, обично нема проблема са појмовима као што су душа и дух. То су појмови својствени многим религијама широм света. Али када се помене тело, настаје проблем.
Врло често, па и међу нама хришћанима, према телу се односимо са потцењивањем. Као да тело није важно, као да га треба што пре одбацити. Стари философи су говорили да је тело тамница душе и да душа треба што пре да се ослободи те „тамнице“. Тако се ствара утисак да је душа важна, а тело небитно.
Међутим, осам векова Црква се борила управо да сачува истину о телу — и то о телу Христовом. Јер ако прихватимо да тело није важно, онда је следећи корак да кажемо да се ни оваплоћење Христово заправо није догодило, да је све било само привид. А ако је то привид, онда је немогуће да се Бог јави у телу. Немогуће је да узвишени Бог, како га и ми често замишљамо, буде у телу, у материји, у ономе што сматрамо пролазним и недостојним.
Али управо у томе је тајна наше вере: Бог је постао човек, истински узео тело, осветио га и уздигао. И зато икона није само слика; она је сведочанство да је Бог постао видљив, да је ушао у историју, да је примио тело и да је тиме осветио и наше тело, и читаву творевину. Зато одбрана иконе није била одбрана боја и дрвета, већ одбрана истине о Христу. А та истина остаје темељ и нашег живота данас.
Дакле, ако бисмо прихватили да је тело и материја нешто прљаво, нешто што треба одбацити, онда се с правом поставља питање: како онда Бог може да буде у телу? Ако је тело недостојно, онда ни Пресвета Марија није Богородица, него само Христородица. И тако настаје читав низ јереси и различитих мишљења са којима се Црква осам и по векова борила, да би на крају победила и у последњој великој јереси – иконоборству.
Суштина иконоборства била је управо у томе: Бог мора да буде узвишен, мора да буде далеко, не може да се „меша“ са нама и не може да узме на себе тело. То је, по таквом схватању, нешто недостојно Бога, као што је, нажалост, по неком нашем погрешном размишљању, понекад недостојно и нас који себе називамо верујућима.
Али, браћо и сестре, то није хришћанство. То није наша вера.
И данас велике монотеистичке религије, које, нажалост, кроз историју изнова улазе у сукобе, не прихватају икону. Ни ислам ни јудаизам не познају икону, из једног једноставног разлога: нема оваплоћења. Бог се није оваплотио.
У исламу, Бог шаље књигу. Као да поручује: нећу да се мешам са вама; ево вам књига, читајте, па се спасавајте како знате и умете. Ја остајем узвишен, изван вашег света. Али то није хришћанство. То није наш Бог.
Наш Бог је Реч, Логос, који је постао тело. Постао је један од нас, живео са нама и прихватио наше смртно тело да би га обожио. То је смисао тог покрета Бога надоле – силаска. То је милосрђе, оно што у теологији називамо кеноза, самоиспражњење, добровољно унижење Господа који силази до нас.
И овде долазимо до кључног појма и начина живота на коме почива целокупна наша вера, а који објашњава и оваплоћење и наш коначни циљ – а то је љубав.
Када кажемо да је Бог љубав, управо то подразумевамо: искорак ка другоме, покрет према другоме, давање себе. Истинска љубав није затварање у себе, није узимање и присвајање, него корак ка другом и даривање себе. То је начин постојања нашег Бога. Зато смо и ми иконе Божије – јер смо позвани да постојимо на тај начин.
Начин љубави је излазак из себе, одрицање од егоизма, пре свега у односу према Богу, а онда и према ближњем. Не смемо заборавити да су две највеће заповести љубав према Богу и љубав према ближњем. На томе почива наш живот.
Браћо и сестре, сви сте се данас припремали за Свето причешће. Постили сте, подвизавали се. Зашто? Да ли мислимо да је Богу важно шта ћемо јести, ово или оно? Не. То је израз наше љубави према Господу. То је начин да се ослободимо сувишног – а признаћете да је много тога сувишног у нашем животу.
Када се у време поста одрекнемо тих ствари, изненада схватимо да се може живети и једноставније. Ништа нам суштински не недостаје. Смисао подвига и аскезе није у самој аскези. Она није циљ сама по себи, него средство. Она је инструмент који нам помаже да направимо корак ка Господу, да уклонимо оно што нас омета – било да је то храна, било бриге, било навике које нас вуку на другу страну.
Љубав коју је Господ показао силаском и оваплоћењем, поставши један од нас, јесте љубав од које нема веће. И како будемо ходили ка Васкрсу, подсећаћемо се и страдања, и Крста. Господ није одустао ни пред страдањем. До краја је остао у љубави према нама, и до краја нас позива да му на ту љубав узвратимо.
Браћо и сестре, први корак смо направили. Прва седмица је за нама. Молим се и призивам милост Божију да и сви наши наредни кораци до Васкрса буду благословени, да Господа дочекамо спремни, да дочекамо и прославимо Његово славно Васкрсење. Амин”.
Срећко Зечевић, протојереј
